Kako je Čerčil umalo spasao Srbe i Evropu od užasa Prvog svetskog rata: Imao je genijalnu ideju, ali ga nisu poslušali

Habzburška monarhija objavila je rat Kraljevini Srbiji 28. jula 1914. i iste večeri sa svojih monitora na Savi otpočela granatiranje Beograda. Sutradan je sednica britanske vlade počela u 11 sati i 30 minuta. Pomalo halucinantno, prvo su pretresali problem Alstera, odnosno Severne Irske, a tek potom situaciju na kontinentu. Ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej je kasnio. Prvi lord admiraliteta Vinston Čerčil se vrpoljio u stolici

U nedelju 28. juna 1914. godine pripadnik Mlade Bosne Gavrilo Princip izvršio je u Sarajevu atentat na austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda. 5. jula Beč je od Berlina tražio podršku za rat protiv Kraljevine Srbije, koju je optuživao za podršku i organizaciju ubistva, a u slučaju ruske vojne intervencije; dobio ju je.

Preporučujemo

U četvrtak 23. jula austrougarska carska i kraljevska vlada uputila je ultimatum srpskoj kraljevskoj vladi; odgovor Beograda čitava Evropa doživela je kao zadovoljavajući (kajzer Vilhelm i kao „kapitulaciju ponižavajuće vrste“) — osim Beča. U utorak 28. jula Dunavska monarhija objavila je rat Srbiji i iste večeri sa svojih monitora na Savi otpočela granatiranje naše prestonice; Rusija je objavila mobilizaciju. U sredu 29. jula, nemački kajzer Vilhelm II i ruski imperator Nikolaj II počeli su svoju čuvenu telegramsku komunikaciju koja je počela sa ciljem da spreči katastrofu ali brzo eskalirala u nešto posve suprotno.

Istoga dana britanska vlada zasedala je u Londonu i diskutovala o razvoju situacije na kontinentu. Vreme je isticalo, jednostavno ga više nije bilo: dan kasnije Berlin će uputiti Sankt Peterburgu ultimatum da obustavi mobilizaciju, a potom sutradan 1. avgusta objaviti rat Rusiji i pokrenuti sopstvenu mobilizaciju; Francuska će momentalno učiniti isto, zbog obaveza prema svom ruskom savezniku.

Dakle, vremena nije bilo. Interesantno, dve večeri ranije, kada je otkucala ponoć 28. jula, Vinston Čerčil je supruzi Klementini napisao poruku iz svoje kancelarije u Admiralitetu: „Moja nadraža i prelepa, Sve vuče ka katastrofi i propasti. Zainteresovan sam, upregnut i veseo. Nije li užasno biti takav? Pripreme me skaredno fasciniraju. Molim se Bogu da mi oprosti zbog tih strašnih lakomislenih raspoloženja“.

Čerčil se borio sa samim sobom. Sa jedne strane, osećao je ono što većina muškaraca oseća (ili je nekada osećala) pred početak ratnog vihora, kada ugleda buru koja dolazi: na fotografijama iz tog perioda, na licima ljudi koji su tog avgusta i septembra odlazili na bojno polje, vide se radosno uzbuđenje, čudno sijanje u zenicama, osmeh iza koga možda leži oslobođenje duše od društvenih stega.

Ali Čerčil istovremeno zna da je rat užasna pojava i da će se samo nekoliko dana kasnije ti isti ljudi gorko kajati i želeti da se rat okonča istog trena: već je učestvovao u jednom ratu, Drugom burskom — doduše isprva kao ratni dopisnik, a kao vojnik tek nakon spektakularnog bekstva iz zarobljeništva — i ne mora niko da mu priča i objašnjava šta je rat. Čerčil zna još nešto: da je kao 39-godišnji prvi lord Admiraliteta, kao politička glavešina Kraljevske mornarice, dužan da učini sve da se rat izbegne. Upravo je to namerovao da uradi.

Deset godina ranije napustio je redove Konzervativne partije i pristupio liberalima; zbog njegovih govora torijevska opozicija ga je mrzela. Nisu mu verovale čak ni sopstvene stranačke kolege za koje je bio nestabilni i impulsivni čovek, opijen rečima, nepredvidiv i beskrupulozno samopromotivan.

To što je, nakon promene partijskog dresa, u novom otišao na radikalnu stranu i sa Lojdom Džordžom počeo da zastupa uvođenje socijalne zaštite, nije mu nimalo pomagalo. Na neki način, probijao se kroz političke barikade pukom silinom svoje ličnosti, krčio je sebi put i ništa ga nije moglo zaustaviti; šest godina ranije postao je najmlađi član kabineta još od šezdesetih godina devetnaestog veka, a dvadeset šest godina kasnije karijera će mu kulminirati u ratu sa Hitlerom.

Ali još smo daleko od toga, još uvek smo na polovini njegovog životnog uspona. Još uvek smo na sednici britanske vlade 29. jula 1914. godine, kojom predsedava premijer Herbert Askvit, otac Čerčilove bliske prijateljice Violete sa kojom se umalo nije verio 1908. godine i koja je ocu, nakon prvog upoznavanja sa Vinstonom, objavila da je upoznala genija.

Časovnik na zidu otkucao je 11 sati i 30 minuta. Potpuno neverovatno, posebno imajući u vidu dramu oko Bregzita čiji je zaplet „bekstop“ vezan za Severnu Irsku, kabinet je prvo razgovarao o problemu Alstera, odnosno današnje Severne Irske, i merama koje treba preduzeti da bi se izbegao građanski rat na tom ostrvu.

Ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej je kasnio. Kada je napokon stigao iz Forin ofisa, bio je rđavog raspoloženja i namršten. Strašno ljut što je Austrija objavila rat Srbiji, očekivao je početak neizbežne invazije na našu zemlju. Istovremeno, u glavi je imao odbijanje vlade u Berlinu da se organizuje konferencija četiri sile kojom bi se problem rešio.

Pre dolaska na sednicu, razgovarao je sa nemačkim ambasadorom knezom Karl-Maksom Lihnovskim kojem je po prvi put natuknuo da Britanija verovatno neće moći da ostane neutralna; premda njene obaveze prema Francuskoj nisu bile iste kao francuske prema Rusiji, drugim rečima, premda Britanija nije morala ništa da radi u slučaju nemačkog napada, ipak je postojala moralna obaveza jer je Kraljevska mornarica bila ta koja se po ugovoru brinula za sigurnost severnih francuskih obala. Francuski poslanik u Londonu bio je besan i zaprepašćen kada je iz razgovora sa Grejom shvatio da Englezi gledaju kako da se izmigolje i ostanu van sukoba. Može se reći da je njega bilo sramota njihove sramote, da je doživeo transfer blama.

A postojalo je i nešto što se zove Belgija. Tačnije, belgijska neutralnost i nepovredivost njenih granica. Britanija ih je skupa sa ostalim velikim silama garantovala unazad sedam-osam decenija. Ako bi se Nemci, takođe garanti, drznuli da preko Belgije udare na Francusku, Ujedinjeno Kraljevstvo ne bi ni da hoće moglo da ostane po strani; ne zato što su sporazumi po tom pitanju bili pravno obavezujući, nisu, već zato što bi Britanska imperija izgubila obraz ako bi Brisel po ugovoru direktno zatražio pomoć a ona poziv ignorisala: svetska sila ne sme izgubiti obraz jer tako gubi status svetske sile (Ruska imperija se vodila istom logikom prethodnih dana i nedelja pokušavajući da zaštiti Srbiju, koju su svi doživljavali kao rusku štićenicu). Pritom je u Londonu ubrzano prevagu odnosila moralistička struja koja je tražila da se ispune podrazumevane obaveze prema Parizu.

Grej je tokom svog izlaganja na sednici kabineta kritikovao austrijsku „brutalnu bezobzirnost“, a situaciju opisao kao „veoma tešku“. Nije video izlaz, nije video mirno rešenje. Ideja da bi posredovanje četiri sile — Britanije, Nemačke, Francuske i Italije — moglo dovesti do rešenja sada je bila mrtva. Čak ni direktni razgovori između „carstvujušče Vijene“ i Sankt Peterburga kojim bi se rešio spor oko Kraljevine Srbije nije više bio aktuelan.

Tada je ustao Vinston Čerčil. Rat će doneti „propast civilizovanim nacijama“, rekao je, nakon čega je izložio svoju genijalnu zamisao. Shvatao je da u tim vanrednim okolnostima političari moraju da razmišljaju nekonvencionalno i slobodno, da budu inventivni, fleksibilni, kreativni. Ne smeju da budu okoštali. Zapravo, nazvati njegovu ideju genijalnom nije u potpunosti adekvatno, pošto je bila više od toga. Predložio je, naime, da se krunisane glave Evrope, koje su sve bile u rodbinskim vezama, sastanu i same dogovore oko kompromisa koji bi bio prihvatljiv svima.

Možda vama danas to ne zvuči kao nešto novo, ali u modernoj istoriji Evrope to se nikada nije bilo desilo jer su još od šesnaestog veka naovamo sve pregovore vodili ambasadori i ministri spoljnih poslova. Vilhelm II svakako bi za to bio raspoložen; ništa ga na svetu nije veselilo kao državne posete i pompezne ceremonije koje su mu hranile sujetu i podsećale na to koliko je važan. Franc Jozef bi morao da se prikloni stavu svog moćnijeg saveznika. Nikolaj II, koji je u gorepomenutim telegramima Vilhelmu tepao sa Vili (a ovaj njemu sa Niki), ne bi imao ništa protiv; šta više, Ruska imperija nije želela rat, shvatajući koliko je nespremna.

Da je vlada prosledila predlog kralju Džordžu, a ovaj Vilhelmu, katastrofa je mogla biti izbegnuta jer bi kajzer preuzeo potpunu kontrolu nad događajima, koju jedva da je imao (nemačkom kancelaru Teoboldu fon Betman-Holvegu trebalo je, primera radi, dvadeset četiri sata da mu prosledi srpski odgovor na austrijski ultimat; ophođenje generala Helmuta fon Moltkea — koji je imao svoju ličnu osvajačku agendu — prema vlastitom monarhu bilo je kao oca prema detetu koje ništa ne razume).

Nažalost, kao što rekosmo, političari su bili okoštali, i to okoštali starci. Postojala su nekakva utvrđena pravila i, neka svet ode dođavola, moraju da se poštuju. Askvit je odbio čak i da razgovara dalje o tome: „Austrijski car je ogorčen, a čujemo i da je ruski car sklon nasilju i da su previše udaljeni — ništa ne može od toga da proizađe“, rekao je. O motivima da saseče u korenu ovaj predlog mnogo se raspravljalo, ali ne može se pouzdano znati o čemu se tu zapravo radi i da li je isključivo u pitanju ta okoštalost.

Neki ukazuju da je motiv možda bio lične prirode, pa tvrde da je Askvit bio ljubomoran na Čerčila jer ga je Violeta obožavala. Istovremeno, bio je nervozan zato što mu je celo to ratno zamešateljstvo poremetilo ljubavne planove: bio je u vezi sa vršnjakinjom i prijateljicom svoje ćerke, Venišom Stenli, koja ga je čekala u Portsmutu, a on nije mogao da dođe zbog državnih obaveza. Kada je Rusija objavila mobilizaciju 1. avgusta, u pismu joj je napisao da nikada nije osetio veće razočarenje, pošto se nadao da će „moći da vidi njeno drago lice“.

Često kada govorimo o ratovima i uopšte velikim istorijskim događajima, pričamo o njima kao o nekim pravolinijskim zbivanjima čiji su akteri maltene nadljudi koji deluju svi u skladu sa nekim naumom i planom. Ne uzimamo u obzir da su to ljudi od krvi i mesa, obične i složene ličnosti poput nas, ljudi u čijim glavama vlada nered. Ne uzimamo u obzir ni to da postoje i deluju neke kolektivne, maltene naljudske sile nad kojima ljudi nemaju kontrolu (koje je Tolstoj pokušao da objasni u „Ratu i miru“). Čerčilov predlog je možda mogao da spreči Prvu svetsku klanicu. Ideja je nesumnjivo bila sjajna. Ali možda je Prva svetska klanica bila neizbežna.

VIDEO: Šta bi se sa svetom desilo da je Srbija bila uništena u Prvom svetskom ratu?

(P. L.)