„Kakav je srpski vojnik“: Potresno pismo jednog kapetana svojoj sestri tokom Balkanskih ratova

Privatno pismo jednog srpskog kapetana tokom Prvog balkanskog rata, učesnika Kumanovske i Bitoljske bitke, koje smo pronašli u staroj srpskoj štampi, pruža izvanredan uvid u način razmišljanja srpskog vojnika iz vremena u kojem je Kraljevina Srbija vodila ne samo oslobodilačke ratove, već ratove koji su poprimali karakter borbe za goli opstanak

Čitajući nepregledne stranice istorijskih knjiga, krcate takozvanim velikim ličnostima, čovek stiče utisak da su se te velike ličnosti međusobno fizički obračunavale, da u ishodima ratova i bitaka nikakvu ulogu nisu imali obični ljudi, koji su maltene bili puki statisti te nema i slepa oruđa u rukama velikana. Romejski car Manojlo I Komnin potukao je u poznu jesen 1150. na Tari, raškog velikog župana Uroša II Primislava; kraljević Dušan potukao je kod Velbužda 1330. bugarskoga cara Mihaila Asena III; vojvoda Mišić je na Kolubari potukao Poćoreka, koji je austrougarskom vojskom komandovao iz udobnosti svoje sarajevske kancelarije.

Preporučujemo

Kao da je genij jednog čoveka dovoljan da savlada čitavu vojsku, ili, bolje rečeno, kao da je sukob dve vojske u stvari sukob dva genija koji stoje na njihovim čelima. Tolstoj je imao štošta o tome da kaže u „Ratu i miru“, i da to na svoj način ismeje, ali mi nećemo više o tome trošiti reči, već ćemo pažnju obratiti na onoga koji je na svojim plećima izneo Oslobodilačke ratove 1912—1918., a to je srpski Običan Čovek, ili Neznani junak.

Privatno pismo koje smo otkrili broju 10 časopisa „Balkanski rat u slici i reči“, koji je izašao 24. marta 1913. po starom kalendaru, lepo se u to uklapa. Jer, mada se radi o pismu oficira, u pitanju je bio kapetan, koji je delio sudbinu svojih vojnika, i kojem pritom ni ne znamo puno ime; sebe zove „Joca“, što znači da se zvao Jovan, ali prezime nigde ne navodi.

Učesnik Kumanovske i Bitoljske bitke, forsirao je reku kod Bitolja, bio je u Krstecu na planini Babuni kod Prilepa, i pre toga na Kozjaku (pun utisaka, koje pokušava što pre da prenese na papir, Kozjak pominje neposredno nakon Krsteca, kao da su ta dva događaja vezana, ali redosled mora biti obrnut i vremenski odvojen nekoliko meseci). Sestra mu se zvala Vukosava, i bila je udata. Pismo je poslato iz Bitolja. Nikakve druge informacije o njemu nemamo, sem što se povremeno, iz oblika nekih reči, možda naslućuje iz kog dela Srbije dolazi.

Njegovo pismo svakako pruža izvanredan uvid u način razmišljanja srpskog vojnika i oficira, u vremenu kada je Kraljevina Srbija vodila ne samo oslobodilačke ratove, već ratove koji su poprimali karakter borbe za goli opstanak. Nećemo ulaziti u dublju analizu, ostavićemo vama da izvučete vlastite zaključke, sem što ćemo ukazati na par sitnica koje možda inače ne biste primetili.

Pre svega, svesno ili nesvesno, ovaj oficir pominje ratne zločine trupa pod svojom komandom, odnosno likvidaciju turskih ranjenika koje je štitila, ne samo Ženevska konvencija koje je Kraljevina Srbija bila potpisnik, već i ustaljeni običaji rata, pa čak i hrišćanska vera; doduše, autor pisma nije bio eksplicitan, ali je potpuno očigledno šta implicira „njihovim poslednjim jaukom“ i pominjanjem „besa naših izmučenih, ali hrabrih vojnika“.

Interesantan je i kraj pisma u kojem, nakon što navodi silna junaštva naših vojnika i primere nepokolebljive volje koja ih je odlikovala, a neposredno nakon što je izrazio stav da „ko ima ovaku vojsku, pobediće ceo svet“, posebno izdvaja svog zeta, muža sestre kojoj piše pismo, u trenutku kada im želi da prijatno provedu praznik (Božić 1912. po starom kalendaru).

Zet je nesumnjivo kod kuće, nije na ratištu, i ne može biti slučajno to što od svih ljudi u svojoj porodici autor pisma naročito pominje njega (čak i roditelje podvodi pod „naše“); zato je vrlo verovatno da zet uopšte nije ni bio u ratu, to jest, da se poput mnogih drugih ljudi iz uglednih i dobrostojećih porodica izvukao te ulogu heroja prepustio drugima, pripadnicima građanskog sloja koje je poneo patriotski zanos, ali pre svega seljacima koji nisu bežali od svoje dužnosti i koji su nam doneli sve te pojedinačne pobede koje su vodile ka onoj konačnoj. Ako je tako, onda naš kapetan ovim podbada i proziva sestrinog supruga za kukavičluk; a način na koji je to formulisao, danas bismo možda nazvali pasivnom agresijom.

(Napomena: Tekst, kao i uvek, prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.)

Kakav je srpski vojnik

Pismo jednog srpskog oficira s bojnog polja svojoj sestri

Draga moja sestro,

Tvoje milo pismo primio sam 12. t. m. (tekućeg meseca; prim. nov.) Tako si me raznežila! Zbilja rat grdno promeni čoveka! Ja, koji sam pazio na mrava i svaku drugu životinju, ubijao sam ljude i gledao kako ga zrno iz puške iz mojih ruku obaljuje; ja koji sam vodio ljude bez sažaljenja u smrt, preteći im revolverom, ko ne pođe zamnom, ja sam se tvojim pismom raznežio.

Hvala ti, sestro!

Primio sam ranije tvoje 2 karte, ja sam ti pisao desetak puti, ali ko zna, da li si ih primila.

Ne možeš da pojmiš, Vukosava, kako me je rat izmenio. Od onog nežnog Joce postao je jedan snažan čovek, sada se tek gojim. Spavao sam na Krstacu, pred Prilepom, 3 dana na snegu, bez pokrivača i vatre; temperatura beše 12 ispod 0, led nam se sa brkova, dok nismo sišli sa Kozjaka, nije skidao. Za sva tri dana pojeo sam samo parče peksimita, jer visina je bila 1534 m. dokle ni konji ne mogu izaći. Bio sam u vodi kod Bitolja 2 dana; gazio sam reku do grudi i, tako mokar, pošto potukosmo Turke, ostao sam cele noći sa mojim junacima na predstraži. Beše kiša kao iz kabla. Zaklona nigde. Visina brda 1120 m. Položaj pokriven leševima. Svakoga sata obilazio sam položaj sa patrolom, da me Turci ne iznenade. Ali Turaka više ne beše... Kad iđah u obilaženje, saplićah se, jer beše noć, na mrtve i ranjene, grozno, kažem ti sestro grozno, čuješ jaukanje, priđem i osvetlim električnom lampom: ranjeni Turčin zapomaže. Išao sam napred, da ne čujem njihov poslednji jauk i da ne vidim bes naših izmučenih, ali hrabrih vojnika, jer bejasmo mokri do kože, gladni i dve noći ni oka u vodi ne sklopismo, a to nam beše treća noć. Ostali iz mog puka imađahu vatru, jer bejahu pozadi mene na 1500 m.

Vukosava, ne možeš da pojmiš našeg vojnika! Hrabar je kao lav, izdržljiv je kao čelik. Na Kumanovu otstupiše 2 čete iz mog bataljona. Ja sam bio kao bataljona rezerva. Čim sam video da 2 čete otstupaju, razvijem moju četu, prihvatim vojnike koji begahu, revolverom ih zaustavim i viknem: „Ko vole svoga komandira, napred za njim!“ okrenem se trubaču i viknem: „Sviraj juriš!“ I, gle čuda: oni isti vojnici, koji begahu, moji vojnici koji od kiše kuršuma ne smedoše dići glavu iz zaklona, digoše se i kao lesa pođoše napred, sa onim strašnim gromoglasnim: „ura!“ Turci behu na 80 metara daleko od nas, ali kad spaziše lesu pred njima, kako pravo, uzdignutog tela, ide napred, dadoše se u begstvo.

Vukosava, izgledaće ti da se hvalim, ali veruj mi, nisam bio kukavica. Ni sam nisam znao da ću biti ovakav. Uz to imao sam neko predubeđenje, da ću ostati živ. Bio sam u stroju sa vojnicima i ako mi mesto beše nazad. Često sam stajao dok su oni ležali. Kuršumi su fijukali sa sviju strana. Granate, koje su padale oko mene, izrivale su zemlju i odbacivale je po 2 metra daleko. U vremenu od 20 minuti, ostade mi 47 vojnika na mestu mrtvih. Ja stojim i osmatram durbinom kretanje neprijatelja. Smrt me je poštedela. Samo mi je jedan metak probušio kapu, a jedan probušio peš od šinjela. Kad Bog hoće i čuva, čovek je siguran.

Ali, zar bi mi, oficiri, mogli biti kukavice, kad je naš svaki vojnik junak? Njega je trebalo videti kod Bitolja, kako, u najvećoj kiši artiljerijske i pešačke vatre, gazi reku, razlivenu, brzu 56 m. u sekundi, duboku do guše, i ide napred, držeći se ruku za ruku, puštajući svoga druga, koji pada pogođen neprijateljskim tanetom, i hvatajući onog sledećeg, lišen mogućnosti da u vodi do guše upotrebi svoju silnu i sigurnu pušku, — i ne pomišlja da ide nazad. Silni su, Vulka! To samo onaj zna, koji im je komandovao.

Jedan moj vojnik bude ranjen baš kad se dokopao zemlje. Ja ga brzo previh, pa mu rekoh:

— „Idi na previjalište!“

On mi odgovori: „G. Kapetane, zašto da se vraćam nazad, kad Turci moraju odstupiti?!“ Odmah sam ga unapredio u podnarednika.

Zar nisu silni? Ko ima ovaku vojsku, pobediće ceo svet.

Želim ti da sa zetom i našima prijatno provedeš praznik.

Vole te i mnogo pozdravlja tvoj brat Joca

22—XII—1912 g. Bitolj.

(P. L.)