U Aušvicu je nestalo i ubijeno više od milion ljudi: Zašto niko nije hteo da ga bombarduje?

Postoje brojni vojni argumenti zašto je takvu operaciju bilo nemoguće izvesti, dok se s druge strane tvrdi da su saveznici prepustili Jevreje u nemilost nacista

Ove godine obeležava se 75 godina od oslobađanja Aušvica. U logoru je nestalo i ubijeno više od milion ljudi, a logor smrti je oslobođen 27. januara ulaskom sovjetskih vojnika. Događaj koji se nikad nije ni dogodio, a imao bi važnu ulogu i uticaj na istoriju, a to je bombardovanje Aušvica, istorijska je debata koja traje još od sedamdesetih. Veliki deo jevrejske zajednice smatra da su saveznici mogli, i trebali, ali radi indiferentnosti prema jevrejskoj patnji i antisemitizma, nisu to učinili.

Benjamin Netanijahu je 1998. godine u logoru smrti rekao kako "jedino što je bilo potrebno jeste bombardovati pruge. Saveznici su bombardivali ciljeve u blizini, zašto im je ovo bio problem?"

Preporučujemo

Prema njegovom mišljenju uništavanje krematorijuma bilo je i više nego izvodljivo i to uz minimalan trud s obzirom da su već bombardovali obližnje vojne ciljeve.

Zašto je bio problem baciti par bombi na krematorijume, naročito zato jer su se prve informacije o logorima u Poljskoj pojavile već 1941. godine?

Jedno od objašnjenja jeste da je na visokim instancama odlučeno da se Jevreji prepuste njihovoj vlastitoj sudbini. S druge strane, postoje brojni vojni argumenti zbog kojih tako nešto nije bilo izvodljivo, odnosno povlačilo je velike rizike ne samo za vreme izvođenja potencijalne operacije bombardovanja logora, već i posledice koji bi usledile.

Prvu tezu u svom je eseju artikulisao i Dejvid Vajmen u knjizi "Why Auschwitz Was Never Bombed", koja je kasnije ubačena i u knjigu iz 1984. "The Abandonment of the Jews". Vajmen tvrdi kako je to moralni neuspeh na savesti saveznika koji se nisu obračunali s mukom Jevreja.

Ovaj stav, koji zagovaraju hroničari koji se bave politikom spasenja, dugo je bila neosporna.

Spašavanje Jevreja trebao je da bude osnovni cilj

Tek je nekoliko godina kasnije izronilo nešto dokaza koji su ponovo raspirili diskusiju, posebno serija dokumenata objavljena 2000. godine o tome jesu li saveznici trebali uopšte i da izvedu takvu akciju.

Tvrdili su kako bi vazdušni napadi bili neprecizni s te visine, a neefikasni ako se izvode s niže visine. Kao i to da bi bombardovanje uključilo visoke rizike za pilote radi nemačke defenzive, a nanelo bi minimalne štete na krematorijume koji su dobrim delom bili podzemni.

Bombardovanje bi ubilo više ljudi nego što bi uništilo krematorijuma, a Nemci su već tada imali znanje i tehnologiju pomoću koje su vrlo brzo popravljali pruge. Oni koji su zagovarali bombardovanje, piše Dejli bist, su ignorisali kompleksnosti sakupljanja informacija, loše vreme, i dugotrajne prelete preko neprijateljske teritorije.

Trebalo je i nedeljama skupljati informacije, a na kraju svega SS bi pronašao drugi način da realizuju svoj cilj o ostvarenju "konačnog rešenja" i likvidaciji Jevreja.

Tome treba dodati da su nacisti ionako gurali agendu da saveznici vode "jevrejski rat", i zapravo je jedini način na koji su mogli da se spase preostali Jevreji bio taj da se Evropa što pre oslobodi.

Debata je visila o koncu percepcije. S vojnog gledišta pitanje je glasilo "kako se o tome uopšte moglo razmišljati", a s moralnog "kako se o tome nikada ozbiljno nije razmišljalo".

Eli Visel s mnogo strasti govorio je o tome kako su oduševljeni bili zatvorenici kada su čuli da je bombardovan Buna-Monovic fabrički kompleks pri Aušvicu, makar se time rizikovao i njihov život.

No, saveznička pobeda nad silama osovine na kraju je rezultirala oslobađanjem Aušvica i samog Elia Visela.

Proteklih je 40 godina velika količina literature posvećena temi spašavanja u kontekstu bombardovanja Aušvica. Istoričar Henri Fajngold to naziva "dijalogom gluvih".

Sa savremenog stajališta, spasavanje Jevreja trebalo je biti jedan od temeljnih ciljeva, a bilo je potpuno zanemareno.

Ne možemo znati koliko bi bilo poginulih

Iz današnje perspektive gledano, Amerikanci, Britanci i Rusi su odluke donosili u trenucima najgoreg ratnog vihora i u haosu kontradiktornih informacija i do tada neviđenih događaja i potreba. Mi danas znamo kako se rat odvio, oni tada to nisu znali.

Argument za bombardovanje kao sredstvo spašavanja Jevreja je zapravo kontra činjenica. Ne može se znati koliko bi ljudi (ako uopšte) bilo spašeno, a koliko bi poginulo.

Drugo pitanje je - zašto Aušvic? U trenutku kada su saveznici uopšte bili u poziciji da krenu s napadom, pet od šest miliona Jevreja je već likvidirano, 80 posto na drugim lokacijama, Treblinka, Sobibor i Belzec.

No, upravo je Aušvic, koji je imao više od jedne svrhe, ugasio živote oko milion Jevreja i 100.000 drugih zatvorenika. On je najduže "radio" - nije ugasio plinske komore do novembra 1944. i oslobođen je tek kad su umarširali Sovjeti u januaru 1945.

U međuvremenu postao je lice Holokausta.

Udariti na Aušvic bio je simbol protiv nacističkog genocida. Neuspeh da se svet okupi za takav poduhvat vidi se kao izdaja saveznika, ali istoričarka Holokausta Debora Lipstat primećuje kako je debata o takvim istorijskim događajima (kao nebombardovanje Aušvica) "često zapravo debata o čitavom nizu savremenih političkih, verskih i ideoloških tema."

Bombardovanje Aušvica bila bi kompleksna operacija

Činjenica je da je vremenski okvir za bombardovanje bio jako uzak, šest meseci na leto i jesen 1944. godine. Aušvic je bio van dosega savezničkih pilota dok saveznici nisu osnovali bazu u gradu na jugu Italije na leto 1944.

Deportacija mađarskih Jevreja u Aušvic - poslednje velike jevrejske zajednice u Evropi - počela je 15. maja 1944. godine i trajala je do 8. jula.

Saveznici su o tome saznali kasno u junu. U isto vreme dobili su tzv. Vrba-Velcer izveštaj koji detaljno govori o tome šta se u Aušvicu zbiva te o lokaciji logora. Iz Poljske su ga prokrijumčarila dva jevrejska begunca ranije tog proleća, uz pomoć Jevreja iz Slovačke.

Te vesti stižu usred priprema za invaziju Normandije. Pred sam "Dan D", saveznici su se krvavo borili za prevlast u vazduhu, koji su na jedvite jade postigli.

Morali su da rade na tome da Vermarht ne pojača jedinice u Normandiji. U isto vreme, bombardovali su naftna polja u Rumuniji koja bi nacistima oduzela toliko potrebno gorivo, imobilizovala im tenkove i degradirala im vazdušne mogućnosti.

Pa zašto onda ne uzeti par pilota i letelica da unište te plinske komore?

Kritičari su glasni oko slučajnog bombardovanja kompleksa Buna-Monovic u septembru.

Ali rat u vazduhu nije tako funkcionisao već, kako je rekao istoričar i arhiver vazdušnih snaga Džejms Kičens, potencijalno bombardovanje Aušvica bilo bi kompleksna operacija koja uključuje fotografisanje, navigacijske izazove i bezbroj pokušaja juriša.

Još bi se američki avioni morali suočiti sa sofisticiranim radarskim sistemom dok lete s Jadrana, agresivnim zidom nemačkih letelica i ružnim vremenom.

Što se samih pilota tiče, Amerikanci su do tada izgubili 30 posto pilota, a britanski je gubitak bio još i veći, oni su izgubili skoro 50 posto pilota. I šta bi tačno postigli bombardujući nešto što je mahom pod zemljom?

Američki piloti prijavili su da je u napadu na železnicu u Berlinu u aprilu 1944. samo jedan od pet aviona pogodio cilj. Što znači s obzirom na preciznost da bi bilo pobijeno oko 2.000 do 3.000 zarobljenika. U puno boljim uslovima juriša na Bučenvald bilo je 300 žrtava.

U slučaju neuspeha, osveta nacista bila bi masovna

Kritičari kažu kako su Amerikanci mogli koristiti B-25 napadače srednje veličine, no oni zahtevaju pratnju koja automatski znači da nema elementa iznenađenja.

Vajman tvrdi kako je to moglo da se reši pomoću britanskih aviona tzv. "komaraca", što je u stvarnosti neizvodljivo jer oni nisu imali faktički nikakvu zaštitu i svi bi nastradali.

Uzdali su se samo u brzinu. Nema šanse da su mogli leteti stotinama kilometara, bez radija, naći cilj, podržati Amerikance, uspešno izvesti akciju i onda se vratiti kući.

Ali da se to sve i dogodilo, da je Aušvic i uspešno izbombardovan, uništen i da je započela buna i bekstvo zarobljenika - šta bi se moglo dogoditi?

Sudeći po pobunama u Sobiboru i Treblinki, samo je mali broj pobegao, ostali su poklani. S obzirom na to da je reč o logorima smrti, zatvorenici su ionako mogli jako malo da izgube.

Ustanci su planirani na oba mesta. Bombardovanje Aušvica zateklo bi neprijatelja, ali i zarobljenike.

Oni koji bi se i izvukli našli bi se okruženi poljskom populacijom koja je bez problema predala više od 200.000 Jevreja tokom nacističke okupacije.

Osveta bi bila masovna. Naterali bi same Jevreje da poprave plinske komore, a do tada bi smislili niz alternativa kako likvidirati svoj plen.

Veruje se kako i najteže uništavanje krematorijuma ne znači da bi ubijanje stalo. A i da su bombardovali pruge, bile bi popravljene za nekoliko nedelja.

Ričard Overi, autoritet za vazdušno ratovanje, piše da uprkos bombardovanju Nemačke, njena se proizvodnja oružja pojačala tek krajem rata. Nema razloga verovati kako Nemci ne bi iskoristili istu predanost i efikasnost da opet pokrenu krematorijume.

(Telegraf.rs/24sata.hr)