Dan kad su 1930. Srbi čuli za mafiju i reketiranje: Njima je to bila vest o nevoljama daleke Amerike, njihovim potomcima realnost

„Poznato je da se raktiri, vrlo drske varalice, nameću, na teroristički način, za ’protektore’ izvesnim kategorijama manjih trgovaca, koje ’štite’ pomoću oružanih bandi. Po cenu izvesnih dažbina, obično u obliku procenta na obrt ili u obliku stalnih isplata, ’raktiri’ pomoću sile, održavaju preterane cene pojedinih namirnica. Pri tome vrše nasilja nad poštenijim ili smelijim konkurentima, koji ne pristanu da stupe u ’raket’“, morao je da objašnjava čitalaštvu u Kraljevini Jugoslaviji autor reportaže o borbi američke policije protiv mafije

Kriminal je postojao za vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali krupna je razlika između onoga kada kriminal postoji i onoga kada caruje. Nakon raspada te zemlje, sloma njenog društveno-političkog i ekonomskog modela te propasti ukorenjenog sistema vrednosti koji nijedan drugi nije uspeo da zameni (religija je mogla, ali objektivno nije uspela) — kriminal caruje od Vardara pa do Triglava.

Preporučujemo

Dobro, možda ne baš do Triglava, Slovenija je uvek imala neutaživu potrebu da se razlikuje od ostatka Balkana pa se tako razlikuje i po tome, ali kriminal caruje u barem pet od šest bivših republika SFRJ, postoji u svakom segmentu društva, u svakoj državi od vrha do dna. I tako već tri decenije.

Možda danas u Srbiji situacija nije baš onako crna kakva je bila početkom devedesetih kada smo bili pod sankcijama i kada smo na ulicama imali maltene anarhiju, danas je to ipak malo suptilnije, ali svako malo padne neka žrtva u sačekuši, svako malo dođe do neke egzekucije, svako malo nas podzemlje podseti da je svuda i da komanduje.

Kakva je naša zemlja u tom pogledu bila pre revolucije dovršene četrdeset pete, vrlo je teško reći. Kriminal je svakako postojao, možda ne organizovan u meri u kojoj je to predstavljeno u seriji „Senke nad Balkanom“, možda samo poluorganizovan — ali je postojao. Ono što tada izgleda nije postojalo, a što sada postoji, što je od devedesetih do danas osnovna delatnost kriminalnih bandi i klanova (mada ne donosi najveći izvor prihoda, u odnosu na trgovinu narkoticima ti su prihodi smešni i cela ta delatnost služi više kao temelj na kome se gradi „posao“) — jeste reket.

Ta reč, nama danas toliko normalna da kad je čujemo, tek iz konteksta možemo da zaključimo da li neko priču o tenisu ili o mafiji, bila je krajem 1930. godine novost u Kraljevini Jugoslaviji. Tako 30. novembra „Politika“ donosi tekst o „raktiringu“, koji pokušava da približi svojim čitaocima. Ali tema teksta nisu zbivanja u našoj domovini već u Americi. Toliko niko nije znao za „raktiring“ da su autor i uredništvo u naslov morali da stave frazu „razbojnički danak“, što je čitalaštvo nesumnjivo zaintrigiralo.

Tekst je u stvari reportaža o „živoj akciji“ američke policije koja je bila usmerena na „suzbijanje ucenjivačkih društava“, a koja je poslata tri dana ranije. „Ofanzivi protiv jednog naročitog oblika banditizma“ posvećena je četvrtina devete strane, a pored servisnih informacija, najviše prostora u članku poklonjeno je priči o samom fenomenu „koji već desetak godina besni po Americi“, zbog čega je ministar pravde morao da uputi apel svim policijama po saveznim državama da „pokušaju uništenje te napasti“.

U pokušaju da odgovori na sopstveno pitanje „Ko su raktiri?“, autor kaže: „Poznato je da se raktiri, vrlo drske varalice, nameću, na teroristički način, za ’protektore’ izvesnim kategorijama manjih trgovaca, koje ’štite’ pomoću oružanih bandi. Po cenu izvesnih dažbina, obično u obliku procenta na obrt ili u obliku stalnih isplata, ’raktiri’ pomoću sile, održavaju preterane cene pojedinih namirnica. Pri tome vrše nasilja nad poštenijim ili smelijim konkurentima, koji ne pristanu da stupe u ’raket’.“

Izveštaj „Politikinog“ dopisnika dalje navodi da je u zadnja dva meseca federalna vlada u najvećoj tajnosti skupila sve moguće podatke o „raketskim organizacijama“, suočavajući se sa ogromnim strahom običnog građanstva koje nije smelo da podnosi tužbe; preokret je nastao nakon što se policija obavezala da neće odavati imena tužilaca, usled čega se javilo pedesetak lica pa je razotkriveno koliko su zapravo bile razgranate aktivnosti ovih kriminalnih organizacija.

Sve se odigravalo više od godinu i po dana nakon takozvanog Masakra na Dan zaljubljenih, kada su ljudi Ala Kaponea, predstavivši se kao policajci, izrešetali sedam članova suparničkog ganga koje su prethodno poređali uza zid; zapravo, identitet ubica nikada nije utvrđen, i premda se veruje da su u pitanju bili bivši članovi bande „Eganovi pacovi“, ima i ljudi koji smatraju da je pokolj izvršen upravo od strane pripadnika čikaške policije koja je htela da se osveti za ubistvo sina svog kolege.

Te iste 1929. godine Al Kapone je par puta hapšen pod najrazličitijim optužbama, od kršenja prohibicije do nošenja nelegalnog oružja, ali nikada zbog reketiranja; priznao je krivicu za oružje i osuđen je na godinu dana zatvora, iz kojeg je izašao marta 1930.

Mesec dana kasnije uhapšen je u Majami Biču zbog skitnje (koja je očigledno bila krivično delo) i zbog toga se tokom te godine vucarao po sudovima. Ali u trenutku pisanja ovog članka u „Politici“ Kapone je bio slobodan čovek, mada pod optužbom (za pomenutu skitnju); pominjemo ga zato što je najznačajnije mafijaško ime svih vremena, ali sam autor teksta nijednom rečju ne pominje ni njega niti bilo koga drugog (verovatno zato što nije bio, niti je mogao biti, svestan da će legenda o Kaponeu sve nadživeti).

Kako je funkcionisala njegova i svaka druga slična organizacija, kakav je sistem imala? Veli autor: „Ta organizacija je raširena po celoj zemlji i grana se po svima državama u petnaest raznih branši prema vrstama trgovine, koje stavljaju pod svoju vlast. Svuda su te organizacije uzele oblik poštenih akcionarskih društava, koja su prividnim poštenim poslovima prikrivala svoje prave ciljeve.“

Kalifornijski vinari, dodaje se, morali su za godinu dana da plate mafiji (interesantno, reč „mafija“ se ne javlja u članku, zato što je tek naknadno, posle Drugog svetskog rata, postala sinonim za organizovani kriminal) četiri i po miliona dolara, samo da bi dobili dozvolu da ukrcaju sveže grožđe u brodove.

„U Čikagu, klasičnom gradu razbojnika, ’raktiring’ cveta, sasvim prirodno, do najmanjih ogranaka ljudske aktivnosti i pruža se čak do Nju Jorka. Čim raktiri ostvare dovoljnu dobit oni proširuju svoju delatnost i na drugu branšu trgovine ili industrije. Tako na primer raket mlekara iz Njujorka finansira raket taksia u Bruklinu. Računa se da samo u Njujorku, pošteni trgovci, da bi izbegli nasilja, moraju plaćati razbojnicima danak koji dostiže ogromnu sumu od 100 miliona dolara. Čak ni pogrebna preduzeća nisu zaštićena od raktira. I ona moraju plaćati globe da bi izbegla skandale prilikom pogreba i upropašćavanje svog materijala.“

Možda je zanimljivo pomenuti da su reketaši u Njujorku tada naplaćivali tri centa na 100 funti robe (45,36 kilograma) koja se tovari ili istovaruje; ali ta krupna preduzeća još su nekako i mogla da trpe te globe, najgore je bilo sitnim trgovcima i zanatlijama poput muzičara, cvećara, peglara, bakalina, i drugih, od kojih je mafija mnogo zarađivala na reketu jer ih je držala pod kontrolom u velikim brojevima.

Takođe su organizovali radničke sindikate, što i danas rade, ako je verovati „Sopranovima“ (za čije je snimanje ipak korišćena „stručna“ pomoć). Kaže se u tekstu: „Raktiri često organizuju radnička udruženja i njihovi članovi moraju plaćati po dva dolara nedeljno, inače im razbojnici uništavaju sve što imaju“.

Američko podzemlje se dovijalo na najdomišljatije načine. „Mnogi raktiri operišu pod okriljem tobožnjih detektivskih biroa koji regrutuju otpuštene robijaše i od njih stvaraju teroriste pomoću kojih vrše nasilja nad trgovcima ako ne plaćaju namete“, kaže se u tekstu. Na čelima tih organizacija su se nalazili ugledni ljudi u koje niko nikada ne bi posumnjao, ljudi koji su članovi otmenih klubova ili dobrotvornih društava, napominje autor.

Možda je mislio i na Kaponea koji je, da bi oprao obraz, posle kraha berze i početka Velike depresije počeo da donira novac u dobrotvorne svrhe, a u Čikagu otvorio i narodnu kuhinju za nezaposlene. Nije da ga je to zaštitilo: nekoliko meseci nakon pisanja ovog članka on je ponovo uhapšen i već oktobra meseca osuđen na jedanaest godina federalnog zatvora. Ne zbog kršenja prohibicije, ne zbog reketiranja, već zbog utaje poreza. Nekoliko godina ranije Vrhovni sud je presudio da je i nezakonito stečeni prihod podložan oporezivanju. Zbog tog pravnog presedana je pao.

(P. L.)