Srbija, zemlja u kojoj su rimski imperatori nicali kao pečurke posle kiše: Niko sem Italije ne može da se podiči ni približno tolikim brojem careva

Kriza trećeg veka na vlast u Rimskoj imperiji dovela je najčvršći i najžilaviji soj carstva: Balkance. Naše poluostrvo postalo je rezervoar iz koga je država crpela i moćne vladare i ludački hrabre legionare. Mnogi od tih novih gospodara sveta, koji su većinom po poreklu bili puki seljaci i pastiri, rođeni su baš na tlu Republike Srbije. Ko su bili ti ljudi?

Nepregledna Rimska imperija koja je nekada pod istom kapom objedinjavala čitavu Evropu, zapala je tokom trećeg veka u duboku krizu, ali su posrnulo carstvo spasili čvrsti i sirovi Balkanci, produživši mu život za dvesta godina.

Mada su Rimljani ovdašnje provincije osvojili još tokom drugog veka pre nove ere, nikada ih nisu potpuno romanizovali, čak ni nakon što su one postale politički centar. Upravo u tome treba tražiti snagu i žilavost, nepokornost njihovog življa: sličnost sa današnjim Balkancima ne može biti slučajna. Taj divlji evropski „jugoistok“ postao je tada rezervoar iz koga je carstvo crpelo i moćne vladare i ludački hrabre legionare, koji su ga održavali „na aparatima“.

Mnogi od tih novih gospodara sveta, koji su većinom po poreklu bili puki seljaci i pastiri, rođeni su baš na tlu Republike Srbije: mada nije uvek izvesno koje je bilo tačno mesto rođenja, bilo ih je barem 16—17 (na ovom spisku ih ima nekoliko više, pošto smo odlučili da uvrstimo i one za koje nismo sigurni), po čemu je naša zemlja na ubedljivom drugom mestu, odmah iza Italije u kojoj su rođena 24 cara (na dalekom trećem je Španija sa pet). Ko su bili ti ljudi?

MAKSIMIN TRAČANIN ILI MAKSIMIN I

Rodio se oko 173. godine, negde u Trakiji ili Meziji. Za cara je izvikan 235. od strane svojih legija koje su bile stacionirane u Majncu, pošto su ubile prethodnog cara Aleksandra Severa. Prvi je car koji nikada nije nogom kročio u Večni grad. Navodno, bio je divovske građe i snažan kao bik, a hrišćansko predanje ga po zlu pamti. I njega je ubila vojska, konkretno Pretorijanska garda godine 238. kod Akvileje.

DECIJE TRAJAN

Rodna gruda bila mu je okolina Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice, tačnije selo Budalija koje se danas zove Martinci. Legije su ga izvikale za cara 249. godine. Bio je još jedan u nizu imperatora koje crkveno predanje pamti kao mrzitelja i progonitelja hrišćana, ali ga srpsko narodno predanje smatra za boga (ponegde i demona) od kojeg potiču najbolji junaci, a njegovu tvrđavu smešta na Cer.

Po legendi koju je zabeležio Vuk, svake noći je sa te planine išao „u Srem kod kakve žene ili devojke“, što se poklapa sa činjenicom da je bio rodom Sremac. Prema tome, nauka smatra da je upravo on mitski car Trojan u kojeg su bile „kozje uši“. Decije Trajan je život izgubio leta 251. godine u današnjoj Dobrudži, boreći se protiv Gota, čime je postao prvi rimski car koji je poginuo u boju; vrlo brzo ga je senat deifikovao, to jest proglasio za božanstvo.

HOSTILIJAN

Kada je tačno došao na svet ne zna se, ali pretpostavlja se nakon 230. godine, verovatno u Sirmijumu, u porodici Decija Trajana. Kada su mu otac i stariji brat te izabrani naslednik Herenije poginuli, vojska je za cara izvikala Trebonijana Gala, ali je ovaj Hostilijanu (kojem je Decije dao titulu „princeps iuventutis“, prvak omladine) priznao carsko zvanje i posinio ga, mada je verovatno ostao de fakto vladar. Svejedno, Hostilijanovo carevanje ionako nije potrajalo pošto je već novembra meseca iste godine preminuo od kuge u Viminacijumu, današnjem Kostolcu. Time je postao prvi rimski car u 40 godina koji je umro prirodnom smrću.

KLAUDIJE II GOTSKI

Rodio se 10. maja 214. godine u Sirmijumu. Nije bio Got, nadimak „Gotski“ dobio je nakon pobede na tim narodom u Bici kod Niša 268. godine. Tada ga je i vojska izvikala za cara. U crkvenom predanju je poznat po tome što je 14. februara 269. naredio ubistvo jednog hrišćanskog monaha koji je kasnije postao Sveti Valentin. Odnela ga je kuga u rodnom gradu početkom 270. godine, a senat ga je deifikovao pod imenom Božanski Klaudije Gotski.

KVINTIL

Ne zna se pouzdano ko je ovog šest godina mlađeg brata Klaudija II izabrao za novog cara, da li vojska oko njega ili sam senat, ali se zna da je senat izbor potvrdio. Problem je nastao zato što su dunavske legije koje su pratile Klaudija, izvikale Aurelijana, ili ne znajući za izbor Kvintila ili ga ne odobravajući. Zato je vladao između 17 i 177 dana. Ubijen je u Akvileji na severu Italije, navodno zato što je pokušao da zavede disciplinu. Po drugoj verziji, ubio se jer je znao da ne može da ugrozi konkurenta za presto. Okolina ga je smatrala umerenim i sposobnim čovekom.

AURELIJAN

Rođen je u okolini Sirmijuma 9. septembra 214. ili 215. godine, na jednom malom seoskom imanju. Otac mu je verovatno bio seljak skromnog ilirskog porekla, dok je majka bila sveštenica kulta Sola Inviktusa, „Nepobedivog Sunca“. Aurelijan je značajan vladar koji je ostavio dubok trag.

Bio je pristalica mitraizma, uzdigao je kult Nepobedivog sunca na nivo državne religije, bio fiskalni reformator, potukao niz agresorskih plemena, osigurao granicu na Dunavu, povratio dva otcepljena carstva, Palmirsko i Galsko, u Rimu podigao Aurelijanov zid koji i dalje postoji i koji se vojno koristio sve do 1870. godine, povukao Rimsko carstvo iz Dakije, odigrao ključnu ulogu u privođenju kraju tzv. Krize trećeg veka i zavredio titulu „Obnovitelja sveta“ (lat. Restitutor Orbis). Vladao je pet godina; iznenada je preminuo 275. dok se spremao za osvajanje Mesopotamije.

PROB

Rođen 19. avgusta 232. na seoskom imanju kod Sirmijuma. 277. pobeđuje nadmoćnijeg pretendenta Florijana i postaje imperator, ali ga pet godina kasnije ubijaju vojnici zato što ih je terao da kopaju kanale u Sirmijumu po vrelom letnjem danu. Vojnici su se odmah pokajali i sahranili ga uz sve carske počasti. Navodno mu je brat Domecije bio episkop u Vizantionu, a neki pominju da su mu drugi rođaci bili hrišćani.

Smatra se da je prvu vinovu lozu na tlu Srbije zasadio upravo on, i to na brdu Glavica na Fruškoj gori, kod današnjeg sela Šuljam. Kod nas se smatra i da je za vreme njegove vlasti vino loza zasađeno i kod Smedereva na Zlatnom brdu, čime je začeta autohtona sorta grožđa Smederevka. Izvesno je da je upravo Prob posle dva veka ukinuo Domicijanov edikt koji je zbog prezasićenosti tržišta zabranio sađenje novih vinograda u čitavoj imperiji i uništenje polovine zasada u provincijama.

DIOKLECIJAN

Car Dukljanin iz našeg narodnog predanja nije rođen u Srbiji, ali je rođen u istom etno-kulturnom miljeu i toliko je značajan da ne možemo da ga izostavimo sa ovog spiska, iako Hrvati imaju veće pravo da se njima diče: veruje se da mu je porodica vukla poreklo iz današnje Crne Gore, tada Duklje (Diokleje), i da otuda dolazi njegovo ime, ali je svetlost dana ugledao u okolini Splita oko 244. godine. Otac mu je verovatno bio rob, ili oslobođenik. Vojska ga je izvikala za cara 285, a vladao je 20 godina.

Jedan je od najbitnijih rimskih imperatora uopšte, i najveći reformator još od vremena Avgusta. Proglasio se sinom Jupitera i uveo pravilo da pred njim svi moraju padati ničice, pa se njime okončao period principata a počeo dominat. Tvorac je rimskog državnog socijalizma. Reformom carske vlasti uveo je tetrarhiju, odnosno četvorovlašće, po kojem su postojala dva avgusta (jedan na zapadu a drugi na istoku) koja su imenovala dva cezara za svoje zamenike.

305. je sišao sa vlasti, povukao se u svoju novosagrađenu palatu (koja je kasnije postala jezgro Splita) i bez mešanja posmatrao slom tetrarhije u građanskom ratu u kojem je svako hteo da bude avgust. „Kada ga je Maksimijan molio da se vrati na vlast i okonča sukob, odgovorio je da kada bi Maksimijan mogao da vidi kakav odličan kupus on gaji u svom vrtu, on ne bi od njega tražio da žrtvuje takvo zadovoljstvo radi državničkih poslova i briga“, navodi Vil Djurant u knjizi „Cezar i Hrist“ i dodaje: „On je zaslužio svoj kupus i odmor. Okončao je poluvekovnu anarhiju, ponovo uspostavio vlast i zakon, vratio stabilnost industriji i bezbednost trgovini, ukrotio Persiju i smirio varvare i, uprkos nekim ubistvima, bio sve u svemu pošten zakonodavac i pravedan sudija“. Umro je 3. decembra 311. Imao je 66 godina.

MAKSIMIJAN

Rodio se oko 250. godine kod Sirmijuma, u siromašnoj porodici. Dioklecijan ga je načinio cezarom 285, a naredne ga, u skladu sa gorepomenutim uvođenjem tetrarhije, uzdigao na rang avgusta, čime je postao jednak Dioklecijanu. Sa prestola se povukao 305. zajedno sa svojim mentorom, ali se naredne vratio na vlast u pokušaju da pomogne vlastitom sinu Maksenciju koji se pobunio u Italiji. Nakon neuspelog pokušaja svrgavanja Konstantina Velikog koji je u to doba kontrolisao samo Zapad, primoran je 310. da izvrši samoubistvo.

KONSTANCIJE HLOR

Bio je poreklom iz Dardanije (današnja južna Srbija i Severna Makedonija), a rodio se oko 250. godine, 31. marta. Nakon razvoda od Jelene, kćerke nikomedijskog gostioničara sa kojom je u Nišu dobio Konstantina Velikog, oženio je Maksimijanovu pastorku Teodoru. Za cezara je imenovan 293, a kada su Dioklecijan i Maksimijan abdicirali, zajedno sa Galerijem je uzdignut na položaj avgusta. Vladao je Zapadom. Umro je Britaniji, nakon pobede nad Piktima.

GALERIJE

Sin nekog Tračanina i majke Dačanke, rodio se oko 250. godine i to najverovatnije u okolini Zaječara (ili eventualno kod Sofije). 293. je postao Dioklecijanov cezar na Istoku, a titulu avgusta preuzeo kada se Dukljanin povukao sa trona. Premda je strašno progonio hrišćane, naposletku je u godini svoje smrti 311. doneo edikt o toleranciji koji će Konstantin dve godine kasnije u Milanu potvrditi. Umro je verovatno od kancera ili gangrene. Kod nas je naročito poznat zbog carske palate Feliks Romulijana (Gamzigrad) koju je sagradio u čast svoje majke, pretpostavlja se blizu svog mesta rođenja, i u kojoj je proveo poslednje godine uživajući.

SEVER II

Flavije Valerije Sever se rodio negde u Iliriji sredinom trećeg veka. Isprva vojnik od karijere, 305. postaje savladar Konstancija Hlora na Zapadu a da naredne ga Galerije imenuje za avgusta te postaje suparnik Konstantinu kojeg je vojska već izvikala. U sukobu sa Maksencijem doživeo je poraz zbog kojeg je abdicirao. Dopao je zarobljeništva, a Maksencije ga je ubio naredne godine, verovatno tokom Galerijeve invazije na Italiju.

KONSTANTIN VELIKI

Rodio se u Nišu 27. februara oko 272. godine. Vojska ga je u blizini današnjeg Jorka izvikala za avgusta posle smrti njegovog oca Konstancija Hlora, posle čega je započeo krvavi građanski rat protiv Maksimijana i njegovog sina Maksencija, kojeg je porazio 312. u čuvenoj Bici kod Milvijskog mosta u Rimu, kada je naredio da se stavi krst na štitove tvrdeći da je sanjao hrišćanski znak iznad kojeg je pisalo: „Pod ovim znakom ćeš pobediti“. Pošto je na suprotnoj strani verovatno bila vojska sa simbolima Sol Inviktusa, ova bitka se smatra simboličnom prekretnicom istorije, iako je Konstantin na novcu zadržao simbol Sol Inviktusa sve do 325. godine.

Poznat je kao imperator koji je hrišćanstvo uzdigao na rang državne religije, mada to tehnički nije tačno; u stvari je obnovljena verska tolerancija, hrišćanstvo postalo poželjna vera, a Crkva dobila privilegovani položaj. Zbog krize oko Arijeve sekte naterao je episkope da se u Nikeji dogovore oko dogmatskih osnova nove vere, što danas znamo kao Prvi vaseljenski sabor. Na mestu antičkog Vizantiona podigao je Novi Rim koji će već naredna generacija prozvati Konstantinopoljem. Srbi će ga nazivati Carigradom, a Turci naposletku dati ime Istanbul, što predstavlja iskvarenu grčku frazu „is tim bolin“, što će reći „ka gradu“, ka kojem se sticalo celo romejsko društvo. Pokrstio se tek na samrti 337, a za tu ulogu izabrao je episkopa Jevsevija Nikomidijskog, jednog od prvaka arijanske sekte.

MAKSENCIJE

Mada se mesto njegovog rođenja ne zna, kao sin Maksimijana morao je biti poreklom Sremac. Na svet je došao 278, a jedan od avgusta Zapada postao je 306. godine, tokom tog građanskog rata tokom kojeg su, kao što rekosmo, svi hteli da budu avgusti. Posle gorepomenute Bitke kod Milvijskog mosta 28. oktobra 312, na šestu godišnjicu svog ustoličenja, udavio se u Tibru.

MAKSIMIN DAJA

Rodio se 20. novembra oko 270. godine u blizini Zaječara, u istočnoj Srbiji. Majka mu je bila Galerijeva rođena sestra. 308. je imenovan za cezara, a za avgusta se sam izgleda proglasio 310. godine posle pohoda na Sasanidsko carstvo. U sukobu sa istočnim avgustom Licinijem izvukao je deblji kraj i umro 313.

LICINIJE

Rođen je u dačanskoj porodici oko 263. nedaleko od Zaječara, u Gornjoj Meziji. Zemljak Galerije ga je imenovao avgustom zapada 308. godine. 313. je sklopio dogovor sa Konstantinom čiju je sestru oženio, pa su njih dvojica tako postali savladari, i objavili Milanski edikt. Posle je vodio dva građanska rata protiv Konstantina: prvi je završen mirovnim sporazumom uprkos teškom porazu, ali je posle drugog 324. zarobljen u Vizantionu i odveden u Solun u zarobljeništvo. Život mu je Konstantin poštedeo zbog molbi svoje sestre, ali je Licinije nastavio da spletkari i da planira povratak na vlast uz pomoć Gota. Uhvaćen u pokušaju bekstva, po Konstantinovom naređenju je pogubljen 326, i to verovatno zajedno sa svojim sinom, Konstantinovim sestrićem. Srpski srednjevekovni rodoslovi ga imenuju kao pretka Stefana Nemanja.

KONSTANCIJE II

Srednji sin Konstantina Velikog rođen u Sirmijumu 7. avgusta 317. godine. Za cezara ga je imenovao otac. Na upravu je dobio Istok, dok su mu braća Konstantin II i Konstans dobila Zapad. Međutim, došlo je do zavade između njih dvoje i Konstantin II je poginuo u jednoj zasedi. Zatim je Konstansa srušio i ubio Magnencije, koji je potom izgubio rat sa Konstancijem II i izvršio samoubistvo, čime je dotični 353. postao jedini gospodar imperije. Bio je na strani arijanske sekte i progonio pagane. Umro je iznenada u Kilikiji 3. novembra 361. godine. Imao je samo 44.

VETRANION

Rodio se u Meziji, na teritoriji današnje Srbije, a za avgusta proglasio u Sirmijumu 350. godine na zahtev Konstantine, kćerke Konstantina Velikog. Njen brat Konstancije II je ovog starog generala prvo prihvatio za savladara, ali je onda veštim govorom obrlatio Vetranionove legije koje su prešle na njegovu stranu i pružile mu podršku. Vetranion je pao na kolena i molio cara za milost, a ovaj ga je blago podigao i pomilovao. Vetranion se potom povukao i poslednjih šest godina života proveo uživajući kao obični građanin u Bitiniji, na severozapadu Male Azije, primajući izdašnu „penziju“ od države.

JOVIAN

Rodio se u Singidunumu godine 331, u porodici zapovednika carske garde imperatora Konstancija II. Jedini je Beograđanin među rimskim carevima. Vojska ga je 363. izvikala za cara posle smrti Julijana Otpadnika, ali Amijan Marcelin, savremenik, iznosi mogućnost da su ga legionari pomešali sa Jovijanom glavnim notarom. Odmah je sklopio mir sa Persijancima, i vratio hrišćanstvo na pređašnji položaj (ime Julijana Otpadnika sve vam govori o tome šta je radio s hrišćanstvom).

Naredio je spaljivanje Antiohijske biblioteke i uveo smrtnu kaznu za obožavanje starih bogova, a onda to proširio na učestvovanje u svim paganskim ceremonijama. Bio je sledbenik pravoslavlja, za razliku od nekih prethodnika koji su naginjali ka arijanstvu. Posle njega se nikada više ništa slično nije desilo. Vladao je samo osam meseci. Umro je ili zbog prekomernog unosa pečurki i vina, ili od isparenja sveže okrečenih zidova svoje sobe, ili ga je ubio dim od uglja koji je ložen u njoj.

VALENTINIJAN I

Rodio se 321. godine u Cibali, današnjim Vinkovcima u Hrvatskoj. Premda je rođen na hrvatskom tlu, na ovom se spisku nalazi zato što je Cibala bila satelit Sirmijuma, a i nije daleko od srpske granice. Služio je kao oficir carske garde i pod Julijanom i pod Jovijanom, a vojska ga je izabrala za cara nakon smrti ovog potonjeg. Podelio je imperiju sa bratom Valensom, i za sebe uzeo Zapad. Vladao je jedanaest godina i preminuo 17. novembra 375. Bio je hrišćanin, ali je tolerisao pagane. Pokušavao je da uz pomoć pape Damasa obuzda bogaćenje klera.

VALENS

Brat Valentinijana, kojeg je nadživeo tri godine. Rodio se 328, takođe u Cibali. Kao avgust Istoka ratovao je protiv Sasanida i Gota, od kojih je izgubio Bitku kod Hadrijanopolja, usput izgubivši i život. Izgleda je bio arijanac, i nedugo posle njegove smrti ta verzija hrišćanstva doživela je konačni poraz.

GRACIJAN

Bio je sin Valentinijana I iz braka sa Marinom Sever, koja ga je donela na svet u Sirmijumu 8. aprila 359. godine. Otac ga je pre smrti planirao za avgusta Zapada, ali su neke legije izvikale njegovog polubrata Valentinijana II. Gracijan ga je pomirljivo i prividno prihvatio za savladara, ali se ubrzo pokazalo da stvarna moć leži u njegovim rukama. Posle pogibije strica Valensa postavio je za avgusta Istoka Španca Teodosija, sa kojim je 380. objavio Solunski edikt kojim je hrišćanstvo zakonski uzdignuto na rang državne religije. Iz zgrade Senata ponovo je izbacio Oltar Pobede, koji je Julijan Otpadnik bio vratio; prvi je car koji je prestao da nosi obeležja vrhovnog sveštenika. Nakon što je počeo da se oblači kao Skit a za telohranitelje uzeo Alane, nezadovoljstvo njegovom vladavinom koje je godinama raslo kulminiralo je vojnom pobunom. Ubijen je 383. u Lionu.

KONSTANCIJE III

Bio je skromnog porekla, rodom iz Niša. Ne zna se tačan datum njegovog rođenja. Napredovao je kroz vojsku tokom godina, a ženidbom sa polusestrom Honorija (Teodosijevog sina) postao je njegov savladar na Zapadu, mada je Teodosije II (koji je vladao Istokom) to odbio da prihvati. Konstancije je počeo da sprema za rat, ali 2. septembra 421. godine naprasno umro.

(Telegraf.rs)