Srpski „mug shot“ sa početka prošlog veka: Da li prepoznajete ovo lice? Zovu ga Štrk

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka Ministarstvo unutrašnjih dela Kraljevine Srbije izdavalo je nedeljnik pod nazivom „Policijski glasnik“. Proradila je znatiželja i morali smo da zavirimo u njega. Nismo se pokajali

„Policijski glasnik“ je bio nedeljnik u vlasništvu Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine Srbije, koji je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izlazio u Beogradu. Pod uredništvom Nauma Dimitrijevića, donosio je obilje stručnih tekstova iz oblasti kriminalistike i sudstva, kao i priloge iz sudske prakse, pouke, obaveštenja, službene objave, poternice, pa čak i priloge iz književnosti.

Među njegovim saradnicima bili su takve gromade srpske literature kao što su Radoje Domanović, Jovan Skerlić, Borisav Stanković, Janko Veselinović, Simo Matavulj, dr Milan Jovanović Batut i drugi. Prevodi čak 250 tekstova 80 stranih autora moglo se pročitati na njegovim stranicama, ali list nije bio ni najmanje dosadan i suvoparan. Donosio je, recimo, stvarne krimi-priče iz našeg „podzemlja“, ali danas ćemo se koncentrisati na lica sa poternice, kao i na objašnjenja zbog čega ih gone i traže.

Počećemo priču brojem od 14. maja 1900. godine, kada su sve policijske i pogranične vlasti bile u „najživljoj poteri“ za ovim čovekom.

„Nikola Milošević, rodom iz Bosne, no kao detetom prešao u Srbiju i živeo nešto u Šapcu a nešto u Beogradu. Optužen je po jednom delu ubistva, s toga se od strane vlasti naređuje najživlja potera za njim. Nađenog stražarno sprovesti načelstvu okr. kragujevačkog s pozivom na br. 7282 ili Upravi grada Beograda na broj 10107.

Nikoli je 30—32 godine, vrlo prepreden i drzak; i ranije vršio je kaznima dela: pre dve tri godine pravio je i prodavao kalupe za pravljenje lažnoga novca; godine 1896 bio je pod istragom zbog opasne krađe izvršene pok. A. Hristodulu, b. ovd. advokatu, a 1897. u Šapcu i Valjevu odgovarao je za pravljenje lažnoga novca. Zna zanat pamuklijaški, ali ga radi samo onda, kad mu lopovski zanat ne ide za rukom.“

Munjevito prelazimo na 1901. godinu, kada su u broju od 31. marta najveći problem srpskih vlasti bili „podanici Austro-Ugarski“, često u bekstvu od tamošnjih snaga reda i zakona. Prvi na listi bio je Čeh jednog vrlo interesantnog imena (pod uslovom da je stvarno).

„Anton Tajtek Fajtek, biv. časovničar, rodom iz Jaramira u Češkoj, stavljen je pod sud i u pritvor zbog više kaznimih dela, rešenjem car. i kralj. okružnog suda u Olmucu (Češka) od 3 marta tek. god (po novom) Br. 828. On ima 28 god., srednjeg je stasa, slabunjav, ima crnu kosu i bradu, koja je špicasta, očiju mrkih.

Odmah po izvršenim krivicama, a to je bilo još avgusta meseca pr. god. Anton je pobegao iz mesta rođenja i posle dužeg lutanja po Austro-Ugarskoj, došao u Beograd. To je bilo novembra mes. pr. god.

U Beogradu je ostao puna dva meseca jer se nije znalo za njegovu krivicu u Olmucu, pa je početkom januara tek. god. pobegao, pokrav razne stvari licu, kod koga je u stanu bio. Kako je, dosta verovatno, da je Anton negde u unutrašnjosti Srbije, to mu iznosimo sliku i molimo sve polic. vlasti da na njega obrate živu pažnju, pa u slučaju pronalaska, da ga sprovedu upravi gr. Beograda s pozivom na Br. 8074.“

Odmah ispod Tajteka Fajteka tražio se krijumčar iz Pančeva.

„Adam Vagner, kradljivac, rodom iz Pančeva u Austro-Ugarskoj, prognat je 16. tek. mes. (tekućeg meseca; prim; nov) na svagda u Austro-Ugarsku po presudi kvarta vračarskog od 5. istog mes. Br. 2803. On ima 38 god., srednjeg je rasta, plav, dežmekast, po zanimanju je alas i testeraš, ali samo provizorno. Glavno i pravo zanimanje Adamovo jeste šverc i krađa.

Ovo ga je i dovelo, pre tri godine iz Pančeva u Beograd, iz koga je do sada nekoliko puta proganjan u susednu državu. Više je no izvesno, da će Adam i ovoga puta pokušati, da se ponova vrati u Srbiju, pa s toga mu, mi, po traženju uprave grada Beograda, iznosimo ovu fotografiju i pozivamo sve policijske i u opšte pogranične vlasti, da na Adama obrate najstrožu pažnju t. j. da mu ni pod kojim uslovima ne dopuštaju povratak u Srbiju. U slučaju pak, da se Adam već bude vratio, treba ga kazniti za povraćaj iz progonstva i ponova prognati. Akt Upr. gr. Beograda Br. 2803.“

Na istoj strani objavljena je i fotografija jednog Zagrepčanina, čiju krivicu nismo uspeli da dokučimo, osim što je bio džabalebaroš. Ono što je takođe zanimljivo napomenuti je to, da danas ljudi od 27 godina izgledaju daleko mlađe nego ondašnji. Takođe: nekad smo i mi govorili „Talijan“.

„Franja Klasić, rodom iz Zagreba, koji se izdaje za tehničara, a koji je u toku poslednje tri godine proputovao ceo istok sa pasošem crnogorskih vlasti, i ako je podanik Austro-Ugarski, rešenjem uprave grada Beograda od 21. tek. mes. prognat je na svagda u Austro-Ugarsku kao po sve sumnjiva i problematična ličnost, a uz to još i bez stalna zanimanja.

On ima 27 god., srednjeg je stasa, duguljasta lica, očiju, kose brade i brkova plavih; na desnoj strani glave, nešto malo iznad uha ima belegu od posekotine; govori: srpski, nemački i ruski, a razume, i to dosta dobro, grčki i talijanski. Uprava grada Beograda poziva sve policijske, a naročito pogranične vlasti, da na ovog probisveta obrate naročitu pažnju, i da mu, ni pod kojim uslovima, ne dopuštaju prelaz u Srbiju.

Osam godina kasnije srpska je policija jurcala na sve strane za odbeglim zatvorenicima. Tako u broju od 10. maja 1909. možemo pročitati sledeće:

„Jovan Marjanović, osuđenik beogradskog kaznenog zavoda, 2. tek. m-ca pobegao je ispred stražara sa osuđeničkog topčiderskog groblja, gde je bio na radu. Jovan je star 18 godina, srednjeg rasta, žućkasto plavih očiju, smeđe kose; od osobenih znakova ima: belegu od rane, u obliku krive linije, veličine 2 sm., na sredini desnog obraza; b) bradavicu veličine pšeničkog zrna, na levoj jagodici; v) belegu od rane, nepravilnog oblika, veličine 1/1.5 sm., pri dnu leve strane potiljka.

Preporučuje se svima policijskim i opštinskim vlastima da Jovana najživlje potraže u svojim domašajima i nađenog pod jakom stražom sprovedu topčiderskom kaznenom zavodu s pozivom na depešu Br. 2301.“

U istom broju pronašli smo i ovo obaveštenje i prateću poternicu (obratite pažnju i na to, da smo nekada Svilajnac nazivali Svilajinac):

„Đura Ignjatović, zvani Štrk, rodom iz Šapca, kockar, kradljivac i varalica, star 22 godine, uhvaćen je pre nekoliko dana u Beogradu kada je u društvu sa Milanom Petrovićem, zvanim Krkac, opet kockarom, na prevaran način, poturanjem kese, bio pridigao jednom seljaku 40 dinara. Novac je kod njega nađen i predat seljaku, a on je pritvoren. Milan je, međutim, uspeo da pobegne. I on je istih godina kao i Đura, povisok, plav, rodom iz čačanskog okruga.

Dok je Đura bio kod Uprave gr. Beograda u pritvoru, stigao je iz Šapca izveštaj, da on tamo ima da odgovara za više krivičnih dela, te ga je beogradska policija sprovela šabačkom načelstvu radi istrage po tim delima. On je svakako i po drugim mestima vršio krađe i prevare. Na saslušanju je izjavio da je u Pirotu i Svilajincu bio u zatvoru, a i u Jagodini bio je, veli, pod istragom i u pritvoru za krađu novca pod imenom Đure Krnjajića iz Svilajinca.

Neka sve policijske vlasti izveste šabačko načelstvo ako Đura (čiju fotografiju iznosimo) ima još gde da odgovara za kakvo krivično delo, a Milana potraže i u slučaju pronalaska sprovedu istom načelstvu.“

Za kraj, 14. juna iste 1909. godine najurgentniji zadatak srpskih kraljevskih snaga reda bio je hvatanje ovog čoveka: „Kosta Blagojević, osuđenik beogradskog kaznenog zavoda, čiju fotografiju iznosimo, pobegao je 6. t. m-ca po podne. On je rodom iz Cerovca u srezu jaseničkom okruga smederevskog, star 29 godina, omalen, plav, riđih brkova, žućkasto-plavih očiju; na sredini gornje strane desne obrve ima ožiljak od boginje, a po grudima i trbuhu jako je maljav. — Depeša uprave beogradskog kaznenog zavoda.“

(P. L.)