Zagreb su 1945. godine oslobodili partizani iz 45. srpske divizije, dok su zagrebački čekali sa strane

Dan oslobođenja Zagreba detaljno je istražio Darko Hudelist i otkrio neverovatnu istinu

Dan oslobođenja Zagreba od nacističke okupacije i kvislinga 8. maja 1945. malo ko je, osim pojedinih istoričara, tako detaljno istražio kao Darko Hudelist pre nekoliko godina. Ključne stvari su jasne; Zagreb je do tada funkcionisao kao glavni grad marionetske NDH, Ante Pavelić požurio je, navodno uz ogromne količine blaga, čak dva dana pre prodora snaga NOP-a u grad, a za njim su kroz Zagreb bežale i poslednje ustaške jedinice, Vermaht i SS, kao i poslednjih dan ili dva, i četnici iz nekoliko različitih frakcija, čak i tako egzotične pojave poput Kozaka, Čerkeza...

Zapravo je Treći Rajh bezuslovnu kapitulaciju potpisao već 7. maja, Adolf Hitler bio je pokojni već sedam dana, a kako NDH čak ni 1941. nije bila moguća bez Sila osovine iza sebe, njeno postojanje 1945. bilo je i teoretski nemoguće. Ostalo je samo pitanje koje će partizanske jedinice prve ući u oslobođeni "Nepokoreni grad" i tako se upisati u istoriju. Šačica Luburićevih ustaša koji su preostali da pruže otpor, bila je čista formalnost.

Preporučujemo

Logično je bilo za očekivati da u grad prvi uđe 10. zagrebački korpus, sastavljen od partizana iz Zagreba i okoline, o njemu se uostalom uvek najviše i pisalo u kontekstu oslobođenja Zagreba. Hudelist je naveo da su se citirali Ivan Šibl, Većeslav Holjevac, Rade Bulat, Šime Balen, Franjo Tuđman. Domaćim momcima su se mogli slobodno smatrati i partizani iz Turopolja i okoline, pa su se u kontekstu prvih partizana koji su 8. maja ušli u Zagreb, spominjali i oni. 11. maja održan je i službeni defile kojim se proslavilo oslobođenje grada Zagreba.

No, Ivan Šibl je u svojim "Sećanjima" napisao ovako: "Taj ulazak Posavskog odreda u Zagreb čak ni istoriografija ne uzima u obzir. Nevažan je i jedva pomena vredan."

PRVO UŠLI PARTIZANI IZ SRBIJE 

Prava istina je bila ta da su u Zagreb za dlaku prve ušle jedinice pretežno sastavljene od partizana iz Srbije, da su, najstrože tehnički gledano, oni oslobodili grad. Nažalost, pa se puno godina posle ispostavilo da se tu negde začeo i prvi korak u evoluciji velikosrpsko-hrvatskog, što se skoro pola veka kasnije, prvo kroz Titovu smrt, pa kroz sve brži raspad Titove Jugoslavije, izrodilo u niz ratova u 90-ima na Balkanu.

Najistureniju ulogu u oslobađanju Zagreba imala je 45. srpska divizija, tačnije 20. srpska brigada koja je, uz još dve srpske brigade, bila u njenom sastavu. A u toj 20. brigadi tada su se nalazila i trojica mladih Beograđana imenom i prezimenom: Miodrag Popović, Žika Stojković i Stojan Ćelić. Sva trojica će tokom decenija kasnije izrasti u glavne figure srpskog antitoističkog i nacionalističkog pokreta.

Ćelić, iako je bio član Komisije za izradu Memoranduma SANU 1985. i 1986., od trojice je bio još najumereniji. Stojković i Popović, međutim, posebno u 80-ima, postali su ljudi iz klana Dobrice Ćosića. Za priču o oslobođenju Zagreba bitne su posledice toga što su ti ljudi učestvovanje u jedinicama u trenutku oslobađanja Zagreba zgodno smeštali u svojim životopisima, koji su onda dobijali na snazi i pri agitiranju za nacionalističke ciljeve u čije su se propagandiste oni izrodili.

Tog dana, 8. maja 1945., 2. i 3. bataljon 20. brigade Savu su prešli između 10.30 i 10.45, preko skele koja je bila na mestu današnjeg Mosta slobode, kod Bundeka. Neke jedinice iz 45. divizije Savu su prešle preko odavno nepostojećeg Crvenog mosta, na mestu na kojem je 1974. izgrađen Most mladosti koji spaja Zapruđe s Držićevom ulicom. Zagrebačku radiostanicu, u NDH "Hrvatski krugoval", tog dana su u 13.25 zauzeli partizani iz 20. i 24. brigade iz 45. srpske divizije.

Hudelist polazi od definicije da preuzeti kontrolu nad teritorijom znači prodreti u nju i zauzeti glavnu medijsku kuću. Po tome, oslobodioci Zagreba su partizani iz 45. srpske divizije. Hudelist pretpostavlja da se to decenijama prikrivalo isticanjem uloga 10. zagrebačkog korpusa i 28. slavonske divizije. Pritom on kaže da to nema smisla iz četiri razloga. Prvo, kaže on, 28. slavonska divizija u Zagreb je ušla između 10 i 15 minuta posle 45. srpske divizije.

BORAC SVE PRIZNAO 

Hudelist tvrdi da mu je to 2008. "vrlo otvoreno priznao" borac 25. brigade iz sastava 28. slavonske divizije Antun Magić. Druga stvar na koju se poziva Hudelist su ratni dokumenti za koje kaže da mu ih je Magić "poverio na čuvanje". Treće, kaže i to, u delu "Druga jugoslovenska armija" Milovana Dželebdžića stoji: "Prva je u grad (Zagreb - op. aut.) ušla 45. divizija, a zatim 28. i 39. divizija." Da je ipak bila reč o jednoj organizovanoj akciji pokazuje to što su sve te tri divizije, i hrvatske i srpske skupa, pripadale II. Armiji, kojoj je zapovednik bio jedan Beograđanin, general Koča Popović.

Iz 28. slavonske divizije u grad su prvi ušli borci 21. brigade, najbrže i najprodornije, i to preko danas isključivo pešačkog Savskog mosta. Slavonski partizani produžili su Savskom ulicom do HNK i do Ilice i tamo su stali u najstrožem centru.

To je bitno zato što je to bio znatno duži put prema radio stanici od rute kojom su ušli partizani iz 45. divizije. Zato je bilo i logično da ovi iz 21. brigade 28. slavonske divizije ne idu na radio stanicu, nego da to ostave saborcima iz 45. divizije. A šta je s tim da je kapetan Jure Devčić iz 2. bataljona 21. slavonske brigade 28. divizije bio taj koji je preko radija prvi javio da su partizani ušli u Zagreb? Hudelist procenjuje da je to bilo u 10.45, možda čak i ranije. Hudelist kaže da Devčić to nije javio iz studija u Vlaškoj 116, nego iz pomoćnog studija (iz tzv. zgrade antene-odašiljača) koji se nalazio u današnjem Novom Zagrebu, negde između Bundeka i današnjeg Muzeja savremene umetnosti. Hudelist kaže da ta 21. brigada nije išla preko Save u akciji oslobađanja grada.

(Telegraf.rs/www.express.hr)