Srbin među prvim žrtvama borbe protiv fašizma: Fudbalski reprezentativac, pilot i pravnik, kod nas zaboravljen a slavljen širom sveta (FOTOGRAFIJE)

Božidar Boško Petrović nije morao da ode u Španiju i da tamo izgubi život u antifašističkoj borbi. Mogao je da ostane u Beogradu, da nastavi da igra fudbal za SK Jugoslaviju i da otvori advokatsku kancelariju. Mogao je da živi bezbrižno, ali nije hteo. Video je crni oblak na nebu iznad Evrope, znao je, za razliku od većine svojih savremenika, da će kad-tad natkriliti i na našu zemlju, i hteo je da ga u tome spreči. Na tom istom nebu

Svako veliko poglavlje u istoriji čovečanstva ima prolog i epilog. Epilog Drugog svetskog rata bio je Hladni, ali je njegov prolog na evropskom tlu bio građanski sukob koji se tokom tri užasne godine vodio na tlu Španije, između legalne republikanske vlade sa jedne strane, i raznorodnih nacionalističkih grupacija sa druge, objedinjenih pod komandom generalisima Fransiska Franka.

Preporučujemo

Da je u Španskom građanskom ratu učestvovao veliki broj Jugoslovena, poznato je. Mnogi čuveni partizanski komandanti bili su „španski borci“, a neki od njih nosili su čak i nadimak „Španac“ (najčuveniji je Žikica Jovanović, ali nije jedini). Jugoslavija nije Internacionalnim brigadama dala najveći broj boraca u svetu, ali ih je svakako dala mnogo, uprkos svim pokušajima kraljevskih vlasti da spreče odlazak naših ljudi na to ratište.

Jedan od tih boraca, maltene zaboravljen od svog naroda opterećenog raskidom sa antifašističkom prošlošću, bio je Božidar Boško Petrović, čovek čije ime, nažalost, verovatno zna više Španaca, Rusa i Kineza nego Srba. Njegovi su roditelji bili rodom iz Ivanjice; majka krojačica udala se za oca policajca, kojeg je služba 7. aprila 1911. godine zatekla u Beloj Palanci, kada je na svet došao Boško.

Nakon Prvog svetskog rata otac je dobio krupno unapređenje i postao načelnik policijske stanice na Vračaru, pa se čitava porodica preselila u Beograd. Posle osnovnog obrazovanja upisao je Treću gimnaziju, iz koje se prebacio u Četvrtu mušku. Istovremeno, počeo je da trenira fudbal, i to prvo u SK Soko (koji je 1933. preimenovao u BASK, odnosno Beogradski akademski sportski klub) iz kojeg je prešao u BUSK (Beogradski univerzitetski sportski klub); o letnjim raspustima, kada bi išao u svojih roditelja rodnu Ivanjicu, učestovao je u stvaranju đačkog FK Javor, tada tek proizvoda mladih entuzijasta.

Negde pred kraj sedmog razreda gimnazije počinje da popušta u školi, zbog čega odlučuje da promeni sredinu. Odlazi kod starijeg brata Vladete u Novi Sad, gde ovaj služi u ratnom vazduhoplovstvu, i tamo nastavlja školovanje. Nastupa za FK Vojvodina koji se takmiči u Novosadskoj fudbalskoj župi i gaji krupno rivalstvo sa FK Mačva, zbog čega su njihovi međusobni dueli izuzetno posećeni i privlače veliku pažnju javnosti; Boško tu stiče afirmaciju kao desno krilo i postaje standarni prvotimac, baš u vreme kada Vojvodina uspeva da izbori plasman u Prvenstvo Jugoslavije.

Tačan hronološki sled događaja nije u potpunosti jasan i postoje međusobno suprotstavljeni podaci iz njegove biografije, ali izvesno je nakon završene gimnazije upisao i završio Pravni fakultet u Beogradu, izvesno je u Novom Sadu služio vojni rok, i izvesno je završio Pilotsku školu Prvog vazduhoplovnog puka u Novom Sadu na kojem je stekao zvanje rezervnog oficira i pilota lovca.

I izvesno je još nešto: tokom studija na Pravnom fakultetu postao je član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije. To se desilo ovako. Posle povratka u Beograd počeo je da igra za SK Jugoslaviju, gde se ubrzo ustalio u startnoj postavi, samo sada na poziciji desnog halfa. U toj se meri nametnuo da je zaradio i poziv za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije; dres sa najdražim grbom nosio je ipak samo jednom, i to protiv Francuske 16. decembra 1934. godine na pariskom stadionu „Park prinčeva“, pred 35 hiljada gledalaca.

Na početku meča igrači oba nacionalna tima i publika odali su počast nedavno ubijenom kralju Aleksandru, a Boško Petrović je teren iz nama nepoznatog razloga (neki kažu: zbog treme) napustio već u 38-om minutu, kada ga je zamenio Zvonko Jazbec, fudbaler zagrebačke Konkordije (zamene u fudbalu još uvek nisu bile zvanično uvedene, to će se desiti tek par decenija kasnije, ali je ovo bila prijateljska utakmica). Meč je okončan pobedom domaćina rezultatom 3-2; nakon početnog vođstva „galskih petlova“ mi smo bili izjednačili na samom kraju prvog poluvremena pa potom u 84-om minutu i preokrenuli, da bi u finišu u dva minuta primili dva gola.

Taj put u Pariz — za koji je, na inicijativu Mate Miodragovića, jednog od trojice selektora (pored njega na klupi su sedeli Ivo Šuste i Petar Pleše), bio pozvan umesto standarnog desnog halfa Mikice Arsenijevića Balerine — bio je značajan za Boška zato što je upoznao dr Milutina Ivkovića-Milutinca, legendu jugoslovenskog fudbala kojem je to trebalo da bude oproštajni meč, i legendu jugoslovenskog komunističkog pokreta. Boško je, naime, prešao u SK Jugoslavija nakon što je Milutinac otišao u BASK, pa nije imao priliku da ga ranije bliže upozna; sada se, međutim, s njim zbližio i ovaj ga je uveo u svoje društvo i naposletku u partijsko članstvo.

Skojevac Boško učestvovao je u brojnim ilegalnim aktivnostima u Beogradu, ilegalnim samo zato što je početkom dvadesetih godina KPJ zabranjena kao politička organizacija; sa Milutincem, Ivom Lolom Ribarom i Veljkom Vlahovićem je uređivao list „Mladost“, koji je bio glasilo beogradske komunističke omladine. Više puta je hapšen, najčešće tokom protesta protiv vlasti; a iako mu je otac i dalje bio načelnik policijske stanice na Vračaru, ilegalnu delatnost obavljao je čak i u sopstvenoj kući.

Interesantna je jedna priča iz tog perioda. Naime, policija ga je zbog oca redovno puštala na slobodu posle hapšenja, ali su mu brijali glavu na nulu da bi ga nekako žigosali kao „crvenog“. Tako ćelav bi onda Boško istrčao na teren u dresu SK Jugoslavija, a čitava publika bi klicala jer je znala i ko je on i ko mu je otac i zbog čega je ošišan kao robijaš.

Jer, suprotno uvreženom mišljenju, komunisti nisu s neba pali ni u Beograd ni u Srbiju, i Beograd je bio prilično „crvena“ varoš u kojoj su komunisti 1920. godine pobedili na lokalnim izborima i za gradonačelnika izabrali Filipa Filipovića, koji je fizički sprečen da preuzme dužnost, nakon čega je KPJ ubrzo bila stavljena van zakona; ali to što je bila u ilegali ne znači da nije imala podršku običnog sveta, što ova anegdota lepo ilustruje (klicanje ćelavom Bošku bio je svojevrsni politički izraz pa se tako brijanje njegove glave više obijalo o glavu samim vlastima nego Bošku, koji je svoju gologlavost ponosito nosio).

Međutim se situacija u Evropi sredinom tridesetih godina strašno zaoštrila. Milutinac je, zajedno sa Boškom i drugim skojevcima, organizovao (neuspešan) bojkot Letnjih olimpijskih igara u nacističkom Berlinu 1936. godine, na koje je otišlo 86 naših takmičara, koji su se vratili sa samo jednom medaljom: slovenački gimnastičar Leon Štukelj osvojio je srebro. Premda su mnoge zemlje raspravljale o tome, samo su Španija i SSSR odbili da učestvuju. Šta više, španska republikanska vlada je odlučila da organizuje sopstvene igre, Narodnu olimpijadu, na koju se prijavilo oko šest hiljada sportista iz dvadeset dve zemlje, i zakazala početak turnira za 19. jul.

Komunista nije bilo u Srbiji pre '45? Kako je onda Beograd 1920. izabrao komunistu za GRADONAČELNIKA?! (FOTO)

Ali dva dana pre početka tog turnira, i dve nedelje pre početka berlinskih Igara, izbija Španski građanski rat. Petrović se već od ranije nosio mišlju da se priključi tamošnjim republikancima, pošto su tenzije između „sužanja koje mori glad“ (koji su glasali za Narodni front, koji je pobedio na izborima i formirao legalnu vladu) i zemljoposedničke i tajkunske klase podržane od strane brojnih konzervativnih elemenata (koji su se našli u opoziciji), već dugo narastale i pretile da prerastu u otvoreni sukob; zato, kada se propali vojni puč pobunjenika na čije je čelo stao general Franko, pretvorio u otvoreni sukob, Boško je čvrsto odlučio da ode.

Ali morao je prvo da se spremi, zbog čega je čitavo leto proveo na trenaži, prvo u okviru svog puka na zemunskom aerodromu, a potom i u Beloj Crkvi. Koristio je svaku moguću priliku da produbi letačko iskustvo, pa bi svaki put kada neki štapski oficir ili stariji pilot izrazi želju da odmori, Boško uskakao umesto njega u avion. Malo po malo, on je kao rezervista nakupio preko tri stotine sati u vazduhu, više od nekih aktivnih pilota, i pritom se obučio na raznim tipovima aviona poput čehoslovačkog modela „avija bh-33“, francuskog „gurdu-leser“ i britanskog dvokrilca „hoker fjuri“.

Najveći problem u ostvarenju njegovog nauma bio je — sam odlazak u Španiju. Kao što rekosmo, kraljevske vlasti su na sve zamislive i nezamislive načine pokušavale da u tome spreče jugoslovenske dobrovoljce (odlazak u republikansku Španiju bio je nemoguća misija čak i pre izbijanja rata), ali nije im to uvek polazilo za rukom. Posebno ne kada je neko bio okretan i pametan kao Božidar Petrović.

Prilika mu se ukazala nenadano, i on ju je oberučke prihvatio. Saznavši da BSK treba da gostuje u Francuskoj sredinom decembra 1936. godine, iscenirao je svađu sa upravom SK Jugoslavija (čiji je stadion bio na današnjem Zvezdinom) i, dobivši ispisnicu, ne časeći ni časa, pravo otišao u BSK (čiji je stadion bio na današnjem Partizanovom). Uprava najvećeg rivala njegovog dotadašnjeg kluba ništa nije posumnjala, oberučke ga je prihvatila i uvrstila u sastav koji putuje u Pariz.

Čim je ekipa stigla u francusku prestonicu, Boško se oprostio od saigrača i, koristeći lažni pasoš na ime Fernandez Garsija, izrađen u ilegalnoj beogradskoj komunističkoj radionici, o katoličkom Božiću prešao francusko-špansku granicu sa drugom Sretenom Dudićem, takođe rezervnim pilotom i sinovcem budućeg narodnog heroja Dragojla Dudića.

Posle dvadesetšestodnevne bombarderske obuke u Albaseteu, Boško i Sreten su priključeni eskadrili Andrea Malroa (slavnog francuskog pisca i pustolova te borbenog antifašiste koji je kasnije, tokom ere De Gola, deset godina služio kao ministar kulture) koja je bila opremljena lakim i zastarelim bombarderima-izviđačima tipa „brege 19“ i bila stacionirana u vazduhoplovnoj bazi na aerodromu „Manises“ u Valensiji (posle rata vraćena mu je civilna funkcija pa je i danas u upotrebi).

Boško i Sreten su leteli zajedno, ali su već 14. februara 1937. godine oboreni, ili, po drugoj verziji, doživeli udes; nažalost, Dudić je tom prilikom poginuo, dok je Petrović, povređen, morao biti hospitalizovan. Ali brzo se oporavio i fizički od ozleda i psihički od gubitka saborca, i već je marta meseca bio natrag u stroju. Ovoga je puta dodeljen 2. eskadrili 12. grupe koja je letela na modernim sovjetskim bombarderima tipa „tupoljev ant-40“, na kojem je Boško odradio nekoliko misija.

Ipak, to nije bilo ono zbog čega je došao u Španiju i za šta se tako dugo spremao, pa je podneo zahtev da ga prebace u neku lovačku eskadrilu. Molba mu je uslišena, utoliko pre što su znali da je već u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci bio završio za lovačkog pilota. Poslat je u pilotsku školu smeštenu kod Kartahene, jedne od najvažnijih španskih luka, na dodatnu obuku za letenje na sovjetskom lovcu tipa „polikarpov i-15“, kojeg su Španci zvali „čato“. Maja meseca je napokon priključen 1. internacionalnoj eskadrili kojom je komandovao ruski pilot Ivan Jerjomenko, a u kojoj je pored našeg Petrovića bilo još nekoliko sovjetskih boraca, kao i po dva Austrijanca, Amerikanca i domaća Španca. Njegov avion nosio je evidencijski broj 13.

Branio je Madrid, rejon dejstva njegove jedinice bio je planinski venac Sijera de Gvadarama. Drugog juna nedaleko od glavnog grada oborio je svoj prvi avion: u pitanju je bio italijanski „fijat cr.32“, jedan od najboljih dvokrilnih lovaca svih vremena, ali ne znamo da li je taj konkretni delovao u okviru nacionalističke ili italijanske avijacije.

Krajem meseca eskadrila se seli u Alhete, mesto na oko trideset kilometara od Madrida, na aerodrom „Kampo Soto“. Tokom Brunetske bitke koja se vodila u neposrednoj blizini, Boško u paru sa komandirom Jerjomenkom dana 6. jula obara nemački bombarder „dornije do 17“; pilot je iskočio padobranom, zarobljen je i prilikom ispitivanja se otkrilo da je blizak Hajnrihu Himleru. Iste večeri Boško obara još jedan „fijat“, kojim je pouzdano pilotirao Italijan, a ista stvar se ponavlja i sutradan.

8. jula zajedno sa sovjetskim pilotom Jevgenijem Ptuhinom, kog su u republikanskoj vojsci zvali General Hoze, ruši nemački „meseršmit bf 109“ koji je leteo u okviru Frankove avijacije; neki izvori ovaj slučaj navode kao prvo obaranje ovog tipa aviona ikada, što je od krupnog istorijskog značaja ako se ima u vidu da je taj lovac bio kičma Luftvafea tokom čitavog Drugog svetskog rata, tokom kojeg je nakon nadogradnje postao poznat i kao „meseršmit me 109“. Narednog dana odnosi pobedu u vazdušnoj bici protiv još jednog italijanskog pilota, opet u „fijatu“.

A onda dolazi kobni 18. jul (ili već 12. po drugim izvorima). Boško je razgovarao sa mehaničarima i čekao naredbu za poletanje, kada se na nebu iznad Sijere de Gvadarame pojavio nemački „hajnkel he-111“ koji je hrlio ka Madridu sa ciljem da bombarduje grad. Da ga spreče u naumu, poleću ruski pilot Leonid Rjubkin u sredini, španski Luis Sardina na desnom krilu i jugoslovenski Boško Petrović na levom. „Hajnkel“ pada kod Brunetea i trojka kreće natrag ka bazi, ali se niotkuda prikrada jedan „fijat“ iz pratnje, presreće ih i napada Boška, kojeg Sardina srčano brani pa naš junak sleće na aerodrom s neznatnim oštećenjima letelice.

Predveče se borbe na zapadnim obodima prestonice zaoštravaju. Boško je ponovo u vazduhu sa komandirom Jerjomenkom i nekolicinom drugih pilota, jer valja ponovo sprečiti teške bombardere da se dočepaju republikanskog Madrida, čije su ulice krasili natpisi: „No pasaran“. Dolazi do borbe pod oblacima i jedan „fijat cr.32“ iz pratnje „hajnkela“ počinje da ponire, naizgled pogođen republikanskom vatrom.

Ali, da li je stvarno bio pogođen? Boško nije bio siguran. Naime, ovaj italijanski avion bio je poznat po visokoj manevarbilnosti i pokretljivosti, i mogao je da se posle strmog poniranja izvuče tik iznad tla, što su frankistički avijatičari često koristili kada bi se tokom bitke našli u problemu: počeli bi da poniru kao da su gotovi, njihov neprijatelj bi odustao i krenuo dalje, a oni bi se iznenada izvukli i utekli, ili odmah vratili u borbu i udarili s leđa.

Tako je i ovaj „fijat“ krenuo da ponire, i Boško je krenuo za njim, ne bi li ga sačekao i dotukao u slučaju da „glumi“. Međutim, ovaj je zbilja bio pogođen, a njegov udar u zemlju izazvao strašnu eksploziju. Boško je poginuo zajedno sa njim. Dve mogućnosti postoje: ili nije mogao da izvuče svog „polikarpova“ nakon poniranja, ili je zbog eksplozije neki komad italijanske letelice udario u njegovu i doveo do gubitka kontrole.

Izvesni nacionalistički pilot Migel Garsija Pardo pominje se u pojedinim izvorima vezano za smrt Boška Petrovića, ali nije jasno da li je u pitanju pilot srušenog aviona ili neki frankista koji je sebi pribavio zaslugu za obaranje ovog čoveka koji je već tada postao legenda, i čiji se lik ubrzo našao na plakatima republikanske vojske. U ovom tekstu priložen je plakat na kojem je Boško u sredini; natpis gore desno glasi: „Počast narodnoj vojsci“, dok je dole levo datum pogibije tri junaka. Dva dana kasnije, beogradsko „Vreme“, ne znajući da je Boško bio tamo, javlja o „najvećoj vazdušnoj bici u istoriji sveta“ koja se u popodnevnim časovima 18. jula razvila na frontu Sijera de Gvadarama, u kojoj se preko jednog sata tuklo 160 aviona, te bilo oboreno 18 nacionalističkih i četiri republikanska.

Božidar Petrović je, pretpostavlja se, sahranjen u masovnoj grobnici kod Brunete, pa porodica nikada nije dobila posmrtne ostatke. Njegove lične stvari doneo im je neki „španac“ pred početak Drugog svetskog rata, i njih su otac i majka pod okriljem noći zakopali u dvorištu porodične kuće. Pilotska jakna, fotografije, par privatnih predmeta. Nažalost, samo je pasoš pretekao i danas se čuva u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva.

Režimska štampa u Jugoslaviji onog vremena, kada je doznala za njegovu smrt, ponela se krajnje neljudski prema žrtvi ovog mladog 26-godišnjeg junaka borbe protiv fašizma, pravnika, bivšeg fudbalskog asa i reprezentativca. Izmišljali su sve i svašta, ali roditelje je verovatno najviše zabolela kleveta da se borio za novac, da je dobro naplatio svoje učešće u Španskom građanskom ratu, da se zarađeni novac čuva u nekoj švajcarskoj banci. Nema sumnje da su te izmišljotine izašle iz iste kuhinje koja je kasnije skuvala 25. mart i sarađivala sa okupatorom.

Prvo ozbiljno priznanje dobio je 31. jula 1941. godine, kada je u selu Tutići osnovana Moravička partizanska četa „Boško Petrović“. Jedna ulica u Ivanjici nazvana je po njemu (da ne bude zabune, postoje još tri čoveka istog imena: slikar, pisac i akademik, i učesnik NOB), a 1959. godine ispod zapadne tribine stadiona JNA postavljena je spomen-ploča u njegovu čast (tu se, kao što rekosmo, pre Partizanovog nalazio stadion Beogradskog sportskog kluba čiji je dres Boško iskoristio za odlazak u Španiju).

Tik do njegove nalazi se spomen-ploča postavljena u čast dr Milutina Ivkovića-Milutinca, kojeg su fašisti ubili na Banjici 1943. godine. On je 6. maja, na molbu svojih prijatelja, odigrao poslednji meč povodom 40. godišnjice od osnivanja BASK, ali već 24. tog meseca u 23 časa i 45 minuta bio uhapšen od strane Gestapoa jer je bio komunistički ilegalac — „otpisani“. Narednog jutra je streljan. U tome ima krupne simbolike: njih je dvojicu fudbal vezao za života, odredio im put i stazu, produbio revolucionarnost, i konačno ih ponovo spojio u smrti.

Inače, pored Boška — kojem se pripisuje pet ili sedam pobeda, odnosno obaranja neprijateljskih aviona, i o kome tekstove možete pronaći na španskom i ruskom, pa čak i kineskom jeziku — ukupno je oko hiljadu i po jugoslovenskih boraca sudelovalo u Internacionalnim brigadama, među kojima, da ponovimo, ima i mnogo slavnih imena, koje ovom prilikom nećemo pominjati da se o nekoga ne bismo ogrešili. Od pilota imali smo i, pored već pomenutog Sretena Dudića, još Josipa Križaja, Jovicu Mirilova, Viktora Jazbinšeka, Rudija Češnovara, kao i nekoliko desetina avio-mehaničara.

Legenda kaže da je u Alhete istoga dana kada je Boško poginuo, stigao njegov brat Brana da pristupi republikanskoj avijaciji, te da je navodno služio prvo pod Anatolijem Serovim pa pod Jevgenijem Antonovim, kao i da se borio na Aragonskom frontu. Ali to treba uzeti sa velikom dozom rezerve: nikakav dokaz u prilog toga nismo uspeli da pronađemo. Izvesno je, međutim, da je Boškov najstariji brat Vladeta, kao oficir i pilot Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, učestvovao u Aprilskom ratu i da je nakon sloma zemlje izbegao sa svojom letelicom, te da se jednom tukao protiv fašističke avijacije u Severnoj Africi.

(O. Š.)