Staljin nudio savezništvo Engleskoj i Francuskoj osam dana pre pakta sa Hitlerom, ovi se nećkali a sudbina sveta bila zapečaćena

Sporazum Ribentrop—Molotov potpisan je 23. avgusta 1939. godine u Moskvi, i Hitlera je uverio da ima odrešene ruke za napad na Poljsku. Istoričari su znali da su Sovjeti istovremeno pregovarali i sa Englezima i Francuzima, sa kojima su radije hteli savez, ali se tek pre desetak godina saznalo šta je zapravo bilo na stolu

Nekoliko krupnih događaja na polju evropske politike koji su vodili ka Drugom svetskom ratu, odigralo se tokom druge polovine tridesetih godina. Najvažniji je bio onaj prvi — remilitarizacija Rajnske oblasti koju je Hitler pokrenuo 7. marta 1936. godine, o čemu smo već opširno pisali.

Preporučujemo

Najvažniji je zato, što je omogućio sve potonje, kao što su anšlus Austrije, aneksija Sudeta i posledično cepanje Čehoslovačke; da je Francuska izvršila svoju međunarodnu obavezu i vojno intervenisala, da je imala hrabre državnike na svom čelu a ne osrednje slabiće, nacistički režim bio bi srušen već tada i vrata pakla bi ostala zatvorena. Oni koje zanimaju mehanizam i pojedinosti tog događaja, te odgovor na pitanje kako je moglo biti sprečeno izbijanje globalnog sukoba, mogu da pročitaju pomenuti tekst na ovom linku.

Pakt o nenapadanju između Nemačke i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, potpisan u Moskvi 23. avgusta 1939. godine, bio je samo poslednji događaj u tom nizu, zato što je Hitleru praktično da odrešene ruke da napadne Poljsku (u stvari je on to samo tako mislio jer je pogrešno procenio reakciju Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske, bivajući ubeđen da do reakcije uopšte neće ni doći, računajući da će se ovi ponašati isto kao i u slučaju Porajnja, Austrije i Sudeta).

Ono što je, međutim, malo poznato jesu zbivanja koja su neposredno prethodila potpisivanju tog pakta. Naime, od aprila do juna te godine Moskva i Berlin već su bili razmenili niz zvaničnih izjava u tom pravcu, da bi onda tokom jula i posebno tokom druge polovine avgusta sve utanačili, i što se tiče ekonomske i što se tiče političke saradnje.

Međutim, istovremeno su Sovjeti pregovarali i sa Englezima i Francuzima. Pre desetak godina na površinu je isplivala tajna skrivana sedam decenija, koja je pokazala da je Staljin britanskim i francuskim predstavnicima prilikom njihovog boravka u Moskvi 15. avgusta, nudio ozbiljan vojni savez protiv Trećeg rajha koji bi, da je sklopljen, promenio tok svetske istorije jer bi Hitleru vezao ruke.

Staljinova ponuda vojne pomoći sa ciljem sputavanja ekspanzionističkih ambicija „austrijskog kaplara“, predočena je anglo-francuskoj delegaciji unutar zidina Kremlja, i to od strane najviših oficira Crvene armije, budućih heroja Sovjetskog Saveza: maršala Klimenta Vorošilova (tada narodnog komesara odbrane, odnosno ministra) i maršala Borisa Šapošnjikova (tada načelnika Generalštaba Crvene armije, kasnije zamenika narodnog komesara odbrane). Ponuđeno je da se ogroman broj pešadijskih, artiljerijskih i vazduhoplovnih snaga prebaci na poljsko-nemačku granicu, ako London i Pariz ubede Varšavu da dopusti prelaz tih trupa preko njene teritorije.

Ali članovi engleske i francuske delegacije nisu imali ovlašćenje da bilo šta obavezujuće potpisuju već samo da pregovaraju, i prikladna reakcija je izostala. Ali to se od njih i moglo očekivati: bili su to predstavnici vlada, Čemberlenove i Daladjeove, koje su svojom inertnošću, kratkovidošću, kukavičlukom, popuštanjem i kapitulantstvom pred nasiljem nacional-socijalističkih protuva upravo dovele Evropu, naposletku i svoje zemlje, do katastrofe. Pre nego se u Londonu zapremijerio Vinston Čerčil, Engleska nije imala muškarca da Hitleru kaže dosta, zbog čega ovaj i jeste pomislio da se sa Englezima može igrati (nenaviknut na suprotstavljanje, Hitler je zbog toga Čerčila proglasio glavnim krivcem za rat).

Čim je uvideo da su svaki pregovori sa anglo-francuskom stranom jalovi, Staljin se definitivno okrenuo Adolfu Hitleru. Pritom, treba uzeti u obzir i činjenicu da Staljin nije mogao biti siguran u to da London i Pariz ne vode i sami neke tajne pregovore sa Hitlerom, kako bi ga nahuškali na boljševičku državu, a njihovo popuštanje prethodnih godina samo je podgrevalo tu bojazan; kao što ćete videti, Staljin je bio dobro obavešten o mnogim tajnama Londona i Pariza, i ništa konkretno nije ukazivalo na postojanje takve zavere (jer je nije ni bilo), ali svejedno nije mogao biti načisto i nije smeo da rizikuje.

Uglavnom, osam dana nakon što je iznesena ova ponuda, u Kremlju je sovjetski predsednik vlade (zvanično: predsednik Saveta narodnih komesara) Vjačeslav Molotov, u svojstvu šefa diplomatije (zvanično: narodnog komesara inostranih dela, koji je postao maja te godine), potpisao pomenuti pakt sa nemačkim ministrom spoljnih poslova Joahimom fon Ribentropom, zbog čega se ovaj pakt naziva i Sporazum Ribentrop—Molotov.

Nedelju dana kasnije, 1. septembra, Treći rajh je pokrenuo najezdu na Poljsku. Dva dana posle toga, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska Nemačkoj su objavile rat, na veliko Hitlerovo zaprepašćenje.

HITLEROVO KOCKANJE: 7. marta '36. sve stavio na nulu, a Francuzi bez ispaljenog metka mogli da spreče svetsku klanicu (FOTO)

Tako je počeo Drugi svetski rat, a dalje znate šta se desilo. Ali ništa se od toga, što znate da se desilo, ne bi desilo, da je ponuda zapadnim Saveznicima prihvaćena, tvrdio je penzionisani ruski general-major Lev Sotskov, bivši sovjetski kontraobaveštajac, koji je svih sedamsto strana dokumenata sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti uspeo da složi i objavi.

„Ovo je bila poslednja prilika da se zakolje vuk, čak i nakon što su Čemberlen i Francuzi prepustili Čehoslovačku nemačkoj agresiji, prethodne godine, Minhenskim sporazumom“, izjavio je on oktobra 2008. godine.

Šta su tačno Vorošilov i Šapošnjikov ponudili svojim franko-britanskim sagovornicima? Do 120 pešadijskih divizija (svaka sa oko 19.000 vojnika), 16 konjičkih divizija, 5.000 komada artiljerije, 9.500 tenkova i do 5.500 lovaca i bombardera, prebačenih na poljsko-nemačku granicu u slučaju rata na zapadu.

„Da su Britanci, Francuzi i njihovi evropski saveznici Poljaci ozbiljno shvatili ovu ponudu, imali bismo oko trista i više divizija na raspolaganju, na dva fronta protiv Nemačke — dvostruko više nego što je tada imao Hitler“, govorio je general-major Sotskov, koji je svoju kontraobaveštajnu karijeru bio počeo još 1956. godine.

Međutim, kada su članovi sovjetske delegacije upitali Britance koje snage su njima na raspolaganju, bili su šokirani odgovorom i činjenicom da su ovi potpuno nespremni za konflikt koji je bio bukvalno iza ćoška: admiral Draks je izjavio da Britanci imaju samo šesnaest borbeno sposobnih divizija, što je bila istina (da je Vermaht uništio Britanske ekspedicione snage u Denkerku koncem Bitke za Francusku proleća 1940. godine, Britaniju ne bi imao ko da brani od potencijalne nemačke pomorske invazije, šifrovanog naziva Operacija „Morski lav“; a čak je i sa ostacima tih snaga Britaniju jedva ko imao da brani, pa je prava sreća da Hitler nikada nije pokrenuo taj pohod).

Ali istoričari su već znali za sovjetske pokušaje sklapanja alijanse sa Englezima i Francuzima, iako široj javnosti to nije bilo preterano poznato. Ono što se nije znalo jeste upravo obim ponude koja je bila na stolu, a koja je, kada je obelodanjena, navela mnoge da konstatuju da je definitivno bila propuštena kolosalna prilika da se spreči izbijanje Drugog svetskog rata, barem onakvog kakvim ga nažalost znamo. Sa druge strane, ima i ljudi koji su nepoverljivi pa i dalje tvrde da Rusi nisu bili baš ozbiljni.

Dokumenta sa kojih je skinuta oznaka tajnosti takođe pokazuju i da su Sovjeti bili odlično upoznati sa stepenom onog strašnog pritiska na Prag od strane Londona i Pariza, pritiska bez presedana, zbog kojeg je Čehoslovačka krajem 1938. godine bez ispaljenog metka predala Trećem rajhu svoje Sudete naseljene Nemcima.

Kremlj je znao sve, čak i sadržaje prvih tajnih sastanaka između Engleza i Francuza, tokom kojih se o ovome razgovaralo, za koje niko drugi nije znao; ko su tačno bili Staljinovi doušnici ne zna se, jer dokumenta ne otkrivaju njihova imena, ali izvesno je da su bili u Parizu ili u Rimu, a ne u Londonu, tvrdio je Sotskov.

„Bilo je očigledno da se popuštanje neće zaustaviti sa čehoslovačkom predajom Sudeta i da ni Britanci ni Francuzi neće prstom mrdnuti kada Hitler počne sa komadanjem ostatka te zemlje“, objasnio je on i dodao, da su Čemberlen i Daladje izričito i nedvosmisleno upozorili čehoslovačkog predsednika Edvarda Beneša da slučajno ne aktivira vojni savez sa Sovjetskim Savezom, u slučaju dalje nemačke agresije (do koje je i došlo).

Naime, Francuska i SSSR su 1935. potpisali suštinski anti-nemački Sporazum o uzajamnoj pomoći, nakon čega je iste godine sa SSSR sporazum potpisala i Čehoslovačka, kojoj je Francuska bila glavni saveznik. Na insistiranje Praga dodat je poseban protokol po kojem bi savez bio aktiviran samo u slučaju da Francuska interveniše u korist žrtve agresije, osim naravno ako Čehoslovačka sama ne bi zatražila pomoć (čime su želeli da spreče eventualnu sovjetsku zloupotrebu sporazuma); a Francuska je, kao što vidimo, vođena mekušcima nedoraslim zadatku i vremenu u kojem su živeli, svog vernog čehoslovačkog prijatelja pustila niz vodu.

Međutim su ovi tajni pregovori Britanaca i Francuza sa Sovjetima avgusta 1939. godine ubedljiv dokaz njihovog očajanja i potpune nemoći, da ne kažemo impotencije, pred narastajućim crnim nacističkim oblakom. Pored toga, čini se da su Britanci sumnjali u sposobnost Crvene armije da vodi ozbiljan rat, zbog staljinističkih čistki ranijih godina koje su iz komandnog kadra uklonile veliki broj vrsnih oficira; i zbilja, svoj prvobitni uspeh Operacija „Barbarosa“ u dobroj meri duguje upravo tim čistkama, uprkos tome što su procene broja stradalih u njima bile preterane jer niko nije imao predstavu koliko je zapravo golema Crvena armija (u to vreme se govorilo da je stradalo 25—50 odsto oficirskog kadra, a zapravo je u pitanju bilo 3—7 odsto; pritom, mnogi „očišćeni“ su samo izbačeni iz Partije, a veliki broj je kasnije vraćen u službu).

Poljska, čiju je teritoriju Crvena armija morala da pređe da bi se sukobila sa Nemačkom, takođe nije bila raspoložena za takvu alijansu i verovatno bi je odbila čak i da su Engleska i Francuska prihvatile ponudu. Uostalom, na tome im se i ne može zameriti, budući da su se Rusa i Nemaca oslobodili bili tek dve decenije ranije, nakon skoro vek i po robovanja tokom kojeg su i jedni i drugi pokušavali da izbrišu poljski identitet i da uklone poljski narod sa etničke karte sveta.

Činjenica da su samo mesec dana nakon iznošenja ove ponude Sovjeti ušli na teritoriju Poljske, rasparčali je zajedno sa Nemcima i anektirali njene istočne krajeve, ide u prilog opravdanosti tog nepoverenja, mada može i dvojako da se tumači; niko nije mogao Poljacima da garantuje da Crvena armija neće iskoristiti priliku da bez otpora okupira i anektira Poljsku (ne kažemo da je Staljin zbilja nameravao da nasamari Engleze, Francuze i Poljake, jer je znao da mu je Hitler, koji je rusku zemlju javno doživljavao kao „lebensraum“, neprijatelj broj jedan, ali sumnjičavost svakako nije bila neopravdana).

U svakom slučaju, ovi novi podaci bacaju svetlo na te događaje i pravdaju rusko potpisivanje Sporazuma Ribentrop—Molotov. Sovjetski Savez je očigledno u tom trenutku stajao sam protiv Nemačke, kažu pristalice takvog tumačenja, i morao je da potpiše taj pakt o nenapadanju, da bi se osigurao i dobio na vremenu, i tako se bolje pripremio za epski sukob na život i smrt, sukob koji je bio neizbežan.

Francuzi su, istina, 21. avgusta pokušali da obnove pregovore sa Moskvom, ali ih je Staljin odbio jer su oni sa Nemačkom već bili u završnoj fazi. Bili su se nećkali, i Gruzin, koga je antikomunistička, fašistička i profašistička štampa onog doba nazivala „crvenim carem“, više nije hteo da se igra politike sa neozbiljnim ljudima.

Dogovorio se s Hitlerom, tajnim protokolom su podelili Istočnu Evropu (pored istočne Poljske, SSSR je vrlo perfidnim metodama anektirao Litvaniju, Letoniju, Estoniju i rumunsku Besarabiju, a ratom i jugoistočne delove Finske, koja se hrabro borila u Zimskom ratu), i tek je 22. juna 1941. godine došlo do raskida ovog pakta, napadom Nemačke na Rusiju. To je Staljina vratilo u zagrljaj zapadnih Saveznika, ali do tog trenutka su i Poljska i Francuska i veći deo ostatka Evrope već dobrano bili okupirani.

Ostala je bila samo Engleska, kao usamljeno ostrvo slobode, i u bukvalnom i u prenesenom značenju, da prkosi volji samozvanog „firera“: Engleska koja je na početku bila potpuno nespremna za rat, Engleska koju je Hitler strašno potcenio, baš kao što je potcenio i sovjetsku Rusiju. I to uprkos tome, što nas evropska istorija poslednjih vekova uči, da Englesku i Rusiju nikada ne treba potcenjivati.

(P. L.)