Reakcija nekih Srba na bolest princa Čarlsa pokazuje koliko smo nezahvalan narod

Jedan od najvećih dobrotvora manastira Hilandara, koji je dao ogroman doprinos obnovi naše svetinje posle požara 2004. godine, koji je poklonik pravoslavlja mada formalno nije pravoslavac, čiji je čitav jedan zid u ličnoj rezidenciji prekriven pravoslavnim ikonama, nije zaslužio ovaj izliv mržnje

Danas je u svetu udarna vest da je Princ Čarls oboleo od korona virusa. Naslednik kraljice Elizabete II, 71-godišnji princ od Velsa, otac svog naslednika princa Vilijama, vojvode od Kembridža, navodno se dobro oseća i ima blage simptome, ali britanska javnost je uznemirena, budući da se on nalazi u rizičnoj grupi.

Svaka je verovatnoća da je kraljica takođe testirana, kao i ostali članovi britanske kraljevske porodice, ali više informacija od toga trenutno nema.

Preporučujemo

Predrasude o Englezima

Komentari koji se s tim u vezi kod nas mogu pročitati su jezivi: „Kamo sreće da se iskrivi“, „E da znate koliko mi je žao za njega“, „Gud baj Čarli“, „Baš sam se potresao“, i tako dalje.

Oni su proizvod predrasude o Englezima, i posebno njihovoj kraljevskoj kući, ali su takođe i pokazatelj naše velike nezahvalnosti.

Kao sin princa Filipa, vojvode od Edinburga, po krvi pripadnika grčkog ogranka danske Kuće Gliksburg, rođenog u krfskoj vili Mon Repos i krštenog po pravoslavnom obredu u Crkvi Svetog Đorđa u Staroj tvrđavi na Krfu — princ Čarls je celog svog života bio jako vezan za pravoslavno hrišćanstvo, mada sam nije mogao nikada postati pravoslavac, budući da pripadnici britanske kraljevske porodice moraju biti anglikanci, barem ako misle da naslede tron, pošto je britanski monarh ujedno i vrhovni poglavar Crkve Engleske (to svakako nije jedini razlog, Čarls je aktivni član svoje verske zajednice, i gde god da boravi ima nekoliko hramove čije službe redovno posećuje).

Opčinjen pravoslavljem

Delimično pod uticajem i svog prijatelja, pokojnog kompozitora sera Džona Tavenera, Čarls je svetogorske manastire počeo tajno da posećuje već devedesetih godina, kada je nekoliko dana nakon smrti princeze Dajane prvi put na Atosu boravio i, mnogi smatraju, dao izvestan zavet pravoslavnom hrišćanstvu.

Vremenom je postao toliko opčinjen pravoslavljem, da je po rečima jednog svog bliskog saradnika, koji je želeo da ostane anoniman, ceo jedan zid svoje porodične rezidencije, Kuće Hajgrov u Glosterširu, ukrasio najlepšim vizantijskim ikonama.

Iguman svetogorskog manastira Vatopeda, Jefrem, godinama je bio čest gost u Hajgrovu, a jedan drugi atoski kaluđer je za „Gardijan“ izjavio: „Nema sumnje da je britanski knez pravoslavac u srcu. Nažalost, ograničava ga njegov položaj.“

Ništa od ovoga ne čudi ljude bolje upućene u Čarlsovu porodičnu pozadinu, ne računajući već pomenutog mu oca čija je religioznost ipak donekle upitna.

Čarlsova rođaka je Sveta prepodobnomučenica Jelisaveta Fjodorovna, za života velika kneginja koja se udajom za kneza Sergeja Aleksandroviča, mlađeg sina cara Aleksandra II, konvertovala iz luteranstva u pravoslavlje (bila je Nemica po krvi); ona se nakon atentata na svog muža zamonašila i u Moskvi osnovala marto-marijanski manastir i toliko pomagala običnom narodu da ju je ovaj prozvao „anđelom čuvarom Moskve“; stradala je nakon Oktobarske revolucije, tokom Ruskog građanskog rata, sredinom jula 1918.; belogardejci su njene mošti preneli prvo u Peking a potom u Jerusalim, gde je sahranjena u Crkvi Marije Magdalene u Getsimanskom vrtu.

Filipova majka, a Čarlsova baka, princeza Alisa od Batengerga, konvertovala se u pravoslavlje 1928. i postala toliko duboko religiozna da je posle Drugog svetskog rata osnovala ženski monaški pravoslavni red u Grčkoj, Hrišćansko sestrinsko Marte i Marije, po ugledu na Jelisavetin manastir; kada je 1967. u vojnom puču uspostavljen Režim pukovnika, a kralj Konstantin II sa porodicom morao da napusti zemlju (ostao je kralj sve do 1973. kada je hunta na referendumu po poslednji put ukinula monarhiju), Alisa se na poziv kraljice Elizabete i princa Filipa nastanila u Bakingemskoj palati, gde je za njene potrebe napravljena pravoslavna kapela koju je koristila do smrti; sahranjena je, po sopstvenoj želji, na istom mestu na kojem i njena ujna Jelisaveta.

Smatra se da je njen uticaj na Čarlsa bio ogroman, kakav je bio i njegov doprinos obnovi našeg Hilandara posle katastrofalnog požara iz 2004. godine; princ je Hilandar posetio prethodne jeseni, i nikada nije prestao da mu pomaže, što svojim novcem što uticajem koji ima.

Obnova Hilandara

Na sajtu Hilandara možete pronaći i ovu vest: „Na lični poziv Njegovog Kraljevskog Visočanstva princa od Velsa, iguman Svete srpske carske lavre Visokoprepodobni arhimandrit Metodije posetio je Veliku Britaniju i učestvovao u dobrotvornom prijemu posvećenom obnovi Hilandara od posledica velikog požara. Skup se održao 28. jula 2011. na kraljevskom imanju Hajgrou, zvaničnom porodičnom domu NjKV princa od Velsa.“

Dalje se kaže: „Prijem je organizovan kao deo akcije ’Chilandar Appeal’ Društva prijatelja Svete Gore iz Velike Britanije. Na donatorskom skupu je bilo prisutno oko 100 zvanica iz Velike Britanije, Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, među kojima i desetak uglednih pripadnika srpske dijaspore. [...] Prihod od akcije je namenjen opremanju radionice za konzervaciju ikona i rukopisa po kojima je Hilandar poznat u svetskim okvirima i koji predstavljaju jedan od najznačajnijih delova njegove neprocenljive riznice.“

Pet godina docnije, na istom sajtu pojavila se ova vest: „Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Čarls Princ od Velsa i Njegova Svetost Patrijarh srpski Irinej sastali su se u Patrijaršiji srpskoj 16. marta 2016. godine sa predstavnicima Svetog manastira Hilandara, Zadužbine Svetog manastira Hilandara i Društva prijatelja Svete Gore iz Srbije i Velike Britanije. Susretu su prisustvovali ambasadori Helenske Republike i Ujedinjenog Kraljevstva Konstantin Ikonomidis i Denis Kif.

Susret je organizovan po želji visokog gosta koji je poštovalac duhovnog i kulturnog nasleđa Svete Gore i patron Društva prijatelja Svete Gore u Velikoj Britaniji. Princ Čarls je bio veoma zainteresovan za napredak radova na Obnovi Hilandara.“

Sve ovo je bilo propraćeno i u srpskim medijima, ne bi ovo trebalo da bude nikakva novost našoj javnosti, ali većini jeste novost zato što predrasude i netrpeljivost takve pozitivne vesti jednostavno brišu iz sećanja. Ljudi ih ignorišu i ne žele za njih da znaju, ili ih interpretiraju u skladu sa svojim stajalištima, koja nikada ne dovode u pitanje. U njihovoj je svesti britanska kraljevska porodica izvor zla i ništa to ne može da promeni, i oni će zazivati pomoć Boga u ovim teškim trenucima po čitav svet, a istovremeno drugome želeti zlo.

Prilično smo sigurni da se monasi u Hilandaru i drugde na Svetoj Gori sada mole za zdravlje princa Čarlsa, koji je, premda anglikanac, veći pravoslavac od mnogih „pravoslavaca“.

(P. L.)