Japanski listovi su od 1941. do 1945. godine svakog osmog dana u mesecu na naslovnim stranama štampali objavu rata Americi. Zašto?

„Milošću Nebesa, car Japana car Šova, smešten na tronu na kojem sedi ista dinastija od pamtiveka, govori vama, Našim odanim i hrabrim podanicima“, kaže se na početku carskog ukaza kojim je objavljen rat Sjedinjenim Državama

Osmoga dana decembra meseca četrdeset prve godine, po tokijskom vremenu, a sedmog decembra po vašingtonskom, japanske snage su bez prethodne objave rata napale američku pomorsku bazu u Perl-Harboru sa ciljem da unište njihovu Pacifičku flotu. Odmah potom, istoga dana, carska vlada je formalno objavila rat Sjedinjenim Američkim Državama, a sve japanske novine su tu objavu štampale u svojim večernjim izdanjima.

O uzrocima, razlozima i povodima tog ratnog čina ne vredi sad trošiti reči; bitno je da su Japanci bili uvereni u ispravnost svog rezona i svoje stvari, kao što je svaki narod apsolutno ubeđen da je baš on u pravu.

I baš zato što su bili uvereni u ispravnost svoje stvari, baš zato što su verovali u konačnu pobedu i bili odlučni u nameri da istraju do kraja — sve japanske novine su od tada, pa do bukvalno poslednjeg dana Drugog svetskog rata, štampale tu istu objavu rata Americi na svojim naslovnim stranama svakog osmog dana svakog meseca. Zašto, dakle? Pa, kako bi tu odlučnost da se bore do kraja, neprestano reafirmisali.

Šta je pisalo u objavi? Ljubiteljima istorije, a posebno perioda Drugog svetskog rata, biće zaista interesantno da sagledaju japanski ugao gledanja na sukob. Pisalo je sledeće:

(Napomena: Kao i sve krunisane glave, car Hirohito govori o sebi u množini, koristeći ono što se naziva „kraljevskim mi“, pošto je množina naroda sabrana u njemu.)

„CARSKI UKAZ

Milošću Nebesa, car Japana car Šova, smešten na tronu na kojem sedi ista dinastija od pamtiveka, govori vama, Našim odanim i hrabrim podanicima:

Ovim putem Mi objavljujemo rat Sjedinjenim Američkim Državama i Britanskoj imperiji. Muškarci i oficiri Naše armije i mornarice daće sve od sebe za uspešno vođenja rata. Naši javni službenici različitih odeljenja vršiće verno i marljivo svoje dužnosti; ceo narod ujedinjene volje sabraće sve svoje snage kako ne bismo podbacili u dostizanju Naših ratnih ciljeva.

Da osiguramo stabilnost Istočne Azije i doprinesemo svetskom miru dalekovida je politika formulisana od strane Našeg Velikog Slavnog Carskog Dede (cara Meiđija, dede Hirohitovog; prim. nov) i Našeg Velikog Carskog Oca koji ga je nasledio (cara Tajša, oca Hirohitovog; prim. nov), a koje Mi neprestano držimo pri srcu. Da gajimo prijateljstvo među narodima i da uživamo prosperitet zajednički svim narodima, oduvek su bili vodeći principi Naše Carske spoljne politike.

Zaista je bilo neizbežno i daleko od Naših želja da se Naše Carstvo dovede do toga da ukrsti mačeve sa Amerikom i Britanijom. Više od četiri godine je prošlo od kako je Kina, koja nije shvatila istinske namere Našeg Carstva, i koja se nemarno udvarala metežu, poremetila mir Istočne Azije i primorala Naše Carstvo da uzme oružje. Iako je obrazovana Nacionalna vlada Kine, sa kojom Japan ima susedske odnose i saradnju, režim koji opstaje u Čungkingu, oslanjajući se na američku i britansku zaštitu, nastavlja sa bratoubilačkim suprotstavljanjem.

Željni ostvarenja svoje prekomerne ambicije da dominiraju Orijentom, i Amerika i Britanija, pružajući podršku čungkinškom režimu, pogoršali su smutnju u Istočnoj Aziji. Šta više, ove dve sile, podstičući druge zemlje da krenu njihovim putem, uvećali su vojne pripreme na svim stranama oko Našeg Carstva kako bi nas izazvali. Ometali su svim sredstvima Našu mirnu trgovinu i konačno pribegli direktnom prekidu ekonomskih odnosa, ozbiljno zapretivši postojanju Našeg Carstva.

Strpljivo smo Mi čekali i dugo trpeli, u nadi da će Naša vlada možda uspeti da situaciju reši mirno. Ali Naši neprijatelji, ni najmanje ne pokazujući duh pomirljivosti, neopravdano su odlagali nagodbu; a u međuvremenu su intenzivirali ekonomski i politički pritisak kako bi primorali Naše Carstvo na pokornost.

Ovakvo stanje stvari bi, da je ostalo bez odgovora, ne samo poništilo napore Našeg Carstva koji su tokom mnogih godina vodili ka stabilizaciji Istočne Azije, nego bi ugrozilo samo postojanje Naše nacije. S obzirom na stanje takvo kakvo jeste, Naše Carstvo, zarad svog postojanja i samoodbrane, nema drugog izlaza nego da se lati oružja i skrši svaku prepreku na svom putu.

Dok Nas posvećeni duhovi Naših Carskih Predaka čuvaju odozgo, Mi se oslanjamo na odanost i hrabrost Naših podanika u Našem pouzdanom očekivanju da će zadatak poveren od strane Naših praotaca biti sproveden u delo i da će izvori zlih namera brzo biti iskorenjeni, te da će dugotrajni mir nepromenjivo biti uspostavljen u Istočnoj Aziji, i time očuvana slava Našeg Carstva.

Svedočim stoga da smo Našom rukom ovaj dokument obeležili Velikim pečatom Carstva u Carskoj palati u Tokiju, ovog sedmog dana 12. meseca 15. godine ere Šova, koja odgovara 2602. godini od uspona na tron cara Đimua.“

Nekoliko objašnjenja i komentara se čine neophodnim. Prvo, znajući da je sukob između Japana i Kine počeo tako što su elementi japanske Kvantunške armije smeštene u Mandžuriji maltene izmislili otmicu svog vojnika (koji se, ako je uopšte postojao, po prijavi samih Japanaca dva dana kasnije sam vratio u kasarnu), što je dovelo do Incidenta na mostu Marka Pola kod Pekinga — zvuče zaista nestvarno ove optužbe na račun Kine koja tobože „nije shvatila istinske namere“ Japana, koja se „nemarno udvarala nevolji, poremetila mir Istočne Azije i primorala Naše Carstvo da uzme oružje“. Nisu Kinezi vršljali po japanskom tlu nego je bilo obrnuto.

Drugo, neprestano pominjanje mira i stabilnosti u Istočnoj Aziji povezano je sa spoljnopolitičkim konceptom Velike istočnoazijske sfere koprosperiteta. Osmišljen je u Tokiju i deklarativno je stremio oslobođenju Dalekog istoka. Suštinski, bio je to imperijalistički projekat čiji je krajnji cilj bilo stavljanje tog prostora pod kontrolu Japana, koji je trebalo da zameni evropske kolonijalne sile i Ameriku, koja je sa svoje strane držala Filipine (Saveznici stoga nisu imali nikakvog moralnog prava da načelno kritikuju Japance zbog namere da pokori Istočnu Aziju; imali su pravo da ih kritikuju zbog genocidnog i anticivilizacijskog ponašanja njihovih snaga na okupiranim područjima).

Konačno, Amerika je nizom svojih postupaka — posebno uvođenjem embarga Japanu na uvoz nafte i zamrzavanjem njihovih finansijskih sredstava u SAD — zbilja dovela Japan u bezizlazan položaj. To Japan nikako ne opravdava, ali objašnjava napad na Perl Harbor sa pozicije njihovog imperijalizma. Postoji hipoteza da je to bila i poenta, da je Ruzvelt namerno delovao sa tim ciljem na umu, jer je želeo da uvede Ameriku u rat protiv fašizma suprotno željama većine naroda, kojem je tokom kampanje obećao mir. Da bi to ostvario, neko je morao da ga napadne.

(P. L.)