Baka Raka je pre 102 godine znala više o koroni nego što danas znaju obrazovani usred Beograda

Čini se da bolji trenutak za ovu istinitu priču ne postoji od ovog u kome se nalazimo trenutno

Ovo što ću vam spričati je živa istina! Znam, zato što mi je baš ovako, od reči do reči, pripovedao moj otac Svetislav, a njemu njegov - Milić. I ne bih vam ništa od svega ovoga pričala da događaji, koji su se zbili u proleće, pre tačno 102 godine, neverovatno ne liče na one koje ovih dana proživljavamo... A ne bih vam pričala ni da nije važno da ih čujete...

Preporučujemo

Specijalno za Telegraf.rs, Katarina Vuković Jovanović

Sve se, kao u nekom ružnom snu, odigralo na Balkanu, u selu Štitarica opasanom kršnim planinskim vrhovima, obraslom gustim, modrim rastinjem i ispresecanom brzim, ledenim potocima. Naziv sela, za priču, i nije toliko bitan, jer, videćete i sami, bilo koje pamti baš takvu ili sličnu priču, ali ime glavnog junaka jeste...

Ne, glavni junak nije bio neki seoski megdandžija sličan hajduk Veljku ili Marku Kraljeviću, već, ni manje ni više nego jedna - baka! I to ne obična baka, već - baka Raka!

Ponosita gorštakinja, crnka, visokog stasa, duge, guste kose ispletene u kike za koje su žene u čudu pričale da su "debele kao podlaktice"... Bila je to nepismena žena, rođena u 19. veku, a opet umna, visprena i neobično sposobna, jedna od onih, čija se reč u selu poštovala i slušala.

A poštovali su i njenog muža, čuvenog barjaktara Mojkovačke bitke, i to kako! Junaka koji je časno živeo i slavno poginuo braneći srpsku braću, vodeći se starim principima o čojstvu i junaštvu. Principima, koji onomad behu za divljenje, a danas ih se malo ko i seća.

Niko nije znao otkud "španjolka" u selu

Tog ukletog proleća 1918., taman što su utihnule puške Velikog (do tada nezapamćeno krvavog) rata, selo je snašla, činilo se, još gora pošast. Ionako desetkovan kraj, u kojem nije bilo kuće čiju čeljad Prvi svetski rat nije zavio u crno, nastavio je da ubija, ovoga puta nevidljivi neprijatelj, nova bolest koju su zvali - španska groznica.

Niko nije znao ko je u selo doneo "španjolku" ni kako se tako munjevito širila. U roku od dva dana, od ovog podmuklog gripa, nestajale bi čitave porodice, od najstarijih glava koje su držale sve na okupu do beba u drvenim kolevkama koje nisu stigle ni da zaplaču kako treba.

Mnogi, nažalost, nisu shvatali kakva ih je muka snašla. Nastavljali su uobičajeno da rade zemlju, obilaze selo, odlaze u crkvu... Takvi su, nažalost, ubrzo pronalaženi mrtvi pomodrelih, krvavih usana, u poljima, nadomak svojih kuća, na drumovima... Činilo se da više nije bilo doma u kojem neko nije umirao u bunilu od groznice, sa penom na ustima kraj lonaca ispunjenih neobičnim ispljuvcima.

Užasavajući, svakodnevni prizori, međutim, nisu bili dovoljni ljudima da shvate da se sa novim nevidljivim neprijateljem (na kojeg nisu mogli da udare motikom ili grunu puškom) mogu izboriti jedino i samo - izolacijom.

Ni ne sluteći, seljani su nesmetanim kretanjem zapravo pomagali svom najljućem neprijatelju, nehotice sejući smrt svuda unaokolo i ubijajući one za koje bi dali živote - svoje najmilije!

Bez vremena za plakanje

Crne vesti u zloslutnom vremenu nisu zaobišle ni Raku. Tog sunčanog jutra, kraj česme ispred kuće, ispao joj je bokal iz ruke kada joj je najbliži komšija javio da su joj sin jedinac Radule i snaja u razmaku od dva sata umrli od "španjolke". Iza sebe su ostavili troje siročadi, tri sina, sve jednog drugome do struka. Najstariji je imao svega devet godina.

Raka je znala da se nema vremena za plakanje. Stegla je srce, zavezala maramu, sela na konja i odjahala da sahrani sina i snaju i spasi svoju nejačad. Usput joj je svašta prolazilo kroz glavu, ali u jedno je bila sigurna - decu neće zatvoriti u kolibu!

"Nipošto u kolibu! Neće biti sile da sprečim seljane da nam tamo navraćaju", mislila je Raka, ta umna žena, koja je na vreme shvatila da su tokom ove, za sve još uvek čudne i nepoznate, epidemije - rukovanje, grljenje, pa čak i na prvi pogled sasvim bezazleno razgovaranje zapravo izvor sigurne zaraze i smrti!

Onako, još mokrih lica od suza, uhvatila je dečake za gunjeve i ubacila ih, ni manje ni više, nego - u štalu, i to na tavan pun slame! Vrata su bila dobro zamandaljena, a ona je od tog popodneva trojici dečaka bila sve - i otac i majka! Hranila ih je, kuvala im vodu i svako malo - prala ruke! Na njima je bilo samo da je slušaju - nigde da ne izlaze i nikome da ne otvaraju vrata!

Nije prošlo ni nedelju dana, a selom su počele da kruže priče da je Raka "sišla s uma"! Svašta se pričalo... Jedno, međutim, nikome nije bilo jasno: Zašto se Raka zatvorila sa decom i zašto ni sa kim ne razgovara? Dan za danom je leteo, a ona je uporno "terala po svome". Tako se iskradoše meseci...

Da li je toliko toliko teško da ostanete kod kuće?

I da sve, od reči do reči, nije bilo ovako, danas, 102 godine kasnije ne bi bilo ni mene da vam ovo pričam. Raka možda nije znala da piše i čita, ali je zato znala da iza nje neće ostati devet praunučadi i više od 50 čukununučadi ako se tokom epidemije španske groznice ne izoluje od drugh ljudi, ma koliko da su joj dragi i važni.

Tata mi je toliko puta ispričao ovu priču, a ja ga nikada nisam pitala kako je Raki bilo pravo ime. Možda joj ne znam pravo ime, ali sigurno znam da su njih dvoje sada zajedno, da me slušaju i da tata onim svojim dobro znanim tenorom komentariše: "Je l' moguće da si ti Rako bez ijednog razreda škole pre 102 godine znala ono što pola obrazovanog sveta danas nema pojma"?!

Od španskog gripa je umrlo 50 miliona ljudi. Odneo je, kažu, više života nego Prvi svetski rat. Ma, koliko da mislite da znate o Korona virusu, priznajte sebi da ništa ne znate o ovom novom nevidljivom neprijatelju, koji nas ovih dana nemilice desetkuje!

Ostanite u kući danas, jer sutra može biti kasno...

(Telegraf.rs)