Šta su bili glasnost i perestrojka: Gorbačov se nadao će spasiti Sovjetski Savez, a oni ga uništili

Možda bi za Rusiju i ostale republike Sovjetskog Saveza bilo bolje da su krenuli putem Narodne Republike Kine, koja je prešla na kapitalizam ali je na vlasti i dalje komunistička partija, ali sredinom osamdesetih niko nije mogao znati dalekosežne posledile neophodnih reformi

Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika rodio se iz revolucionarnog vrenja i jednog silovitog pokreta masa, kalio u vatri borbe protiv kontrarevolucije, rušenjem starih stega oslobodio ogromnu stvaralačku i svaku drugu ljudsku energiju, koje su tinjale i čekale razbijanje okova. Ali revolucionarni žar se ugasio posle izvesnog vremena, jer on ne može večito da gori.

Preporučujemo

Kada je stvar sazrela, totalitarni Staljin je izgradio državu po svojoj meri, odustao od svetske revolucije i proglasio „socijalizam u jednoj zemlji“. Njegovi naslednici su nastavili istim stopama i SSSR je postao zatvoreno društvo u stalnom strahu od neprijatelja, sa partijom u stalnom strahu od narodnog bunta i gubitka vlasti. Došlo je do stagnacije na svakom polju, pa je SSSR postao statična suprotnost onom dinamičnom SSSR sa početka. Počev od Brežnjeva pa nadalje, Sovjetskim Savezom vladali su konvervativni starci, bezidejni, tromi, bezvoljni, lišeni svake želje za promenom, štaviše, u smrtnom strahu od same te reči.

A onda je marta meseca 1985. godine na vlast došao mladi Mihail Gorbačov. Rođen i stasao u represivnom sistemu, tajnovitom, sumnjičavom prema svemu što dolazi sa strane, znao je vrlo dobro da građani Sovjetskog Saveza ne žive dobro, da nisu srećni, da iznad svega nisu slobodni. Nije li sloboda bila osnovni cilj revolucije? Shvatajući da njegova zemlja ne može još dugo ako tako nastavi, da će izgubiti Hladni rat, odlučio je da nešto promeni.

To „nešto“ su bili glasnost i perestrojka. Glasnost, u prevodu na srpski „otvorenost“, bila je reformska politika koja je praktično uvela slobodu govora u javni i privatni domen, ukinula cenzuru, dovela do oslobađanja političkih zatvorenika, i uvela princip tajnog glasanja na izborima na kojima su sada svi mogli da se kandiduju (dotad je partija isticala svog kandidata za svaki pojedinačni sovjet dok je narod glasao za ili protiv).

Ljudi su napokon jedni drugima mogli da govore šta god žele, da kritikuju lokalne, republičke i savezne organe, da kore sistem u krajnjoj liniji, bez bojazni da će im KGB pokucati na vrata jer ih je neko potkazao. I pričali su: na pijacama, u marketima i fabrikama, po ulicama, kafanama, bibliotekama, knjižarama, domovima kulture, omladinskim centrima, i najvažnije — u štampi. Desila se socijalna eksplozija slična onoj iz revolucionarne 1917. godine iz koje se boljševička vlast i rodila, eksplozija akumuliranog nezadovoljstva. Raspravljalo se iznenada o svemu onome o čemu se godinama i decenijama ćutalo, od najkrupnijih stvari do najbanalnijih.

Prošle godine smo se bavili tragedijom na stadionu „Lužnjiki“ na kojem je 20. oktobra 1982. godine, krajem utakmice između Spartaka i Harlema, u stampedu život zvanično izgubilo 66 ljudi, od toga 45 maloletnika, a 61 osoba bila povređena, od toga 21 teže. Javnost Sovjetskog Saveza za to je saznala tek 18. aprila 1989, sedam godina kasnije, i to ne zbog želje vlasti već zahvaljujući istraživačkom novinarstvu! Zbog čega bi bilo ko takvu stvar tajio? S kojim ciljem? Da li se bilo gde drugde sistem srušio zbog nesreće na nekoj fudbalskoj utakmici (a nesreća je bilo pregršt; uostalom, za ovu na „Lužnjikiju“ saznalo se tri dana posle Hilsboroa)? Kakav je to stepen paranoje bio?

Eto, to lepo ilustruje važnost glasnosti i neophodnosti njenog uvođenja. Zluradi će, naravno, reći da se sloboda ne maže na hleb, i da sovjetski čovek od toga ništa opipljivo nije imao. Ali, imati nešto za mazanje na hleb vredi samo ako imaš slobodu: bez slobode je lišeno vrednosti. Uostalom, o tome i ne vredi raspravljati; nije ni srpski ni ljudski odricati se slobode radi punog stomaka.

A nevolja je bila u tome, što sovjetski čovek nije imao ni slobodu ni pun stomak. Glasnost je donela slobodu u meri u kojoj ona ranije nije mogla ni da se zamisli, mada i dalje ne u meri na koju smo mi navikli; a da bi doneo i pune stomake generalni sekretar Komunističke partije SSSR najavio je perestrojku, što na srpskom znači: „prestrojavanje“.

U pitanju je bila ekonomska politika čiji je cilj bio da revitalizuje zamrlu privredu, da komandnu pretvori u decentralizovanu tržišnu ekonomiju kako bi postala efikasnija i konkurentnija. Mešanje vlade u poslovanje pojedinačnih zavoda i preduzeća smanjilo se, a da bi se radnici motivisali dati su im bolji uslovi rada i više vremena za rekreaciju, uvedeni su bonusi, i tako dalje. Dotad je vladala korupcija i ošljarilo se na svakom koraku; sada se sa ciljem povećanja proizvodnje težilo promeni svesti o radu, da rad ponovo postane poštena i vrednovana delatnost.

Gorbačov je glasnošću i perestrojkom pokušao da izmeni tkanje Sovjetskog Saveza i da zemlju preporodi. Nije uspeo u nameri, i ova dva reformska procesa dovela su do propasti SSSR i njegovog raspada na petnaest pojedinačnih republika. U mnogima je život danas bolji nego što je bio u ono doba, ali pitanje koje bi zapravo trebalo da se postavi (isto kao i za SFRJ) nije da li im je danas bolje nego što je bilo tada, već da li bi im danas u zajednici bilo bolje nego što im je danas van nje.

Da je SSSR krenuo putem kojim je krenula Kina — koja je prešla na kapitalizam i razvila se do neslućenih visina, ali kojom i dalje vlada Komunistička partija — da li bi danas to bila najbogatija zemlja na svetu, da li bi uspela u onome u čemu je uspela Kina? To je, u stvari, najinteresantnije pitanje, na koje se odgovor ne može dati. Mada možete da nagađate.

VIDEO: U ovim limuzinama su se vozili car, Staljin i Putin

(P. L.)