Nacisti isprva Hitlerov rođendan slavili vojnom paradom, cvećem i zastavama, a na kraju malom porcijom šunke (VIDEO) (FOTO)

Danas se navršava 130 godina od rođenja najvećeg ratnog zločinca verovatno svih vremena. Srećom, navršava se u miru i tišini, bez pompe, slavlja, bez cvećem okićenih zgrada, vojnih parada i radosnih zaludenih mališana koji mašu zastavicama sa svastikama. Na tome imamo da zahvalimo pripadnicima svih savezničkih vojski koje su se tokom Drugog svetskog rata borile protiv Sila Osovine

„Kao srećno predodređenje važi za mene to da mi je sudbina za rodno mesto upravo Braunau na Inu odredila. Ne leži li taj gradić na granici onih dveju nemačkih država, čije ponovno ujedinjenje se nama mladima postavlja kao životni zadatak koji se mora izvršiti svim sredstvima!“

Tim rečima — koje je po diktatu svog vođe, Rudolf Hes otkucao 16. oktobra 1924. godine u bavarskom zatvoru „Landsberg“, u istoimenom gradu na reci Leh — počinje jedno od najozloglašenijih književnih dela našega vremena, a možda i svih vremena: „Moja borba“ Adolfa Hitlera, poznatija prosto po svom originalnom nemačkom nazivu „Majn kampf“.

Događaj o kojem govori, zaista se 20. aprila 1889. godine odigrao u varoši Braunau na Inu, reci koja svojim donjim tokom i dalje deli Nemačku i Austriju. Smeštena je na austrijskoj, desnoj obali Ina, na pedesetak kilometara od univerzitetskog grada Pasaua koji se nalazi na mestu na kojem se sa juga In a sa severa Ilc ulivaju u Dunav (otuda nadimak „Grad tri reke“), u kojem je Hitler sa porodicom proveo period između svoje treće i pete godine života.

Danas se navršava 130 godina od tog događaja — od rođenja najvećeg ratnog zločinca starog, srednjeg i novog veka. Srećom, navršava se u miru i tišini, bez pompe, slavlja, bez cvećem okićenih zgrada, vojnih parada i radosnih zaludenih mališana koji mašu crvenim zastavicama sa crnim svastikama u belim krugovima.

Na tome imamo da zahvalimo pripadnicima svih savezničkih vojski koje su se tokom Drugog svetskog rata borile protiv Sila Osovine: od slavne sovjetske Crvene armije radnika i seljaka na Istoku, preko Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije kod nas, do britanske i američke te ostataka francuske i poljske vojske na Zapadu, i svih ostalih manjih formacija. Zajedničkim naporima koji su doveli do konačne pobede, 130. godišnjica rođenja Adolfa Hitlera prolazi ovako kako prolazi.

A prolazi potpuno drugačije nego u dobu kada je Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) vladala Nemačkim rajhom. Tada je sve počinjalo već dan ranije, 19. aprila, kada su milioni dečaka i devojčica primani u Hitlerovu omladinu odnosno Savez nemačkih devojaka, i to izgleda zaključno sa 1944. godinom, pošto naredne, kada su Sovjeti bili u prestoničkim predgrađima a anglo-američke snage nadirale sa zapada, uslova za takvu ceremoniju nije bilo.

VIDEO: Proslava Hitlerovog 46. rođendana u Trećem rajhu, 20. aprila 1935. godine

„Veče pre firerovog rođendana, više od milion dečaka i devojčica širom Rajha došlo je da pristupi velikoj zajednici Hitlerove omladine. Tako su i u Ravenzburgu desetogodišnjaci sjajnih očiju i blistavih srca došli da podare sebe kao rođendanski poklon vođi“, pisao je 1944. godine jedan lokalni dnevni list, izveštavajući o ceremoniji polaganja zakletve praćene maršom kroz grad.

Samog 20. aprila, počev od 1933. godine pa nadalje, širom nemačke zemlje dešavalo se ono što smo maločas pomenuli: zgrade su kićene cvećem i zastavama, staro i mlado je slavilo po ulicama, partija je organizovala priredbe i proslave, a država u Berlinu prijeme za diplomatski kor, kao i vojne parade, mada je samo 20. april 1939, kada je Hitler napunio 50 godina, zapravo bio proglašen za državni praznik.

Naravno, neizbežni deo proslava po gradovima, varošima i selima bilo je pevanje: pevale su se stare nacionalističke pesme, državna himna i pesme nacističkog pokreta. Zapravo, tokom Trećeg rajha teško se mogla napraviti neka razlika između njih, posebno što je sama državna himna bila sastavljena od prve strofe „Pesme Nemaca“ („Deutschland, Deutschland über alles, Über alles in der Welt...“) i prve strofe partijske himne „Pesma Horsta Vesela“, poznate i kao „Podignite zastavu“ („Die Fahne hoch! Die Reihen fest geschlossen!...“), koju je 1929. napisao 22-godišnji berlinski nacista Horst Vesel, kojeg su februara 1930. ubila dva pripadnika Komunističke partije Nemačke i od kojeg je Gebelsova propagandna mašinerija napravila mučenika.

Drugi neizbežni element ovih proslava „firerovog“ rođendana bila je govorancija, to jest držanje beseda. O čemu su mogli da pričaju, ako ne o navodnoj veličini Adolfa Hitlera, o tome da ga je sam Bog poslao da spasi Nemačku, da je čovek sudbine i izabranik Proviđenja, da igra najznačajniju istorijsku ulogu, da su država i on jedno te isto, da ih samo on može spasiti i izvući iz problema i neprilika te dovesti do konačne pobede (oličeno i u poznatom sloganu: „Adolf hitler ist der sieg“, odnosno „Adolf Hitler je pobeda“), da je svako ko misli drugačije od vođe izdajnik i petokolonaš?

Besede o „jevrejskom zlu“ podrazumevale su se i bile su okosnica svih njihovih tirada, pored pomenutog širenja kulta vođine ličnosti. Umberto Eko kao sedmu odliku ur-fašizma navodi opsesiju postojanjem zavere, idealno inostrane i međunarodne jer „sledbenici moraju da se osećaju kao pod opsadom. Najlakši način da se reši zavera je putem ksenofobije. Ali zavera može doći i iznutra: Jevreji su obično najlakša meta zato što imaju prednost da budu istovremeno i iznutra i spolja“.

Proslave u toj „idiličnoj“, svečarskoj atmosferi koja je vladala tokom tridesetih i prvih godina rata, dok je Nemačka još uvek pobeđivala na svim frontovima, bile su potpuno drugačije od onih koje su se odigravale poslednjih godina sukoba kada je sve bilo mnogo skromnije, i kako je vreme odmicalo sve skromnije i skromnije, sa sve manje zastava, sve manje pompe, sve manje osmeha na licima, sve manje oduševljenosti i zaludelosti.

Nemački narod polako se budio iz sna i opijenosti, sve češće noću buđen savezničkim bombama i brundanjem motora njihovih aviona. Lokalni nacisti su poslednjih godina zbog bahatosti i korupcije postali čak i omraženi, premda dobar deo naroda u Hitlera nije prestao da veruje do samoga kraja; recimo, tih ste godina mogli čuti tužnu i naivnu rečenicu: „Da samo firer zna šta se radi...“ misleći da je on drugačiji.

Konačno, poslednji Hitlerov rođendan 20. aprila 1945. godine izgledao je po jednom dnevničkom zapisu ovako: „20. 4. 1945, u 19 časova smo morali da se pojavimo na proslavi firerovog rođendana u kasini letnjikovca. Krajslajter (okružni partijski vođa; prim. nov) govori o konačnoj pobedi! Darovana boca crvenog vina i mala porcija šunke i kobasica sa hlebom nisu mogle da nas ubede u pobedu.“

Sam Hitler ga je proslavio u bunkeru, umesto sebi dragih pesama slušajući grmljavinu kaćuša 1. beloruskog fronta koje su toga dana prvi put opalile po Berlinu, mada je bitka za taj grad počela četiri dana ranije. A dva dana ranije Amerikanci su u Rurskom džepu zarobili 317.000 nemačkih vojnika, koji su predstavljali bedne ostatke devetnaest divizija (samo je četvrtina imala puške, i četvrtina pištolje, ostali ništa); značajan broj među njima činili su i pripadnici Folksšturma te Hitlerjugenda, od kojih su neki bili dečaci od po 12 godina.

A dan posle rođendana sovjetski su tenkovi zakotrljali svoje gusenice po berlinskim predgrađima, da bi 22. aprila Hitler doživeo nervni slom kada je saznao da esesovski general Feliks Štajner — za kojeg je na papiru dan ranije stvorio Armijsko odeljenje „Štajner“ (koje je bilo veće od korpusa ali manje od armije) i zapovedio mu da razbije sovjetski obruč — nije poslušao njegovo naređenje. Pet dana docnije presečena je veza Berlina sa ostatkom Nemačke.

Konačno 29. aprila Hitler i Eva Braun su u bunkeru stupili u brak, i Hitler je izdiktirao testament i političko zaveštanje svojoj sekretarici Traudli Junge. Tog dana je saznao i za ponižavajuću smrt svog saveznika Musolinija, nad čijim su se lešom u Milanu italijanski partizani iživljavali, čvrsto odlučivši da ne dozvoli da se to desi i njemu.

Uveren da kapsule cijanida koje mu je dostavio Hajnrih Himler — kojeg je sada već tretirao kao izdajnika zbog vesti o pregovorima sa Saveznicima — ne valjaju, naredio je da se isprobaju na njegovom voljenom psu, kuji Blondi. Blondi je uginula i Hitler je pao u strašno očajanje, postavši neutešan; šta više, čitav bunker žalio je Blondi više nego što će posle žaliti za Evom Braun.

Konačno, 30. aprila oko 15 časova i 30 minuta zajedno sa suprugom izvršio je planirano samoubistvo, nakon čega su njihova tela bila spaljena. Dva dana kasnije Bitka za Berlin je završena, a zastava Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika zavijorila se na zgradi Rajhstaga. Najblaže rečeno, ne baš idealni uslovi da se proslavi 56. rođendan.

VIDEO: Bitka za Berlin između 16. aprila i 2. maja 1945. godine

(P. L.)