Zvali su je Muška Marija: Priča o srpskoj heroini koju je istorija obrisala

Leskovčanka Marija Rajković, koju su zbog neustrašivosti zvali Muška Marija, krijumčarila je pisma srpskih vojnika i bila je jedina spona solunskih ratnika sa jugom Srbije

Marija Rajković iz Leskovca, koju su odmila prozvali Muška Marija, bila je hrabra žena koja je svesno rizikovala svoj život kako bi porodice solunskih ratnika dobila pisma od svojih najmilijih.

Bugari su, naime, tokom rata uništavali poštu koja je stizala sa Krfa i severa Afrike od izbeglih srpskih ratnika, te su njihove porodice mesecima bile uskraćene za bilo kakvu vest od svojih supruga, očeva, braće… Kako šest meseci u Srbiju nije stigao nijedan glas od srpskih ratnika, Marija, majka petoro dece i supruga Trajka kazandžije učinila je sve da to promeni.

Naterala i bugarske vojnike da joj služe

Žena, o čijim podvizima je u ono vreme pisao samo Leskovački glasnik, iskoristila je svoje skromno znanje nemačkog i bugarskog i svu svoju umešnost i hrabrost da se probija kroz barikade kako bi stigla do pisama ratnika pre nego što ih unište.

Marija je išla do Kruševca, koji je bio pod okupacijom Austrougarske, i gde se nalazilo sedište Crvenog krsta, i nekako uspela da isplete “mrežu saradnika” uz čiju pomoć je uzimala pisma, a potom ih, krijući ih u džakovima sa brašnom i pasuljem, noću nosila porodicama.

- Dotle već beše Crveni krst u Kruševac zarabotija i ja sam si već ufatila vezu sas njega. I sprovodila pisma i amaneti za naše Leskovčanke. Lagala sam kako sam znala i umejala. Neki put sam krila pisma u pasulj, neki put u brašno, neki put u umu... Jedared sam išla u Kruševac na tri dana i otud grdnu poštu izdonela... – prisećala se Marija Rajković po završetku Velikog rata, prenosi “Politika”.

Uvideli Bugari da je velika opasnost, pa je zatvorili

Bugari su je više puta privodili i presecali sve kanale komunikacije.

Ipak, ona nije odustajala. Uspela je čak i bugarske vojnike da natera da rade za nju, a kada je to otkriveno, Bugari su je uhapsili i pritvorili na dugih devet meseci. Robijala je u Pirotu, a u Leskovac se vratila sa oslobodiocima.

- Bogme, videše Bugari da sam postala za nji’ golema opasnost. Pa tek jedan dan, baš na Svetog Gligorija, eto ti ga jedan sudija sas dva vojnika, s bajoneti na puške, i odvedoše me... – pripovedala je Marija.

Marija Rajković je i po završetku Velikog rata nastavila sa svojim plemenitim radom, zbog čega su je njeni Leskovčani cenili i poštovali, ali od otadžbine nije stekla baš ništa. Umrla je 1938. godine, bez penzije ili bilo kakvog drugog zvaničnog društvenog priznanja.

- Niko se nikada nije setio da joj postavi ni spomen ploču, ni penziju nije imala, a odbili su i njen zahtev da joj dodele mali plac u Sijarinskoj Banji, a posle Drugog rata je i zaboravljena – Marija Rajković Nanović, koja živi u Beogradu.

Marija je rekla da je njena hrabra baka do kraja života nosila crninu, žaleći za sinom kojeg su ubili Bugari u jednom od zloglasnih logora.

- Govorila je i da žali pobijene Leskovčane od strane Bugara – ispričala je unuka.

Priča o hrabroj Mariji i njenim podvizima prenosila se od usta do usta, zahvaljujući Leskovčanima koji su se živo sećali njenih dobrih dela.

Sestra generala i akademika

Srpska heroina iz Velikog rata, Marija Rajković, bila je rođena sestra armijskog generala Jovana M. Naumovića i advokata, a kasnijeg sudije Todora Naumovića. Njeni rođaci bili su i slavni košarkaš Trajko Rajković i akademik Aleksandar Mladenović.

(Telegraf.rs)