Kad vojska Nikolaja II ubije 270 rudara i nikom ništa: Teorije zavere su prazne priče, carski režim je sam doveo do Oktobarske revolucije

Na obalama reke Lene u severoistočnom Sibiru čitav niz rudnika zlata početkom 20. veka bio je posedu „Lenskog zlatorudarskog društva“ čije su akcije posedovali vrlo uticajni ljudi, poput bivšeg premijera Vitea i carice-majke. Zaposleni rudari živeli su i radili u katastrofalnim uslovima. Prirodno, tražili su da se nešto promeni. Dobili su metak

Tokom druge polovine devetnaestog veka Ruska imperija je počela ubrzano da se industrijalizuje, usled oslobađanja seljaka 1861. godine, koji su sve do tada bili praktično robovi vlastele. Iako je sloboda kretanja i dalje bila ograničena, iako su seljake opteretili dugovima pa im je možda bilo i teže nego dok su bili kmetovi, ipak su iznenada dobili priliku da se otisnu u svet (uz dozvolu zemstva, lokalne samouprave) i da posao potraže van zemljoradničke branše.

Preporučujemo

Mnogi su to prihvatili oberučke i gradovi carstva počeli su da bubre novim stanovništvom — seljacima koji su se pretvorili u urbani proleterijat. Ali postojao je proleterijat i u ruralnim krajevima, jer su mnoge fabrike zidane van velikih naselja, ili pak bile dinamo razvoja sela koja su se zahvaljujući njima u par generacija pretvarala u varoši. Rusija je tada, kao i sada, bila zemlja bogata resursima koji su neophodni za industrijalizaciju. Mnogi seljaci su postali rudari.

Jedno od najvećih rudarskih preduzeća bilo je „Lensko zlatorudarsko društvo“, koje je bilo u posedu kompanije registrovane u Londonu ali u većinskom vlasništvu ruskih privrednika među kojima se isticala porodica Gincburg. No, među manjim posednicima akcija tog društva bilo je mnoštvo uticajnih ljudi iz vrha vlasti, poput grofa Sergeja Vitea (bivšeg predsednika vlade Ruske imperije), bankara Alekseja Putilova, konačno carice Marije Fjodorovne, supruge Aleksandra III i majke imperatora Nikolaja II.

Rudnici u vlasništvu ovog preduzeća nalazili su se u severoistočnom Sibiru, na obalama reke Lene, i zapošljavali su preko šest hiljada ljudi koji su živeli i radili u katastrofalnim uslovima, po petnaest do šesnaest sati dnevno, bez ikakve zaštite na radu, zbog čega je na svakih hiljadu rudara bilo oko sedam stotina raznih vidova povreda, čak i sa smrtnim ishodima.

Često bi radnik jedan deo ionako bedne plate, morao da potroši na plaćanje kazni preduzeću (bilo je raznih penala). Pored toga, rudarima nije sve isplaćivano u gotovom novcu, već su dobijali kupone kojima su kupovali hranu — od samog preduzeća. Praktično su radili da bi mogli da rade.

Stoga nije iznenađenje da im je prekipelo i da su se pobunili. Izbio je spontani štrajk 13. marta 1912. godine, a neposredni povod je bila prodaja crvljivog mesa u jednoj kompanijskoj radnji. Četiri dana docnije, radnici su izašli sa devet zahteva. Gazde su bile šokirane! Zamislite, ljudi su tražili unapređenje uslova rada, osmočasovno radno vreme, zabranu davanja otkaza tokom zime, povišicu od 30 posto, ukidanje kazni, pobošljanje kvaliteta prehrambenih proizvoda, da se prestanu žene prisiljavati na rad u rudniku, da se radnici oslovljavaju sa „Vi“, da se otpusti 25 službenika administracije sa spiska...

Neverovatno! Nečuveno! Ludost! Komunisti! Bezbožnici! To je nemoguće prihvatiti! I nisu prihvatili, uprava je sve zahteve odbila. Zato je štrajkački odbor na čelu sa P. N. Bataševom, G. V. Čerepahinom, R. I. Zeljonkom, M. I. Lebedevom i drugima, odlučio da proširi štrajk. Par dana kasnije šest hiljada ljudi u svim rudnicima obustavilo je rad.

Carski režim je reagovao na poziv kompanije, poslao vojsku iz Kirenska u mesto Bodajbo i tokom noći 17. aprila — na današnji dan — uhapsio sve članove štrajkačkog odbora. Sutradan ujutru radnici su se okupili i tražili da se njihove vođe puste. Vlasti su odbile. U popodnevnim satima skupilo se 2.500 ljudi i krenulo na marš prema rudniku u Nadeždinskom, da bi dostavili zvaničnu žalbu javnom tužiocu zbog proizvoljnosti vlasti.

Put su im presekli vojnici i počeli da pucaju po naređenju rotmistra, to jest konjičkog kapetana, Nikolaja Viktoroviča Treščenkova. Tačan broj žrtava nije pouzdano utvrđen, ali je stradalo između 250 i 500 rudara. Od toga, poginulo je između 150 i 270. Lokalni list „Zvezda“ objavio je da je ubijeno 270 a ranjeno 250.

Pokolj je izazvao haos u Ruskoj imperiji, a narod je bio besan i preneražen. Ponovo. Broj štrajkova dramatično je bio opao posle propasti Ruske revolucije 1905. godine (koju je takođe pokrenuo masakr, Krvava nedelja u Sankt Peterburgu, koja je caru donela nadimak Krvavi Nikolaj koji Putin i dan-danas koristi šokirajući monarhiste) kada ih je bilo 14 hiljada. Sada je opet počelo da gori jer je ljudima prosto prekipelo. Ostatak aprila obeležile su brojne obustave rada širom zemlje, 1. maja je samo u prestonici održano hiljadu štrajkova, a bilo je i oko sedamsto političkih protesta. Po procenama, negde oko 300 hiljada ljudi protestovalo je po ruskoj zemlji.

Uprava „Lenskog zlatorudarskog društva“ pokušala je da izgladi stvari, ali nije uspela jer je ono što su ponudili radnicima bilo nezadovoljavajuće. Štrajk se nastavio do 25. avgusta kada je poslednji radnik napustio preduzeće: oko devet hiljada njih i članova njihovih porodica otišli su dalje.

Javnost je zahtevala da vlada pošalje komisiju koja će ispitati okolnosti incidenta; ministar unutrašnjih poslova Nikolaj Aleksejevič Maklakov to je prokomentarisao rečima: „Tako je bilo. Tako će biti“ (boljševici su ga streljali krajem leta 1918, ali nisu uspeli da ga slome i on se među prvim carskim ministrima nije odrekao svojih monarhističkih uverenja).

Ali Duma je imenovala komisiju i na njeno čelo postavila nebitnog deputata Aleksandra Fjodoroviča Kerenskog. Njegov živopisni izveštaj ne samo što je obelodanio obim zločina, nego je svog autora vinuo u zvezde: upravo će Kerenski nakon Februarske revolucije i abdikacije Nikolaja postati predsednik Privremene vlade novoproglašene Ruske republike, i ostati to sve do Crvenog oktobra.

Značaj Lenskog pokolja veliki je, to nije tek neki događaj koji je bio i prošao i nikom ništa. Što se kažnjavanja od strane vlasti tiče, zbilja je bilo „nikom ništa“ (to što je Treščenkov nakon dve godine istrage ražalovan na čin redova, zaista se ne može nazvati kaznom u odnosu na ono što je uradio, pre nagradom), ali što se tiče narodne reakcije — daleko od toga.

Krv je proključala, točak promena se pokrenuo. Lena je bila revolucionarni impuls koji je prostrujao Rusijom. Staljin je u „Zvezdi“ dva dana nakon masakra napisao: „Sve ima kraj — došao je kraj i strpljenju zemlje. Lensko streljanje razbilo je led tišine, i — potekla se reka narodnog pokreta. Počelo je! Sve, što je bilo zlo i pogubno u savremenom režimu, sve, od čega je bolovala mnogostradalna Rusija, — sve to sabralo se u jednu činjenicu, u događaje na Leni.“ Koji, uzgred budi rečeno, nisu naveli Vladimira Iljiča Uljanova da usvoji pseudonim Lenjin, pošto je tako počeo da se potpisuje još decembra 1901. godine.

(P. L.)