Tragedija koja je zauvek promenila Novi Zeland: Na izvinjenje države čekali su 40 godina

Pre 40 godina nesreća u kojoj je poginulo 257 ljudi pogodila je skoro svakoga na Novom Zelandu. Izvinjene porodicama žrtava došlo je posle četiti decenije

Bila je to najgora katastrofa na Novom Zelandu. Na današnji dan, 28. novembra 1979. godine turistički avion sa 257 ljudi srušio se u vulkan na Antarktiku.

Tragedija leta TE901 bila je šok za Novi Zeland i pogodila je skoro svakoga u zemlji na neki način, dok je godinama trajala istraga. Prvi rezultati istrage izazvali su kontroverze, a javnost nije htela da prihvati da su za nesreću krivi samo piloti.

Preporučujemo

Godinama su pritiskali avio-kompaniju i državu da priznaju ko je odgovoran za živote 257 ljudi.

Posledice katastrofe na planini Erebus osećaju se i 40 godina kasnije, a javnost je do danas čekala da dobije izvinjenje.

Kako se srušio avion?

Er Novi Zeland krenuo je sa letovima iznad Antarktika dve godine ranije i imao je veliki uspeh, piše BBC.

Koji je bolji način da provedete dan od krstarenja neprekidnim letom od 11 sati, koji je kretao iz Oklanda, išao duž čitave zemlje i dalje do velikog južnog kontinenta? Avioni su nudili prvoklasni luksuz i zadivljujući pogled na beskrajni led na ivici sveta.

Ali tog dana pre 40 godina, stvari su krenule po zlu.

Oko podneva pilot kapetan Džim Kolins preleteo je dve velike petlje kroz oblake kako bi spustio avion na 610 metara i pružio svojim putnicima bolji pogled.

Pretpostavlja se da je bio na istoj putanji kao prethodni letovi i nije predvideo nikakve probleme.

Na letu DC 10, ljudi su bili zauzeti slikanjem i fotografisanjem u kabini i kroz prozor. Mnoge od ovih fotografija kasnije su pronađene u olupini i još uvek se mogu razviti, a neke su snimljene u sekundama pre pada.

Ali umesto leda i snega u daljini, ispred aviona pojavila se planina. Nešto pre 13 sati, ugasili su se alarmi za blizinu, a kako je bilo kasno za bilo kakvu reakciju, avion se zakucao pravo u jednu stranu planine Erebus.

Posle nekoliko sati čekanja i konfuzije, na Novom Zelandu su pretpostavili da je avion ostao bez goriva. Šta god da se desilo, jedno je bilo sigurno - avion više nije bio u vazduhu.

Počela je potraga i spasilačka operacija, a ubrzo su stigle najstrašnije vesti: olupina je pronađena na ostrvu Ros, na nižim padinama planine Erebus i bilo je jasno da nije bilo preživelih.

- Takva ista nesreća ne bi mogla da se dogodi u modernoj avijaciji - rekao je kapetan Endrju Ridling, šef novozelandskog udruženja vazduhoplovnih pilota. Delom zbog toga zato što su naučene lekcije iz ove nesreće, piše BBC.

- Današnja oprema je veoma dobra. Imate satelitski navigacioni sistem, pa tako nije moguće na budete na pogrešnoj putanji - dodao je Ridling.

Dva osnovna razloga utvrđena su kao uzrok pada

Piloti su upoznati sa putanjom leta koja se razlikovala od one koja je stavljena u računar aviona. Tim je mislio da je ruta ista kao na prethodnim letovima, idući preko leda i vode preko MekMarko zaliva, a staza je zapravo išla preko ostrva Ros - i vulkana visokog 3,974 metara na planini Erebus.

Drugi uzrok je bio vremenski fenomen poznat kao beljenje - i to je ono što je verovatno zapečatilo sudbinu aviona.

Beljenje znači da svetlost između snega ili leda ispod i oblaka iznad stvara iluziju jasne vidljivosti. Pilot je verovao automatskoj stazi leta i pretpostavljao je da je belina koju je video kroz pilotksu kabinu jednostavno led i sneg na vodi ispod, a ne planina.

U nesreći je poginulo 227 putnika i 30 članova posade. 44 ljudi nikada nije identifikovano.

Populacija na Novom Zelandu u to vreme iznosila je oko tri miliona. Kao što su ljudi tada rekli, svako je na neki način bio povezan sa tragedijom, ili su poznavali žrtvu, ili znali nekog od heroja spasilačkih akcija koje su usledile ili preko zauzimanja strane u dugotrajnoj pravnoj bici koja je usledila.

Tragedija je šokirala Novi Zeland.

- Nesreća se dogodila u vreme kada je relativno mlada nacija bila u ključnom periodu pronalaska nove naracije za svoj identitet - objašnjava istoričar Rovan Lajt.

Zemlja je pokušavala da se uzdigne. Tehnološki napredak bio je veliki deo tog novog puta, infrastruktura je bila ključna za nacionalnu priču o naseljavanju, osvajanju i sticanju kontrole nad zemljom. I posezanje za Antarktikom, oko 4.500 km južno, savršeno se uklopilo u tu priču.

Pravna bitka došla je brzo i bila je drugi udarac nakon samog pada. Novozelanđani su bili šokirani zbog toga što nisu znali šta se dogodilo, ali i gorkim optužbama. Tražili su odgovore, želeli su da krivci odgovaraju.

Prva istraga pokazala je da su piloti bili krivi. Leteli su znatno ispod minimalne sigurne nadmorske visine koju je postavila avio-kompanija i činilo se da bi pridržavanje tog minimuma sprečilo pad.

Iako je istraga takođe otkrila neusklađenost na stazama leta, ipak je zaključeno da bi veća visina spasila avion od pada.

Svaljivanje krivice na pilote dovelo je do kontroverze, i lansirana je druga istraga, koju je vodila Kraljevska istražna komisija, najviši nivo javnog ispitivanja na Novom Zelandu. Ona je krivicu svalila na Er Novi Zeland.

Avion je bio znatno ispod sigurne nadmorske visine - ali istragom je utvrđeno da su letovi na Antarktiku rutinski leteli na tako ekstremno niskim visinama da bi pružili bolji pregled svojim kupcima koji plaćaju.

Kraljevska komisija nije samo utvrdila da je avio-kompanija kriva zbog grešaka u putanji leta, već je takođe tvrdila da je Er Novi Zeland u suštini pokušao da sakrije sopstvenu odgovornost - zavera da se krivica svali na pilote i ostavi kompaniju moralno čistom - kao i u smislu isplate nadoknade rodbinama žrtava.

Sudija Piter Mahon opisao je odbranu avio-kompanije kao "orkestriranu laž" - frazu koja se zadržala u nacionalnoj svesti.

Izvinjenje posle 40 godina

Porodice i rodbina žrtava tražili su pravdu, a prebacivanje krivice zasenila je njihovu tugu. Godinala su pritiskali državu i avio-kompaniju da krivci odgovaraju.

Pad aviona puno je uticao na reputaciju avio-kompanije.

Avio-kompanija je bila izvor ponosa za zemlju - kao nacionalni prevoznik, to je bio jedan od načina na koji se Novi Zeland video na globalnoj sceni. Ali tokom godina, prevladavajući konsenzus postao je da je avio-kompanija zaista kriva za nesrećz, a ne piloti.

Nikada više nisu leteli na Antarktik - iako jedna privatna avio-kompanija pokriva put za razgledanje Australije.

U to vreme tragedija na planini i njene posledice doživljavala se kao "izdaja za ljude".

2009. godine Er Novi Zeland izdao je prvo izvinjenje - ali samo zbog svog ponašanja posle nesreće, a ne zbog same nesreće.

Tek danas, na 40. godišnjicu nesreće, avio-kompanija je izdala potpuno izvinjenje, za koje su mnogi rekli da je došlo kasno.

- Izvinjavam se u ime avio-kompanije koja pre 40 godina nije ispunila svoju obavezu da brine o putnicima i osoblju - rekla je predsednica avio-kompanije tereza Volš na komemoraciji u vladinoj kući u Oklandu.

I premijerka Džasinda Ardern takođe se izvinila porodicama 257 osoba koje su izgubile život.

- Nakon 40 godina, u ime današnje vlade, vreme je da se izvinimo za delovanje avio-kompanije koja je tada u potpunosti bila u državnom vlasništvu te je kriva za rušenje aviona i gubitak onih koje volite - rekla je Ardern na komemoraciji, obraćajući se porodicama stradalih.

Nesreća na planini Erebus zauvek je promenila Novi Zeland, a građani su dočekali ono što se skoro nikada ne dešava - izvinjenje avio-kompanije ali i države.

Delimično prekrivena snegom, olupina danas je tihi danak letu života koji je završio tragedijom.

(A.M.)