Ljubavna priča poslednjeg ruskog cara i carice jedna je od najlepših: Zavoleli su se kao tinejdžeri, zbog njega je promenila ime i veru, a sve se završilo tragedijom (FOTO) (VIDEO)

Carska porodica Romanov, car, carica i njihovi potomci, bezdušno je pogubljena 1918. godine. Ruska pravoslavna crkva proglasila ih je za svece

Poslednji ruski car Nikolaj II Romanov i njegova supruga carica Aleksandra bili su veoma skladan par, a takođe su bili veoma zaljubljeni jedno u drugo. Ona je zbog njega promenila ime i veru, a on je želeo sa oženi samo nju. Njihova ljubavna priča važi za jednu od najlepših, ali njen kraj nažalost nije bio srećan. 

Aleksandra Romanova, rođena kao Alisija od Henesa, bila je ozbiljna i stidljiva devojka, sa dugačkim "zlatnim" pletenicama i prozirnih sivo-plavih očiju, čija je pojava bila nežan prizor pun svetlosti, i baš zato zvali su je "Sunčana".

Preporučujemo

Alisija je Nikolaja upoznala još kao 12-godišnja devojčica na venčanju svoje sestre, a već tada između dva mlada bića zaiskrile su emocije, davajući blag nagoveštaj ljubavi koja je obeležila carsku Rusiju 19.veka.

Čežnja i romantične ideje "opsedale" su i Aleksandru i Nikolaja narednih pet godina, koliko je bilo potrebno da se ponovo sretnu u Sankt Petersburgu. Tada je 17-godišnja Nemica krenula put Rusije da poseti sestru i zeta, nadajući se susretu sa gospodarem njenog srca, ali ne sluteći da će baš ti veseli dani u ruskoj prestonici odrediti njen budući život.

Njihova ljubav se razbuktala, a vreme koje su proveli zajedno zauvek se urezalo u mlade duše, koje su bile tako slične jedna drugoj, a različite od ostalog sveta. Međutim, carska porodica imala je druge, kako su smatrali podobnije planove za Nikolaja, a s druge strane i za mlađanu lepoticu Alisiju od Henesije postojali su "adekvatniji" prosci, piše Dnevno.rs.

Otac prestolonaslednika, car Aleksandar III, nije podržavao želje svog sina, a kao senka nad njihovu ljubav nadvilo se i to što je Alis smatrala da je nedostojna Nikolaja, kao i to što je morala iz luteranstva da pređe u pravoslavlje.

Nikolaj je bio uporan i istrajan u svojoj nameri i osećanju - tvrdio je da će radije postati monah, nego da oženi drugu ženu. Na kraju, car Aleksandar III, koji je bio na samrti, blagoslovio je ovu ljubav, a Alisija je prešla preko svojih nesigurnosti, i njihova srca vezala su se u brak i večnost.

KAKO JE VOLEO NIKOLAJ

Odlomci iz dnevnika Cara Nikolaja II o ljubavi sa caricom Aleksandrom: "Moj san je da jednog dana oženim Alis od Henesa. Volim je već dugo, ali duboko i snažno otkada je provela šest nedelja u Petrogradu (danas Sankt Peterburg). Dugo vremena sumnjao sam da će se moj najdraži san ispuniti. Ali hoće!"

"O, Gospode, kako želim da je vidim. Ako je sada ne posetim, čekaću još godinu dana, a to je tako teško podneti".

"Bila je tako lepa, ali veoma tužna... Razgovarao sam sa njom toliko dugo o nama, o svemu što nas je tištilo, razgovarali smo do ponoći. Ona i dalje ne želi da promeni svoju veru, toliko je plakala, ali sam je umirio na rastanku".

"Danas je prvi dan veridbe sa mojom dragom, predivnom, očaravajućom Alis. Čudesan, nezaboravan dan. Čitav dan sam kao na oblacima, ne shvatam još šta se desilo".

"Čak i uprkos ovoj velikoj tugi (smrt njegovog oca Aleksandra III), Bog nam je dao slatku radost. Moja draga Alis je u prisustvu porodice prešla u pravoslavlje".

"Svaki sat koji prođe blagosloven je. Srećan sam iz dna duše, poklonjena mi je ta milost da volim Alis, a moje divljenje prema njoj stalno raste. Ne postoje reči koje mogu da opišu to blaženstvo - lepo je živeti zajedno!"

Njihov brak je sve do dana, kada su mučeničkom smrću zajedno napustili ovaj svet, bio skladan, pun spokoja i sloge, ali prožet i strastvenom ljubavlju, podrškom i razumevanjem. Dok se car Nikolaj II svojoj supruzi divio i duboko je poštovao, ruski narod "bacao" je drvlje i kamenje na nju, nikada dovoljno ne otvorivši srce i um kako bi je prihvatili.

Aleksandra Fjodorovna nije se ulopila u ruski duh, niti je naučila pravila dvora, što je posebno ljutilo njenu svekrvu, caricu Mariju Fjodorovnu, a ostrašćenost ruskog naroda pojačavala se sa činjenicom da na svet nije donosila sina, naslednika carstva.

Čak i kada je, godinama kasnije, carević Aleksej došao na svet, Rusi nisu umeli da zavole caricu - bila im je daleka i strana, a otpor su dodatno učvrstile i glasine o ljubavnoj aferi sa Raspućinom, sibirskim monahom bliskim dvoru.

Takve glasine, ispostaviće se godinama kasnije, bile su potpuno neosnovane i netačne. Kada je dobila prvu ćerku, princezu Olgu, car Nikolaj je javno stao uz svoju suprugu i poručio: "Zahvalni smo i srećni što smo dobili ćerku, jer ona pripada samo nama. Da je Aleksandra rodila sina, on bi morao da pripada i narodu".

U javnosti, ispred ruskog naroda, Aleksandra nije uspevala da pokaže svoje pravo lice, bila je stidljiva i nervozna, te je ostavljala utisak ohole i sumnjive žene. S druge strane, svi koji su je poznavali, uključujući i sluge i sluškinje, voleli su je i uvažavali - bila je dobre naravi, i uprkos izveznoj samovolji bila je brižna i pravedna.

Aleksandra je dugo patila za muškim naslednikom, i konačno je posle četiri zdrave devojčice, rodila sina - Alekseja.

Njenu ličnu i sreću carske porodice ubrzo je pomutila činjenica da mali carević boluje od hemofilije ( jedna povreda i krvarenje mogle su da izazovu smrt).

U potrazi za izlečenjem i spasom, carica se fanatično okrenula pravoslavlju i veri. Zapravo, ona je onog trenutka kada je primila pravoslavlje, postala dobra hrišćanka, posvećena Bogu, molitvi i poštovanju Božijih zapovesti, ali je njena prednost veri rasla s nedaćama koje su je u životu snašle.

Kao svedočanstvo o nežnoj, iskrenoj, razboritoj i hrišćanskoj duši Aleksandre Fjodorovne ostali su njeni dnevnici, prepuni ličnih zapisa, ali i citata, poezije, duhovnih izreka, filozofskih razmišljanja drugih autora, koja je ona godinama sakupljala i beležila. Ti citati pokazuju bit njenog ženskog srca, i otkrivaju šta je bilo blisko njenom umu, te kakve su je brige morile u svakodnevnom životu, prenosi Dnevno.rs.

Oni su i divan putokaz kako sačuvati ljubav i poštovanje u braku, kako negovati odnos sa rođacima i prijateljima, ali i pokazatelj koliko je atmosfera porodičnog doma bitna za radost i mir svih ukućana.

BELEŠKE O LJUBAVI I BRAKU CARICE ALEKSANDRE

"Dok voliš - praštaš. Ljubav ne raste, ne postaje velika i savršena odjednom i sama po sebi, već zahteva vreme i stalnu brigu.

Uticaj dobrih žena je najveća sila posle milosti Božje, koja formira dobre muškarce. Ako ste svesni onoga što jeste, nećete obraćati pažnju na ono što ljudi pričaju o vama.

Svaka verna žena je prožeta interesovanjima svog muža. Kada mu je teško, ona se trudi da ga ohrabri svojim saosećanjem i ispoljavanjem svoje ljubavi.

Ona s entuzijazmom podstiče sve njegove planove. Verna žena u svom suprugu budi najbogatije crte njegove prirode, a kada se uz njega privije puna ljubavi ipoverenja. Ona u njemu podstiče hrabrost i odgovornost.

Glavna obaveza svake žene je uređenje i vođenje domaćinstva. Prava žena s mužem deli breme njegovih briga. Ma šta da mu se dogodi u toku dana, on treba da dospe u atmosferu ljubavi.

Drugi prijatelji mogu da ga iznevere, ali ženina odanost mora postojati. Kad je potišten, njen osmeh mu pomaže da ponovo nađe snagu.

I muž i žena treba jedno drugom da daju najbolje od sebe. Roditelji treba da budu onakvima kakvima žele da vide svoju decu, ne na rečima, nego na delima.

Oni treba da uče svoju decu na primeru svog života. Roditelji ne treba da se stide da se igraju i prave nestašluke zajedno s decom. Možda su baš tada bliži Bogu nego kad, kako to misle, obavljaju vrlo važan posao."

Poslednja ruska imperatorka bila je žena do srži odana svom suprugu, porodičnom skladu, ideji o neprolaznoj ljubavi, i kao takva jedna je od svetlih i retkih primera u istoriji koji nas uče da je pravu ljubav moguće živeti.

Carska porodica Romanov, car, carica i njihovi potomci, bezdušno je pogubljena 1918. godine. Ruska pravoslavna crkva proglasila ih je za svece.

(Telegraf.rs/Dnevno.rs)