Pakt između SSSR i Japana mogao da bude još jedno mrtvo slovo na papiru, a postao temelj ruske pobede nad Hitlerom

Sovjetski Savez je želeo sigurnu granicu na Dalekom istoku, u slučaju nemačkog napada. Japan je hteo isto to, da bi mogao da udari na evropske kolonijalne posede u Jugoistočnoj Aziji i na Ameriku. Ali to je bilo vreme kada su se takvi sporazumi brzo sklapali i još brže odbacivali. Slučaj je hteo da samo ovaj opstane, i da bude presudan

Na dan kada je, s pristizanjem prethodnice 2. SS oklopne divizije „Rajh“, zvanično počela nemačka okupacija Beograda u Drugom svetskom ratu; dan nakon što je 28-godišnji esesovski kapetan Fric Klingenberg sa šest vojnika na blef osvojio Beograd, od gradonačelnika Jevrema Tomića „primio ključeve grada“ i zarobio 1.300 pripadnika Jugoslovenske vojske; i nedelju dana nakon što su SSSR i Kraljevina Jugoslavija potpisali sporazum o neutralnosti (samo nekoliko sati pre napada Sila Osovine na našu zemlju) — Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika potpisao je isti takav pakt i sa Japanskim carstvom. 

Preporučujemo

Sporazum sa „Zemljom izlazećeg Sunca“ potpisan je dakle 13. aprila 1941, dve godine nakon „nerešene“ Bitke na jezeru Hasan, i samo godinu i po dana nakon ruske pobede u Bici na Halkin-Golu: u pitanju su dve najveće i poslednje bitke u tzv. Sovjetsko-japanskom pograničnom ratu koji se bez objave i s niskim intenzitetom vodio još od 1932. Takođe, potpisan je godinu i po dana nakon što su SSSR i Nemačka sklopili Pakt o nenapadanju, tzv. Sporazum Ribentrop—Molotov, pa je tako Japan postao druga članica Trojnog pakta s kojim je Moskva stupila u ovakav tip odnosa.

Uzroke ovog neočekivanog obrta treba tražiti u događajima koji su se odigravali na evropskom tlu godinu dana unazad. Posle pada Francuske juna 1940. godine Nemačka je postala faktički gospodar kontinentalne Evrope, i SSSR je osećao potrebu da obezbedi svoje granice na Dalekom istoku, zlu ne trebalo.

Nisu Sovjeti znali da se Hitler sprema za napad; Staljin je sva upozorenja ignorisao i odbacivao, nije mogao da poveruje čak ni kada je Operacija „Barbarosa“ počela 22. juna, ali ipak je hteo da bude siguran od potencijalnog napada iz pozadine. A invazije na Kraljevinu Jugoslaviju i Kraljevinu Grčku — koje su još uvek trajale dok su šefovi diplomatija Josuke Macuoka i Vjačeslav Molotov stavljali paraf na sporazum — samo su dodatno ubedile boljševike da je ovo neophodan potez.

Japan je imao slične brige. Već nekoliko godina vodili su Drugi kinesko-japanski rat, na prvi pogled uspešno ali kada se malo bolje pogleda, i ne baš: kineska nacionalistička vlada Čanga Kaja Šeka sa središtem u Čungkingu, u dubokoj unutrašnjosti, kontrolisala je najveći deo zemlje (doduše, Japanci su držali najnaseljenije i najbogatije obalske krajeve, sa sve Pekingom, Šangajem i tada glavnim gradom Nankingom), marionetsku vladu Vanga Đingveja kineski narod nije priznavao za legitimnu, i delovalo je da će sukob voditi unedogled, da ga neće završiti onako kako su mislili, da Kinu neće potčiniti.

Pritom su se odnosi sa Sjedinjenim Državama ubrzalo pogoršavali, pa je militaristička struja u Tokiju, koja je korak po korak preuzimala konce i poluge vlasti, bivala sve uverenija da je sukob sa Amerikom neizbežan. Vašington je već uveliko pomagao Kineze u njihovoj borbi za slobodu, ali najteži udarac bilo je uvođenje naftnog embarga posle japanske invazije na Francusku Indokinu; po procenama Japanske carske mornarice, koja je ostala na rezervama, imali su maksimalno dve godine dok ne ostanu bez goriva.

Zato je vladi u Tokiju bilo neobično važno da sa Sovjetskim Savezom sklopi neki vid sporazuma kojim bi osigurali svoje posede u severnoj Kini. Japan je već 1910. anektirao Koreju i preko nje imao beznačajnu granicu sa SSSR, ali je Carstvo Mandžukuo — japanska marionetska država na čiji su tron postavili Pua Jia, poslednjeg kineskog cara iz mandžurske dinastije Ćing koja je Kinom vladala od 1644. pa sve do 1912. godine kada je ovaj bio prinuđen da abdicira i kada je proglašena republika — imalo ogromnu.

Staljin nije bio upoznat sa Hitlerovim uverenjem da će nemačka invazija na Rusiju omogućiti Japanu da otvoreno izazove Ameriku na Pacifiku, jer bi zbog sovjetske preokupacije odbranom od Nemačke mirne duše mogli sva sredstva da usmere ka potencijalnom napadu na SAD, lišeni drugih briga. Ali ovaj pakt između Moskve i Tokija to je potpuno obesmislio, jer njime nijedna od dve sile nije više morala da brine o ratu na dva fronta.

Toliku je simboličnu i praktičnu važnost Staljin pridao ovom sporazumu da je ministra spoljnih poslova Macuoku ispratio na železničkoj stanici — što je bio čin bez presedana. Ispostavilo se da je bio u pravu, jer je ovo bio najvažniji od svih paktova koje je SSSR sklopio tih godina, pošto ga Japan nikada nije napao s leđa i pošto je Staljin mogao da razmišlja samo o pobedi nad Trećim rajhom.

Doduše, Japanci jesu kasnije te godine uzeli u obzir mogućnost da odbace pakt i, u svojoj poteri za resursima, umesto na Ameriku udare na Rusiju, ali su se ipak odlučili za proboj na jug, ka evropskim kolonijama u Jugoistočnoj Aziji. Kada je Staljin dobio dojavu da Japanci neće prekršiti pakt, prebacio je na zapad odmorne sibirske trupe koje su pod komandom maršala Žukova tokom decembra i januara 1942. odnele prevagu u ključnoj Bici za Moskvu.

Neki istoričari tvrde da su japanski stratezi sredinom 1942. ponovo uzeli u razmatranje napad na SSSR, čime objašnjavaju slanje iskusnog generala Tomojukija Jamašite (velikog pobednika Bitke za Singapur) u Mandžuriju jula te godine. Navodno, da su Nemci pobedili u Staljingradskoj bici, japanska Kvantunška armija pokrenula bi invaziju na Sibir. Ali, dakle, nisu. Japan je do kraja ispoštovao pakt sa Staljinom, i čak ni pasivno-agresivna nemačka objava rata Americi nakon Perl Harbora (Hitler je to učinio bez preke potrebe, pa mnogi smatraju da je u pitanju bila kalkulacija kojom je Tokio trebalo naterati na reciprocitetan potez iz moralnih razloga) nije mogla da ih pokoleba.

Na kraju su Rusi bili ti koji su odbacili sporazum, čim im je situacija u Evropi to omogućila. Naime, 5. aprila 1945. godine Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika denuncirao je Pakt o neutralnosti između sebe i Japanskog carstva, tako što je narodni komesar inostranih poslova Vjačeslav Molotov obavestio vladu u Tokiju da „u skladu sa Članom 3 gorepomenutog pakta, koji predviđa pravo denuncijacije jednu godinu dana pre isteka petogodišnjeg perioda operativnosti pakta, sovjetska vlada ovim stavlja na znanje vladi Japana da želi da denuncira pakt od 13. aprila 1941. godine“.

Zbog ovakvog izbora reči stekao se utisak da Rusi smatraju da je pakt momentalno stavljen van snage. To nije bio slučaj. Jer, pomenuti član glasi: „Trenutni pakt stupa na snagu danom ratifikacije od strane obe ugovorne strane i ostaje validan pet godina. U slučaju da nijedna od ugovornih strana ne denuncira pakt jednu godinu pre isteka roka, biće automatski produžen za još pet godina“. Jasno je da se Sovjetima žurilo da ga denunciraju kako ne bi ostao validan do 1951. godine, ali to je imalo pravni značaj samo nakon 13. aprila 1946.

Zapravo, kada ga je ambasador Nataoke Sato pritisnuo, Molotov je morao da prizna da pakt i dalje važi i da će važiti sve do 13. aprila 1946. godine. Što znači da su ga prekršili. Molotov je 8. avgusta 1945. pozvao Satoa i u 23 sata po transbajkalskom vremenu ga obavestio, da će sovjetska vlada sebe smatrati u ratu sa Japanom počev od 9. avgusta. Tačno u 00 sati i 1 minut po toj vremenskoj zoni, Crvena armija je pokrenula Mandžursku stratešku ofanzivnu operaciju, napadajući prostor koji po veličini odgovara evropskom Zapadnom frontu. Trebalo im je jedanaest dana.

Ovo je imalo ozbiljne posledice: u strahu da bi boljševička vojska mogla napasti njihova glavna ostrva, zbaciti cara i uvesti socijalizam, Japanci su se predali Amerikancima i potpisali bezuslovnu kapitulaciju. To je, barem, jedna od mogućih interpretacija, koja negira uticaj atomskih bombi na japansku odluku. O tome je Telegraf pre nekoliko godina opširno pisao.

(P. L.)