„Devojčice sa periferije sanjare pred Pelivanovim izlogom“: Zbog ovakvih stvari je kod nas izbila komunistička revolucija

Koliko god mislite da je današnje ekonomsko stanje u našoj zemlji rđavo, to nije ništa u odnosu na to kako je živela ogromna većina stanovništva Kraljevine Jugoslavije pre Drugog svetskog rata

„Devojčice sa beogradske periferije sanjare pred Pelivanovim izlogom“: tako glasi autentični opis ove fotografije objavljene pod naslovom „Periferija i centar“ dana 18. jula 1937. godine. Opis je to koji žalosti svakoga svojim nonšalantnim tonom i odnosom prema narodnoj bedi i nemaštini, prema raslojenosti društva, ekonomskoj nejednakosti i potlačenosti ogromnog dela populacije ondašnje Kraljevine Jugoslavije.

Preporučujemo

Ili, možda grešimo? Da nije ovo slučajno vešto skrivena kritika političkog i ekonomskog sistema, i društva u celini? Možda. Jedno je sigurno: dve devojčice, po nošnji verovatno stvarno sa periferije (što je tada moglo značiti i sa Crvenog Krsta), definitivno stoje i sanjare pred izlogom „Pelivana“. Ako novinar kaže da sanjare, i time implicira da nemaju novca da nešto kupe već samo „pare oči“, nemamo razloga da u to sumnjamo. Ali čak i da nije u pravu što se tiče ovog konkretnog slučaja, u pravu je generalno, zbog čega je čitalaštvu takav opis očigledno bio verodostojan.

Stoga su uzroci izbijanja socijalne revolucije, koja je pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije tekla paralelno sa antiokupatorskim ustankom, do koje je došlo samo nekoliko godina kasnije, kao i sklonost naroda prema partizanima koja se danas tako olako odbacuje i negira — svakako jasniji onima koji iz ove perspektive znaju da tumače ondašnje okolnosti i događaje. I ovde nije pitanje da li je revolucija izneverena ili je istinski unapredila živote ljudi, već šta je do nje dovelo. A onaj kome nije jasno šta je do nje dovelo uvek može bolje da se zagleda u fotografiju iznad i stavi u kožu onih poput ove dve devojčice.

Gladan sitom ne veruje, to nikada ne treba smetnuti sa uma: veći deo naroda decenijama je gladovao, ako već ne doslovno umirao od gladi, živeo od danas do sutra i jedva krpio kraj s krajem (slično situaciji koju imamo danas, samo drastičnije), pa veliki deo stanovništva nije mogao sebi da priušti redovno čašćenje na mestu poput „Pelivana“.

A kakva je beda vladala možda najbolje pokazuju redovi koje je Kurcio Malaparte — veliki italijanski pisac, jedan od najznačajnijih u dvadesetom stoleću, ratni izveštač tokom Drugog svetskog rata, okoreli antifašista, kosmopolita, republikanac, čovek slobodarskog duha — napisan u svojoj potresnoj knjizi „Kaput“.

Kao svedok najvećih užasa koji su se tada odigravali na tlu Evrope, on je u ovom autobiografskom romanu (pored gađenja koje je osetio prilikom susreta sa Pavelićem i košarom punom srpskih očiju, koju su mu "poslale njegove ustaše") doneo i svedočenje o događajima koji su se odigravali tokom invazije Sila Osovine na našu zemlju, posle bombardovanja Beograda.

Malaparte piše: „To se desilo u 7.20, u nedelju ujutru, 6. aprila 1941. godine. (...) Zemlja se tresla kao da je zemljotres, kuće su udarale jedna o drugu, čuo se strašan tresak zidova koji su se rušili, lom prozora koji su padali na pločnike i razbijali se, prestravljeni krici, jadikovke, zapomaganje, psovke i graja izbezumljenog naroda koji je nagnuo u besan trk.

Spori zadah sumpora počeo je da prodire u podrum zajedno s dimom od eksplozija i požara. Bombe su padale po Terazijama, po trgu kod Spomenika, na stari dvor. Ulicama su svom brzinom jurile kolone automobila punih generala, ministara, dvorskih velikodostojnika, visokih funkcionera. Istaknute ličnosti javnog života i vojni rukovodioci uplašili su se i bežali iz prestonice. Oko deset sati grad je bio prepušten sam sebi. Tada poče pljačka.

Svetina kojoj su se pridružile bande cigana što su došle iz Zemuna i Pančeva, obijala je gvozdene roletne na radnjama i počela da pljačka kuće. Sa Terazija se čulo kako prašte puške. Građani i pljačkaši borili su se po ulicama, po stepeništu, po odmorištu na stepenicama, u stanovima.

Pozorište kod Spomenika je gorelo. Poslastičarnica koja se nalazila pred pozorištem, s druge strane trga, bila je srušena. To je bila turska poslastičarnica, na čitavom Balkanu čuvena po istočnjačkim slatkišima. Masa je urlala i prekopavala po ruševinama, strašno se svađala oko dragocenih poslastica, raščupane žene zajapurenih lica, besramno su se smejale, žvakale istočnjačke kolače, karamele i bombone i mljackale. Strašne eksplozije, rušenje zidova, prestravljene krike, smeh, pucketanje vatre (...).“

„Turska poslastičarnica, na čitavom Balkanu čuvena po istočnjačkim slatkišima“, o kojoj g. Malaparte govori, upravo je „Pelivan“, koji je bio i ostao najpoznatija beogradska poslastičarnica i koji će to i nadalje biti jer je ovaj grad teško zamisliv bez te, slobodno možemo reći, nezamenljive institucije. Otvorio ju je Mustafa Pelivanović devedeset godina pre ovih događaja — daleke, daleke 1851. — i to baš kod Narodnog pozorišta, tada Stambol-kapije koja je po odlasku Turaka srušena.

Ta prvobitna poslastičarnica, kao što možemo da vidimo, uništena je tokom ovog nemačkog bombardovanja, a potom i opustošena od strane ljudi među kojima beše i onih koji možda nikada pre toga njen slatkiš nisu probali (svakako niko od njih nije sebi redovno mogao da ga priušti). Inače, radnja je svega nekoliko meseci kasnije premeštena na sadašnju lokaciju, na početak Bulevara kralja Aleksandra, da ne kažemo Bulevara revolucije, mada je to možda adekvatniji naziv u kontekstu one prvopriložene fotografije.

Čitav tekst sa kompletnim Malaparteovim citatom, koji smo pre četiri godine objavili pod naslovom „KRALJEVINA ZA PATIKE: Rastužiće vas šta se zaista 6. aprila '41. događalo u Beogradu“, možete pročitati OVDE.

(P. L.)