Magla koja je ubila skoro 12.000 ljudi: Zbog smoga 1952. London je bio nevidljivi grad

Na području Londona bile su brojne elektrane na ugalj, uključujući Fulam, Batersi, Benksajd, Grinvič i Kingston. Prema zvaničnim podacima, tokom tog vremenskog razdoblja svakog dana se vršila emisija 1.000 tona čestica dima, 140 tona hlorovodonične kiseline, 14 tona jedinjenja fluora i 370 tona sumpor-dioksida koji su pretovreni u 800 tona sumporne kiseline

Zbog neobičnog smoga u Beogradu danima pratimo merenja koje se odnose na zagađenje vazduha u našem glavnom gradu i drugim metropolama širom sveta. Rezultati su prilično loši, a koliko zagađenje vazduha može da bude opasno govori i jedan događaj iz pedesetih godina.

U decembru 1952. godine na glavni grad Velike Britanije spustio se veliki smog. Tada je zbog zagađenja Londona umrlo na desetine hiljada ljudi, a posledice su se osećale dugo posle toga.

Preporučujemo

Uzorci zagađenja

Hladno vreme koje je prethodilo i tokom Velikog smoga dovelo je do toga da građani pale mnogo više uglja nego inače kako bi se zagrejali. Posleratni domaći ugalj je imao relativno niskokvalitetnu sumpornu sortu, dok je obrnuto, kvalitetniji "tvrdi" ugalj bio za izvoz, tako da je u dimu bila mnogo veća količina sumpor dioksida.

Na području Londona bile su brojne elektrane na ugalj, uključujući Fulam, Batersi, Benksajd, Grinvič i Kingston. Prema zvaničnim podacima, tokom tog vremenskog razdoblja svakog dana se vršila emisija 1.000 tona čestica dima, 140 tona hlorovodonične kiseline, 14 tona jedinjenja fluora i 370 tona sumpor-dioksida koji su pretovreni u 800 tona sumporne kiseline.

Istraživanja pokazuju da su dodatni sistemi za sprečavanje zagađenja ugrađeni u Batersi možda pogoršali kvalitet vazduha. Pored toga, došlo je do zagađenja i dima iz izduvnih vozila - posebno iz parnih lokomotiva.

Nad Londonom se potom 4. decembra te godine nastanio anticiklon. Nije bilo vetra, nastala je magla, pomešana sa dimom iz kućnih i industrijskih dimnjaka, česticama poput onih iz izduvnih gasova motornih vozila i drugih zagađivača, što je stvorilo smog koji je narednog dana prekrio grad.

Nezapamćena magla

Iako je London bio naviknut na guste magle, ova je bila gušća i dugotrajnija od bilo koje prethodne. Vidljivost je bila smanjena na tek nekoliko metara što je vožnju činolo teškom ili nemogućom.

Javni prevoz je zaustavljen, stala su i vozila Hitne pomoći, a bolesnici su tako morali sami da se snađu za put do bolnice. Smog je bio toliko gust da je čak upadao u zatvorene prostore, pa su tako otkazivani koncerti i projekcije filmova jer je vidljivost bila smanjena. Otkazani su i sportski događaji na otvorenom.

U početku panike nije bilo, ali je prema podacima zdravstvenih radnika magla ubila 4.000 ljudi. Većina preminulih su stariji ljudi koji su ranije već imali respiratorne probleme. U februaru 1953. godine, Markus Lipton je tvrdio da je smog uzorkovao smrt 6.000 ljudi i da se razbolelo još 25.000 u tom periodu.

Broj smrtnih slučajeva ostao je predmet rasprave u danima koji su usledili. Preliminarni izveštaj koji nikada nije dovršen optužio je za smrt epidemiju gripa. Novi dokazi otkrivaju da bi samo mali deo umrlih zapravo da bude zbog grupa. Većina je prouzorkovana infekcijama respiratornog trakta.

Najnovija istraživanja ukazuju da je broj smrtnih slučajeva bio znatno veći od savremenih procena, oko 12.000.

(Telegraf.rs)