Mit ili istina: Rus Vasilij koji je sa 92 godine ratovao sa Srbima protiv Turaka

Na slici nema osam redova našivki i nema 23 krsta i medalja

U gradu Uljanovsku na bulevaru Novi venac, građani su se 2013. godine spremali da podignu spomenik čuvenom „vojniku trojice imperatora“ Vasiliju Kočetkovu, koji je bio rodom iz Simbirske gubernije. Javnost se, međutim, uzbunila. Neko bi pomislio da rusko društvo ne poštuje podvige svojih junaka, ali ne radi se o tome..., piše Nedeljnik.

Preporučujemo

Stručnjaci za arhive i istoriju Uljanovska sa pravom su zatražili dokaze neverovatnih podviga Vasilija Kočetkova. Naime, svi podaci o njegovim podvizima imaju jedan isti izvor, a to je članak „Izuzetan vojnik“ objavljen u listu „Praviteljstvenije vestnik“ 2. septembra 1892. godine. Zatim je u oktobru isti tekst objavljen i u listu „Vestnik voenogo duhovenstva“, a u januaru 1893. godine objavio ga je veoma popularni list „Vserminaja ilustracija“, piše „Nedeljnik“.

Stogodišnji ratnik

Članak počinje ovako: „U Belozersku u Novgorodskoj guberniji, 30. maja ove godine, vozom iz Sankt Peterbura je otišao u zavičaj u Simbirsku guberniju i naprasno se upokojio od paralize srca jedan od najstarijih vojnika ruske armije, penzionisani ognjar imperatorske garde konjičko-artiljerijske brigade Vasilij Nikolajevič Kočetkov. Živeo je 107 godina, od toga je preko 60 godina služio u armiji kao aktivni vojnik.“

Prema ovom članku Kočetkov je rođen 1785. godine u vojničkoj porodici. U garnizonsku školu je upisan kao kantonista. Počeo je kao pukovski muzičar, da bi sa 26 godina stupio u grenadirski puk imperatorske garde, elitnu jedinicu imperatorske armije. Tamo su primali posebno visoke i naočite ljude. Kočetkov je učestvovao u Borodinjskoj bici, a zatim je sa ruskim trupama ušao u Pariz. Kasnije kao vojnik Pavlovskog puka učestvovao je u rusko-turskom ratu, gušenju poljskog ustanka 1830-1831 i zauzimanju Varšave.

Imao je 48 godina kada je 1833. prešao u Konjičko-pionirsku diviziju imperatorske garde, a 1843. je prebačen na Kavkaz, gde je služio u 17. Nižnjenovgorodskom dragunskom puku – najubitijoj jedinice ruske imperatorske armije.

U tu jedinicu su prebacivani plemići koji su raščinjeni zbog dvoboja. Kočetkov je na Kavkazu dva puta ranjen, bio je zarobljen i pobegao je iz zarobljeništva.

Oslobađao Srbiju od Turaka

Sa 64 godine bio je prinuđen da položi ispit za sticanje oficirskog zvanja, ali ga se odrekao jer je želeo da bude običan vojnik. Povećana mu je plata i dodate su mu srebrne našivke na mundir. Penzionisan je 1851., ali se 1853. vratio u vojsku da u Krimskom ratu brani Sevastopolj. Zatim je 1862. Postao dvorski grenadir, a 1869. je poslat u Turkestan i tada je, sudeći po članku, imperator Aleksandar II lično ispratio 84-godišnjeg Kočetkova u tu ekspediciju.

Posle toga je Kočetkov 1873. učestvovao u tromesečnom Hivinskom pohodu kroz pustinju. Zatim je angažovan da prati imperatorski voz, a i 1876. Godine se 92-godišnji vetaran sam prijavio kao dobrovoljac da ratuje protiv Turaka za slobodu Srbije i Crne Gore.

Tako je Kočetkov učestvovao i u rusko-turskom ratu 1877-1878 gde je izgubio levu nogu. Posle toga je još 13 godina služio u konjičko-artiljerijskoj brigadi imperatorske grade. Sve u svemu, učestvovao je u 10 ratnih kampanja, šest puta je ranjen i nagrađen je sa 23 krsta i medalja. Zvuči neverovatno zar ne? Zato su se istoričari i pobunili.

Koliko tu ima istine?

Slikar Petar Borel nacrtao je Vasilija Kočetkova po fotografiji napravljenoj 20. Maja 1892. Godine, 11 dana pre nego što je Vasilij Nikolajevič umro u Vitergi, u Olonjeckoj oblasti. I taj crtež je njegova jedina slika koja je sačuvana. U to vreme je Borel bio ugledan 63-godišnji slika i veoma popularan ilustrator, čuven po svojoj zbirci „Portreti ličnosti koje su se istakle ili komandovale jedinicama u ratovima 1853-1856 godine, objavljenoj 1857-1863.

Istraživač ove teme Sergej Tjuljakov navodi sećanja na Petra Borela: On je bio „čovek pedantan, čak i sitničav. Sve je do detalja proveravao, pogotovo ako je slikao sa crteža drugih slikara“. Predpostavimo da se čovek kojeg je Borel naslikao zaista zvao Vasilij Kočetkov, ali šta da mislimo o njegovim podvizima. Da li je sve to istina ili mistifikacija? Predlažemo vam da sami izvedete zaključak, a mi ćemo samo navesti argumente za i protiv.

Argumenti protiv

U Uljanovskom istorijskom arhivu nema podataka o Kočetkovu. Treba međutim imati u vidu da je u tom arhivu 1864. Izbio požar i mnogi dokumenti su izgoreli. O Kočetkovu nikada nisu pisali ni istoričari ni autori memoara. Ne pominje ga čak ni gubernijska Naučna arhivska komisija koja se specijalno bavila potragom za sličnim slučajevima. Na graviri sa Kočetkovljevim likom ima samo deset nagrada, a u članku piše da ih je bilo 23. Uljanovski istraživač Vasilij Ahmerov objavio je odgovor na zvaničan dopis ruskom državnom Vojno-istorijskom muzeju. Direktorka arhiva, zaslužna arhivska službenica Rusije Irina Garkuša u odgovoru navodi da je Kočetkov na graviri prikazan „u uniformi gardijske konjičko-artiljerijske brigade sa našivkama za službu posle isteka vojnog roka... Na epolatama se vidi jedna široka štrafta. To je obeležje narednika ili starijeg vodnika. Na njima se nazire i inicijal A (verovatno inicijal imperatora Aleksandra II).“

To su objektivni podaci o Kočetkovu. Njegova dva krsta su „vojnička“ odličja Svetog Georgija 3. i 4. Stepena koja se nose zajedno. To su počasna priznanja ali nisu jedinstvena, kao što nisu ni Dunavski i Kavkaski krst.

U članku piše: „Njegov mundir je bio retkost, jer je na epoletama bio ukrašen spojenim inicijalima trojice u bogu počivših imperatora: Aleksandra I, Nikolaja I i Aleksandra II, a na levom rukavu u osam redova našivke od traka i vrpci vezenih zlatom i srebrom. Na vratu i grudima Kočetkov je imao 23 krsta i medalje.“

Kao što vidimo, na slici nema osam redova našivki i nema 23 krsta i medalja. I najzad, nema nikakvih zapisa i svedočanstva o tome da je Aleksandar II lično ispratio Kočetkova u Turkestan.

Veoma je sumnjiv podatak da je Kočetkov sa 93 godine preživeo amputaciju noge na terenu u ratnim uslovima, a zatim još i nastavio službu. Zar bi veliki hirurg Nikolaj Pirogov, koji je tada rukovodio medicinskim personalom ruske armije, propustio da opiše tako jedinstven slučaj?

A možda i nije mistifikacija?

U ruskom vojno-istorijskom arhivu ipak postoje dokumenti posvećeni V. N. Kočetkovu. To je telegraf V. E. Strogova, lekara Belozerske bolnice, upućen glavnom štabu. Stroganov moli za dozvolu da se Kočetkov sahrani uz vojne počasti. Stroganov ovako opisuje Kočetkova: „Nosilac Georgija 2. stepena, bio u svim bitkama od Borodina do Šipke, pratio cara kada je voz sleteo sa šina 17. oktobra 1888.“

Vojni ministar P. S. Vanovski je posumnjao u ove podatke i naložio da se oni provere o čemu je pismom obavešten vojni starešina Belozerska. Nema drugih dokumenata gde se pominje. Arhiv je skrenuo pažnju na činjenicu da „u naučno-informativnom aparatu arhiva Vasilij Nikolajevič Kočetkov nije zaveden kao vojnik ruske armije“.

Nisu pretraživani spiskovi jedinica u kojima je Kočetkov možda služio, ali direktorka arhiva s pravom konstatuje da je takvo pretraživanje „dug i naporan posao bez garantovanog pozitivnog rezultata“.

Mi znamo kako je izgledao Kočetkov, a to je možda i najvažnije. Sergej Tjuljakov ističe da on nije prikazan u paradnoj nego u radnoj uniformi, što znači da možda nije okačio na sebe sve 23 nagrade. Između Dunavskog i Kavkaskog krsta je bilo 20 godina, ali stari vojnik je mogao učestovao i u Kavkaskoj kampanji i u oslobađanju Bugarske. Zaista se vide i našivke na rukavima „mada ih nema osam“.

A u selu Spasko, odakle je Kočetkov rodom i dalje žive ljudi sa tim prezimenom. Istina, ne može se sa sigurnošću utvrditi da su to njegovi rođaci ili potomci.

Da li su listovi mogli da falsifikuju podatke o Kočetkovu

Glavni urednik lista „Praviteljstvenije vestnik“ bio je Konstantin Slučevski, sin senatora i najbolji učenik Prvog kadetskog korpusa. U inostranstvu je stekao zvanje doktora filozofije i vratio se u Rusiju. Sedam godina je služio u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a zatim 17 godina u Ministarstvu državne imovine, da bi 1891. godine u zvanju činovnika 5. klase za posebno poverljive poslove bio imenovan glavnog urednika glavnog lista MUP-a.

Uz sve to, Slučevski je bio i plodan književnik i publicista i pročuo se kao pesnik-simbolista. U mladosti je kritikovao ideje Pisareva i Černiševskog, a krajem 1910. Je pratio velikog kneza Vladimira Aleksandroviča (mlađeg brata imperatora Aleksandra III) na proputovanju kroz Rusiju. Sve u svemu, bio je proveren čovek, čak je imao i dvorski čin nastojnika dvora. Da li je K. K. Slučevski bio kadar da dopusti „mali falsifikat u slavu ruskog oružja“, neka svako razmisli o odgovoru na ovo pitanje.

(Telegraf.rs)