Zelenašenje u Kraljevini Jugoslaviji: Zbog čega su Srbi podržali komuniste i tokom rata masovno odlazili u partizane

„Zelenaši od njih zaradiše ogromne sume novaca, saraniše imovno i Kruševac i narod u oblasti, naročito srezu župskom, a zadobiše najveća prava i najveći uticaj u ovoj napaćenoj zemlji, no bez ikakve dužnosti prema njoj i njenom narodu“, kaže se u vapaju kruševačke Trgovačke omladine 1926. godine

Kraljevina Jugoslavija, premda je pokazivala znake privrednog i industrijskog razvoja, ekonomski je bila zaostala zemlja, jedna od najzaostalijih u Evropi. Vladajuća klasa, politička i privredna, u većini slučajeva nije mnogo marila za interese naroda i važno joj je bilo samo lično bogaćenje. Malo se ulagalo u obrazovni i zdravstveni sistem, pa je većina stanovništva bila nepismena. Cvetala je korupcija, državna imovina od strane vlastodržaca tretirana kao privatna. Kakav je bio njihov odnos prema državi možda ponajbolje ilustruju događaji koji su usledili posle nemačkog bombardovanja Beograda: svi su pobegli iz grada, većina naposletku i van zemlje.

Preporučujemo

Da ne bi ispalo da samo kritikujemo tu našu ondašnju zemlju, treba reći i da je imala svojih čari i draži, da je posedovala specifični šmek, nesumnjivo i mnoge vrline, koje ostaju u senci permanentne krize na svakom polju i problema u kojima je grcala. A jedan od najvećih problema sa kojima se ondašnji Srbin suočavao bilo je zelenaštvo. U toj meri se raširilo posle Velikog rata, da je na telo naroda imalo isti efekat koji galopirajući kancer ima na telo pojedinačnog čoveka.

Tako 26. novembra 1926. godine beogradska „Politika“ na svojoj sedmoj strani donosi vest koja i danas steže grlo svakom poštenom čoveku koji se brine o opštem dobru i boljitku „bližnjeg svoga“. Pod naslovom „Borba protiv zelenaša“ i podnaslovom „Za teško ekonomsko stanje u zemlji okrivljuju i zelenaše“, kaže se sledeće:

„Kruševačka trgovačka omladina i okružni esnaf sviju zanata iz Kruševca uputili su ministru finansija, ministru trgovine i ministru predsedniku („predsednik Ministarskog saveta“ bio je od devetnaestog veka do Aprilskog rata zvanični naziv predsednika Vlade, mada se često skraćeno govorilo „ministar-predsednik“; prim. nov) jednu predstavku u kojoj traže da se povede najodlučnija borba protiv zelenaštva. Ta predstavka, koja je u isto vreme izraz ekonomske krize u narodu glasi:

Privredna kriza u našoj oblasti (u pitanju je Kruševačka oblast Kraljevine SHS, koja je u periodu 1922—1929. bila podeljena na 22 takve jedinice; prim. nov) dostigla je svoj vrhunac: svakodnevno iz prvostepenog suda idu izvršnoj vlasti po 20 i više meničnih zabrana.

Glavni i gotovo jedini krivci za ovo zlo stanje u privredi jesu zelenaši, to jest ljudi, koji se isključivo zanimaju davanjem novca pod interes, među kojima ima ljudi svih zanimanja, pa čak i žena. Oni daju novac pod interes po dva, tri, i četiri groša na banknotu od deset dinara, što iznosi 48 do 96% godišnje.

Zelenaštvo je bilo ređe pre rata, a posle rata njegovo razviće bivalo je svake godine sve brže i brže, dok nije danas došlo do ovog preteškog stanja i da je ugušen svaki zdrav privredni pokret.

Ovakvo napredovanje zelenaštva, nema sumnje, posledica je rata, a naročito ga izazvala ova okolnost: Mnogim eskontnim javnim ustanovama bio je u prvo vreme onemogućen uspešan rad sa eskontom (odračunavanje ili odbijanje procenta pri isplaćivanju menica kojima još nije dospeo rok plaćanja; naknada; prim. nov) zbog poremećenog kredita i skupe režije, pa su te ustanove u većini pribegle trgovini sa robom, dok je tražnja novca baš tada bila vrlo jaka, naročito od lica sa većom nepokretnom imovinom i, što je najnesrećnije, najčešće [lice] bez spreme za obrtničke poslove plati taksu za trgovačko pravo, postane time trgovac, uzme novac od zelenaša, zanemari dotadanje zanimanje, najčešće zemljoradnju, pa se oda trgovini na štetu svoju i na štetu trgovine, a jedino na korist zelenaša.

Zelenaši od njih zaradiše ogromne sume novaca, saraniše imovno i Kruševac i narod u oblasti, naročito srezu župskom, a zadobiše najveća prava i najveći uticaj u ovoj napaćenoj zemlji, no bez ikakve dužnosti prema njoj i njenom narodu, jer ne plaćaju nikakvu porezu i druge dažbine ni državi ni svojim mesnim opštinama. Jedini im je posao svakodnevno protestvovanje menica, stavljanje zabrana, pribeležaka i intabulacija (stavljanje pribeleške na imanje, upis u zemljišne knjige čime se bezuslovno stiče vlasništvo ili drugo stvarno pravo na nekretninu, hipotekarno upisivanje meničnog duga; prim. nov), kao i podizanje tužbi kod suda.

Mi molimo gospodina ministra da, u interesu države i u interesu nesvesnih dužnika, naredi kruševačkom prvostepenom sudu: da sve zelenaše, koji su kod suda protestvovali menice, tražili zabrane, podizali tužbe, stavljali pribeleške i intabulacije u godini 1919 do danas — prijavi Okružnoj Finansijskoj Upravi radi razreza poreze, pa da i u buduće tako redovno postupa.

Isto tako molimo gospodina ministra: da izdejstvuje zakon, po kome svaka menica, koja nije registrovana kod vlasti, nema vrednosti. Ovim bi se postigao najveći državni prihod i jednom nagnali najbogatiji ljudi na plaćanje poreze, koju oni do danas a ni danas ne plaćaju (zvuči bolno poznato; prim. nov).

Mi se s pravom nadamo da će se gospodin ministar odazvati našoj molbi i time zaštititi državne i narodne interese, moralne i materijalne, inače će narod doživeti potpunu propast.“

Pored jezivog osećaja da se vrtimo u krug odviše dugo, pošto ton i suština svega navedenog snažno evocira naše sopstveno iskustvo, moramo se zapitati: šta su za to vreme radili komunisti koji su samo dve decenije kasnije uspešno sproveli svoju revoluciju, i to putem Narodnooslobodilačkog rata koji je od samog svog početka bio obeležen proklamovanom borbom za nacionalnu slobodu i za socijalnu pravdu?

Dr Srđan P. Milošević, istraživač-saradnik na Institutu za noviju istoriju Srbije, u svojoj je doktorskoj disertaciji „Agrarna politika u Jugoslaviji (1945—1953)“ branjenoj pre četiri godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, između ostalog napisao i sledeće:

„Stavove Partije, osobito o podeli zemlje, trebalo je na neki način približiti seljaštvu. U uputstvu upućenom partijskim aktivistima pred izbore 1920. kaže se da ’malim posjednicima treba rastumačiti... da se njima neće oduzimati njihovo vlasništvo, nego će se izvlastiti tek bogataši i veleposjednici’. Na polovična rešenja agrarnog zakonodavstva međuratne Jugoslavije odgovoreno je štampanjem Lenjinovog ’Dekreta o zemlji’, u kojem se pominje podela zemlje seljacima, kao i agitacijom među seljaštvom protiv veleposednika.

Preko partijske štampe, raznih brošura i preko plakata i letaka, Partija je pozivala seljaštvo u savez sa radnicima, a posle Obznane (tj. zabrane KPJ od strane kraljevskih vlasti 29. XII 1920. godine, motivisane pobedom komunista na lokalnim izborima u Beogradu i većini drugih srpskih gradova, o čemu je Telegraf.rs opširno pisao; prim. nov) i na revoluciju, ističući uvek zahtev za podelom zemlje seljacima. Tako se u jednom proglasu seljaštvo poziva da ne čeka nikakve promene odozgo, već da uzme ’sudbinu u svoje ruke’ budući da se kralj i buržoazija neće nikada dobrovoljno ’odreći pljačke i sići sa vlasti’. Na primedbe koje su se često čule da je agrarna reforma boljševizam, komunisti su, uz ironičan prizvuk, odgovarali da niko nije toliko agitovao u korist boljševizma među seljaštvom kao oni koji su podelu zemlje seljacima proglašavali za boljševičku meru.

Razrađujući nešto detaljnije metode agitacije, CK KPJ sugeriše aktivistima na selu da ističu konkretne zahteve: ’Agitujući za konfiskaciju zemlje i raspodelu seljacima veleposedničke zemlje sa inventarom, naši drugovi treba da govore ne u opće ‘tražimo konfiskaciju zemlje’, nego određeno: tražimo da se konfiskuje zemlja veleposednika H... i da se razdijeli seljacima’. Stalni zahtev Partije bilo je ukidanje otkupa za zemlju dobijenu agrarnom reformom, povraćaj novca, ukidanje posrednih poreza, poništavanje zelenaških dugova, jeftin državni zemljoradnički kredit, pravednija poreska politika.

Partija je pozdravljala odluke seljaka da ne plaćaju poreze i kamate, ali se uviđalo da je neophodno zaštititi seljake od plenidbe imovine. Mesne seoske organizacije bile su zadužene da u slučaju plenidbe imovine seljaka organizuju seljačke grupe koje bi to sprečavale, tj. da ’učestvuju u izjurivanju egzekutora i žandara’, pa čak i da se sukobe sa njima ako je potrebno.“

Uzroke i tok revolucije, koja se tokom Drugog svetskog rata na prostoru Kraljevine Jugoslavije odigravala paralelno sa borbom protiv okupatora i građanskim ratom, nije jednostavno shvatiti jer je stvar vrlo složena. Ali današnje banalizovanje tih događaja vređanjem inteligencije ondašnjih Srba (koji, eto, u stvari nisu znali koliko im je dobro), kao i priče o tobožnjem zavereničkom antisrpstvu komunista i partizana — definitivno nisu put ka razumevanju (naravno da je druga stvar ako nekome nije do novih informacija, perspektiva, uglova iz kojih bi se događaji mogli sagledati, nego samo do potvrde onoga u šta želi da veruje).

Činjenica da je narod bio nezadovoljan i ozlojeđen, da je ogromnoj većini stanovništva stvarnost Kraljevine Jugoslavije bila neprijatna, bilo je plodno tle za pobedu političke organizacije koja je znala tačno šta hoće, imala jasne predloge rešenja problema koji su morili građanstvo i seljaštvo, i bila spremna da za svoje ideale gine. Njihova rešenja, znamo to danas, svakako nisu bila najbolja, ali niko drugi nije izašao sa boljim predlozima. Vladala je potpuna apatija i manjak krupnih istorijskih ličnosti na legalnoj političkoj sceni. Pritom, sve ostale stranke bile su ukaljane vlašću, pljačkom, javašlukom i neispunjenim obećanjima, i narodu ih je bio pun kufer.

Tako je na neki način Obznana, zabranom delovanja Komunističke partije Jugoslavije koja se njome obrela u ilegali, istu naposletku dovela na vlast. Da su ih pustili kao što su to uradili Francuzi, verovatno bi prošli kao KP Francuske koja se u međuratnom periodu cepala više puta i bila zabranjena tek 1939. zbog sovjetske invazije na Poljsku. Da je KPJ bila legalna kao KPF, pred očima javnosti bi prolazila kroz sve unutrašnje sukobe (pro ili kontra Staljina, pitanje učešća u vlasti) i verovatno bi se poput KPF ukaljala kompromisom ulaska u vladu. Ali naša vlast joj nije dala priliku da postane ista kao sve ostale partije.

(P. L.)