Mit o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu: Kažu da je odbio da puca u Srbe, a drugi da je izmišljotina

O njemu se govorilo kao o nemačkom vojniku koji je odbio da strelja zarobljene partizane iz Smederevske Palanke i zbog toga je zajedno sa njima otišao u smrt

U aprilu 1941. godine tokom Drugog svetskog rata Vermaht je umarširao u Jugoslaviju, zemlja je pokorena za samo 11 dana, a kapitulacija potpisana 17. aprila. Usledili su masakri nad partizanima, četnicima, komunistima i nedužnim civilima, a do početka decembra 1941. jedinice Vermahta ubile su između 20.000 i 30.000 Srba. U Smederevskoj Palanci vojnici su 20. jula 1941. godine ubili 16 Srba, ali meštani pričaju da je tad nastradao i jedan nemački vojnik koji je odbio naređenje da puca. Zvao se Jozef Šulc. I dok su mu Srbi podigli spomenik, u Nemačkoj je on samo još jedno ime u arhivi. Godinama se o njemu pričalo kao o heroju i retkom primeru viteštva, sve dok jedan nemački novinar nije otkrio da je priča o njemu - izmišljena.

Jozef Šulc bio je artiljerac 661. odeljenja 714. divizije, inače dekorater izloga iz Dortmunda zainteresovan za umetnost. O njemu se govorilo kao o nemačkom vojniku koji je odbio da strelja zarobljene partizane iz Smederevske Palanke i zbog toga je zajedno sa njima otišao u smrt.

Preporučujemo

- Ne, neću da pucam. Ovi ljudi su nevini - navodno je rekao Šulc 20. jula 1941. godine. Poginuo je zajedno sa Srbima.

U ovom gradu podignut mu je i spomenik, a jedna ulica nosi ime okupatorskog vojnika Jozefa Šulca.

Priča o Jozefu Šulcu decenijama je bila pričana kao redak primer viteštva, junaštva i časti među nacistima. Sve dok nemački novinar Mihael Martens nije otkrio da je u pitanju izmišljotina u režiji Berlina i SFRJ.

Martens je u svom romanu "U potrazi za junakom" napisao kako su mit o Šulcu, koji herojski strada sa srpskim mladićima koje je odbio da strelja, stvorile jugoslovenske i nemačke diplomate.

Beogradu je priča odgovarala jer je davala potvrdu o ispravnosti Narodnooslobodilačke borbe, a Berlin je napokon imao dobru priču da nisu svi vojnici Vermahta bili isti.

Šulc jeste ubijen u Šumadiji, ali ne jer je odbio da izvrši naređenje, već je stradao u borbi.

Nemci su 60-ih godina pokrenuli istragu o Šulcovoj smrti, jer je po zakonu Vermahta bilo zabranjeno pogubiti vojnika bez presude Vojnog suda.

Tako je i otkriveno da je priča o Šulcu zapravo dobro smišljena priča u saradnji Nemačke i SFRJ.

Martens je za Novosti 2013. godine rekao kako je bio u Kragujevcu, gde je istraživao masakr srpskih civila 1941. godine i tada je došao na ideju da napiše knjigu o Šulcu.

- Kada smo obišli Šumarice, domaćin mi je rekao: "Još samo da vidiš spomenik Jozefu Šulcu". Bio sam šokiran, jer je Kragujevac bio poslednje mesto na svetu u kojem sam očekivao spomenik jednom Nemcu! Rekao sam sebi, Nemačka mora da sazna o ovom slučaju - rekao je novinar za Novosti.

Da je Šulc bez sumnje nastradao u Šumadiji 1941. godine Martens je potvrdio za Novosti.

- Ali ga nisu streljali zato što je odbio da izvrši naređenje, već je nastradao u borbi. Istorijska dokumenta jasno pokazuju da je Nemačka šezdesetih godina pokrenula istragu o njegovoj pogibiji, budući da je po zakonu Vermahta bilo zabranjeno pogubiti vojnika bez odluke Vojnog suda. Istražitelji su ispitivanjem velikog broja svedoka utvrdili da Šulcova smrt nema veze sa navodnim odbijanjem da ubije partizane. Mit je posle rata nastao kao produkt jugoslovensko-nemačke koprodukcije - zaključio je novinar.

(Telegraf.rs)