Stojanovo pismo majci svedoči o svim mukama i patnjama vojnika: Bolne scene u Srpskoj kući na Krfu

U samom centru grada Krfa nalazi se mesto na kojem je sa ponosom istaknuta srpska zastava. Ko god da kroči u ovu zgradu, oseti duboko poštovanje prema svima koji su u Velikom ratu dali svoje živote

"Uvek te se majko sećam, i u snu te ćešće gledam, pa iz sna se naglo tržem, misleć' da ću tebe majko ispred sebe tada videt. Oh da znadem dal' si samo bar ti majko živa tamo. Dotrč'o bi tebi odma' kada budem najurio bezdušnike sa našeg doma. Znam da si me već do sada po sto puta oplakala, jer za mene ti ne čuješ, niti imaš pisma moga, pa me živa oplakuješ. Ja se majko molim Bogu da dušmana savladati mogu, u naručje tebi dotrčati iz kog sam se davno otrgnuo i čudesa ova ispričati". Ovako glasi pismo Stojana, koje je napisao majci dok je ležao sa ranjenim i bolesnim srpskim vojnicima na grčkom ostrvu Krf. Pismo, koje otvara najdublje rane i rasplače svakoga ko ga pročita, samo je deo potresne postavke koja se nalazi u Srpskoj kući na ovom ostrvu, muzeju posvećenom stradanju srpske vojske tokom albanske golgote za vreme Prvog svetskog rata.

U samom centru grada Krfa nalazi se mesto na kojem je sa ponosom istaknuta srpska zastava. Ko god da kroči u ovu zgradu, oseti duboko poštovanje prema svima koji su u Velikom ratu dali svoje živote.

Muzejska postavka sadrži mnogobrojne fotografije, dokumenta i eksponate kojima se ilustruje period Prvog svetskog rata odbrane Srbije 1915., stradanja srpske vojske tokom povlačenja preko Albanije i prihvata na Krfu, pa sve do odlaska vojske sa Krfa 1916. godine.

Među eksponatima nalaze se različiti predmeti srpskih ratnika, poput ordenja i uniformi, oružje i sve ono što su nosili sa sobom tokom velike tragedije srpskog naroda.

Posebnu pažnju privlači pismo ispisano ćirilicom, na već požutelom papiru, koje je Stojan napisao svojoj majci. Dok ga čitamo, prolazi nas jeza i ne možemo ni da zamislimo tugu, očaj i strah kroz koji je prolazio, kao i njegova porodica koja nije znala šta sa njim dešava u čitavoj agoniji.

Na crnim panoima nalaze se crno-bele fotografije. Dok im prilazimo, srce kuca sve jače. Na njima vidimo jadne vojnike, ljude koji su kost i koža, kako leže u bolnici, na putu, plaču ili se drže za glavu.

Na drugima su tela vojnika pobacana jedna preko drugih, dok mrtve ljude bacaju u more. Prizor koji će zauvek ostati u glavi.

ALBANSKA GOLGOTA

Albanska golgota je ustaljen naziv za povlačenje srpske vojske i prognanih civila preko zavejanih planina Albanije i Crne Gore nakon invazije Centralnih sila na Srbiju, u zimu 1915-1916. tokom Prvog svetskog rata. Ovo povlačenje je teklo u više kolona iz pravca Metohije ka obali Jadranskog mora, gde su Savezničke komande organizovale transport brodovima i prihvat do bezbednosnih odredišta, grčkih ostrva u Jonskom moru, Italiji i severnoj Africi.

Procenjuje se da je više desetina hiljada vojnika i civila stradalo tokom povlačenja, od posledica ranjavanja i iscrpljenosti. Nakon oporavka, oko 150.000 pripadnika Srpske vojske se priključilo savezničkim trupama na Solunskom frontu, u junu 1916. gde su vođene teške borbe sve do kraja rata i konačnog oslobođenja otadžbine.

DOLAZAK NA KRF

Dana 28. januara francuska vlada je odlučila da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska. Od toga dana saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoženje. Do 15. februara prevezeno je na grčko ostrvo Krf 135.000 ljudi i u Bizertu oko 10.000 ljudi. Prvo iskrcavanje na Krfu, "Ostrvu spasa" kako su ga prozvali Srbi, bilo je u pristaništu u Guviji, šest kilometara severno od grada Krfa. Do aprila se na Krfu prikupilo 151.828 vojnika i civila.

Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali.

Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene srpskim vojnicima jer je kiša neprekidno padala danima. Premorena i izmučena vojska je pod vedrim nebom, bez šatora i zaklona sedam dana teško podnosila ledenu kišu. Na ostrvu Vido su iskrcavani najteži ranjenici i bolesnici i to su uglavnom bili najmlađi koje je povlačenje najviše pogodilo.

Od 23. januara do 23. marta 1916. umrlo je 4.847 ljudi. Malo ostrvo Vido kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, pretvoreno je u "ostrvo smrti", a more oko njega u "plavu grobnicu". Bez mogućnosti sahrane, oko 5.400 umrlih je spušteno u more. Iz i poštovanja prema umrlim srpskim junacima, grčki ribari narednih 50 godina nisu lovili ribu u tom području.

(A. M.)