Kako je „moćni i plemeniti narod Velike Britanije“ pomogao Srbima u Prvom svetskom ratu: Tada smo bili zahvalni, danas sve relativizujemo i nipodaštavamo

Divizijski đeneral Milivoj J. Nikolajević bio je svedok i učesnik Prvog svetskog rata, za razliku od svih onih koji danas anglo-francusku pomoć Srbima u Velikom ratu relativizuju i zlonamerno interpretiraju. Za razliku od njih, đeneral Nikolajević je znao o čemu priča

Zbog svega što se zbivalo tokom poslednje tri decenije, Englezi su u našem narodu izbili na zao glas, i sve ono dobro što je postojalo u istoriji naših odnosa sada se potiskuje i nipodaštava. Izmišljaju se razne stvari, svi događaji se zlonamerno interpretiraju, vrši se kompletna relativizacija pomoći koju nam je narod Ujedinjenog Kraljevstva preko svoje države pružio tokom Prvog svetskog rata.

Preporučujemo

Nije bilo uvek tako, o čemu svedoči ovaj tekst od 19. novembra 1930. godine koji je na naslovnoj strani „Politike“ objavio tada penzionisani divizijski đeneral Milivoj J. Nikolajević. Rođen 1861. godine u Beogradu, sa devetnaest je upisao Nižu školu Vojne akademije, a tri godine kasnije zvanično postao pripadnik srpske vojske. 1896. godine imenovan je za načelnika Geografskog odeljenja, prošao je kroz Prvi i Drugi balkanski rat, i kroz Prvi svetski rat, nakon kojeg je domovini služio i kao maršal Dvora. Aktivna služba mu je prestala 1924. godine.

Očigledni anglofil, đeneral Nikolajević u ovom članku izražava ono što je bilo na duši i u sećanju svih Srba onoga doba. Uostalom, Srbi nisu 27. marta 1941. radije izabrali rat nego pakt ni zbog čega drugog nego zbog „braće Engleza i Francuza“. I to s razlogom.

O razlozima je đeneral Nikolajević, živi svedok koji je za razliku od naših savremenika znao o čemu govori, pisao sledeće: „Prilikom otkrivanja spomenika na Kalemegdanu odali smo još jednom zahvalnost francuskome plemenitom narodu za mnogobrojne pomoći pružene nam za vreme rata. Tom prilikom manifestovali smo i našu zahvalnost generalu Mondenziru nekadanjem šefu francuske misije kod naše vojske u Albaniji, našem prijatelju koji se, slučajno, baš ovih dana nalazio u našoj sredini.

Ali u našoj je duši ne manja zahvalnost i prema velikome, moćnome i plemenitom narodu Velike Britanije koji je, isto kao i francuski narod, opet u ratu, pružio obilatu i srdačnu pomoć celokupnom našem narodu, svima koji su pod najmučnijim pogodbama dospeli na englesku teritoriju, kao i mnogobrojnoj mladeži tamo dovedenoj.

Imao sam veliku sreću i retku čast da budem, za vreme rata, naimenovan za srpskog vojnog izaslanika kod britanske vlade u Londonu, te sam svedok svih dobročinstava i velike plemenitosti koje je ovaj naš moćni saveznik ukazivao nami tako obilato, tako velikodušno u svakoj prilici.

U Londonu je postojao u tom dobu „Srpski potporni fond“ kome je na čelu stajala gospođa Vajl sa gospođom Sitona Vatsona i sekretarom g. Sitonom Vatsonom. Ovo udruženje učinilo je neizmerne usluge svakome našem državljaninu koji je stigao na teritoriju britanske države. Ovo je društvo prihvatilo našu decu i odmah ih uputilo na školovanje u: Kembridž, Oksford, Vinčestar, Šerborn, Vontie i London. Sva ova deca, sa vrlo neznatnim izuzetcima, izdržavana su o engleskom trošku, te im je omogućeno da svoje školovanje produže i dovrše. Ovo je društvo slalo svakodnevne pošiljke našim zarobljenim oficirima i vojnicima u Nemačkoj i Austriji. Svojim predanim radom ovo je društvo, naročito gospođe Vajl i Vatson, zaslužilo našu najveću zahvalnost.

Engleska pomoć nije se ograničila samo na ovo, ona nam je pružana u svakoj prilici. Među mnogobrojnim ističu se ove:

1. — Obrazovanje „British Adriatic Mission“ kojoj je za šefa naimenovan general Tajlor (Taylor). Ovo je vrlo značajan akt britanske vlade koji je ona izvršila još prvih dana austro-nemačko-bugarskog napada na nas, pa je, što je brže mogla, krenula k nama preko Brindizi (luka na jugu Italije; prim. nov). Generalu Tajloru pridati su na službi ovi oficiri: pukovnici gg. Simen (Seaman) i Makdonald; kapetani gg. Manej (Money), Batler (Butler), Garcija i Mekfaren, kao i kapetan Lok namenjen za crnogorsku vojsku.

Ova je misija imala dvogubi zadatak: da snabdeva srpsku vojsku materijalnim potrebama i da vrši opravku puteva i mostova (sekcija inžinjera). Sekcija za snabdevanje prvo je radila u Brindizi, zatim na albanskoj obali i docnije na Krfu. Ona je se brinula, da se sve potrebe iz Engleske doture u Brindizi, a posle da se od ove tačke dobace do srpske vojske i najzad, da se preneseni materijal razdeli.

Čim je engleska vlada donela ovo rešenje odmah je i bez ikakvog zastoja odpočeo transport hrane i svog drugog materijala za Brindizi. U slagalištima ove varoši, još pre stizanja srpske vojske na jadransku obalu, bilo je svega i svačega u dovoljnim količinama. Engleska misija izvršila bi svoj zadatak i najsavesnije i svesrdno, da su je u tome poslu lojalno potpomogle one vlasti koje su na se primile dužnost daljeg transportovanja (autor izgleda misli na Italijane; prim. nov). Pa, pri svima tim ometanjima i raznovrsnim otežicama, ipak je britanska misija vršila svoj posao koliko je bilo najbolje moguće.

Sekcija inžinjera imala je zadatak da, koliko je više moguće, popravi sve puteve i sagradi sve prelaze preko reka na svima pravcima, kojima ima da prođe srpska vojska preko besputne Albanije (ovo je stvar od vanrednog značaja, a danas gotovo nepoznata; prim. nov). Posle evakuacije srpske vojske misija je prešla na Krf. Svoj zadatak vršila je britanska misija, prema prilikama i pogodbama pod kojima je radila, najbolje moguće. Potpuno predana svom poslu ona je ćutala i samo radila, onako kako to dolikuje oficirima ove velike džentlmenske nacije.

2. — Druga znatnija pomoć bila je u vremenu prolaska preko Engleske dve velike grupe naših oficira za Rusiju, jedna pod komandom pukovnika g. Stevana Hadžića i druga pod komandom generala Mih. Živkovića (misli se na legendarnog generala Mihaila Živkovića koji se tukao u svim ratovima od 1876. do 1918. godine, jedno vreme bio i ministar vojni i komandant odbrane Beograda početkom Velikog rata; prim. nov). Ovaj posao nije bio lak i jednostavan. Valjalo je omogućiti, potpuno osigurati i olakšati ove transporte, naročito od Njukastla do Bergena i preko švedske teritorije, da bi dospeli do Rusije. Bez vrlo živog učešća i jake intervencije Engleske ova bi akcija nesumnjivo propala.

Englez koji 100 godina čeka da mu Srbi daju ulicu u Beogradu: Postoji bar 6 razloga zbog kojih ser Ernest Trubridž to zaslužuje

3. — Treći je slučaj kada su naše divizije vraćene iz Rusije na solunski front (u pitanju je Srpski dobrovoljački korpus u čijem su sastavu bili Srbi, Hrvati i Slovenci koji su se prethodno borili na strani svoje države Austrougarske, pa nakon zarobljavanja od strane ruske vojske u Galiciji prešli na stranu Saveznika, da se bore za Jugoslaviju; 1917. pola korpusa se poboljševičilo; prim. nov).

Englezi su morali zbrinuti za brodove, zatim osigurati morski put od Rusije do Aberdina, što nije bila ni najmanje laka stvar s obzirom na aktivnost nemačkih podmornica naročito u tom dobu, najzad organizovati vozove za prenos ovih divizija od Aberdina do Vinčestera i Sauthemptona, ishranu ovih delova i posle prenos brodovima do Havra.

4. — Ukazana je svakovrsna pomoć našim trupama koje su, po nevolji, bile primorane da krenu preko Sibira za Mukden (luka u kineskoj Mandžuriji pod japanskom okupacijom gde se tokom Rusko-japanskog rata 1904—1905. godine odigrala najveća moderna bitka u Aziji pre Drugog svetskog rata; prim. nov) i onda organizacija prenosa istih odatle preko Port Sajda za Solun.

To je bio ogroman posao sam po sebi, čak i da se našim trupama na ovom dalekom putu nije desio jedan mučan i kritičan događaj u samom Mukdenu. Na ime, desilo je se da naša komanda, kao i naši oficiri, pored velikih suma u rubljama, koje su u tom vremenu sasvim izgubile svoju vrednost, nisu imali drugog novca, te ni mogućnosti za život i dalji pokret. U tom kritičnom momentu Englezi su pritekli u pomoć našima, narediv da se našoj komandi stavi na raspoloženje dovoljna suma funata sterlinga i time im se omogući opstanak i da produže put.

Najzad, zar bi mogli a da se ne setimo sa zahvalnošću engleskih lekara, dobrovoljnih bolničara i bolničarki, kao i obilja u sanitetskom materijalu koga smo imali sve do Krfa. Ja poznajem mnoge Engleskinje dobrovoljne bolničarke žene i kćeri vrlo otmenog engleskog društva.

Kao što se vidi Engleska nas je pomagala koliko je mogla, razume se, koliko je to po sticaju prilika mogla. I uticajni ljudi zvanične Engleske, kao i vrlo ugledne privatne ličnosti, činile su svoju dužnost, i više od toga, da bi u nevolji pomogli nas njihove verne i odane saveznike.

Da bi kompletirali našu tezu o zahvalnosti našeg naroda britanskoj velikoj, moćnoj i plemenitoj naciji za pomoć koju nam je ona učinila u najtežim danima našeg narodnog i državnog života, ne možemo a da sa blagodarnošću ne pomenemo još i akciju privatnih osoba engleskog najotmenijeg društva.

Mislim na svesrdnu pomoć g. Sitona Vatsona, profesora istorije na londonskom universitetu, glavnom sekretaru i saradniku „Srpskog pomoćnog fonda“, jednom od najmudrijih Engleza, neverovatno aktivnom čoveku i prijatelju jugoslovenskog naroda. Mislim na g. Henriha Stida nekadašnjeg direktora spoljne politike „Tajmsa“, koji je bio i ostao iskren i odan prijatelj našeg naroda i koji nam je svoju pomoć obilato ukazao za vreme rata.

Mislim na admirala Trubridža koji nam je ukazao pomoć još u prvim danima rata, zatim u Sen Đovani di Medua i najzad na Krfu (o gospodinu admiralu Trubridžu i tome koliko nas je zadužio, Telegraf.rs je već pisao; prim. nov). Mislim na Ser Artura Stevena, profesora geologije na oksfordskom universitetu, koji je za nas razvio svoju akciju uz Sitona Vatsona i Barovsa. Mislim na g. Barovsa, direktora Kings-Koledža.

Svi ovi, i još mnogi i mnogi učinili su za nas koliko su više mogli, u momentima naše najveće nedaće. Svi neka prime našu iskrenu i toplu blagodarnost. Slava velikom i plemenitom britanskom narodu!

Divizijski general u penz.

Mil. J. Nikolajević“

(P. L.)