Kako je kralj čaja Tomas Lipton osvojio srpska srca: Došao usred epidemije tifusa, družio se s običnim narodom, hvalio nas i branio gde god je stigao

Kad se neko rodi u siromašnoj irskoj porodici koja je zbog gladi izbegla u Škotsku, i sopstvenom veštinom postane jedan od najbogatijih ljudi na svetu, ili će biti snob ili najsrdačniji čovek kojeg možete da zamislite. A naš veliki prijatelj je bio ovo drugo

Veličanstvenom pobedom na Kolubari, srpska vojska je sa teritorije našeg kraljevstva proterala austrougarskog zavojevača, čiji su vojnici bezglavo bežali preko Save, Dunava i Drine, „reke naše drage“, i davili se pred nezadrživim naletom nosilaca našeg oružja. Iza sebe su ostavili pustoš, i verovatno jednog nemilog gosta. Taj gost bio je tifus.

Preporučujemo

Izbila je strašna epidemija, kombinovani atak trbušnog, povratnog i pegavog tifusa na srpski narod. O poreklu epidemije mnogo se pričalo, ali upirati prst isključivo u neprijatelja nije baš adekvatno. Jesu oni iza sebe ostavili bolesnike u valjevskoj bolnici (besmisleno je raspravljati o tome da li s namerom da nas potuku „biološkim“ oružjem), i za njih se veruje da su bitno doprineli katastrofi, ali su i pre rata u našoj zemlji postojala žarišta ove bolesti. Pre će biti da je mešavina raznih faktora — pokreta stranih i naših vojnika, pokreta izbeglica iz raznih krajeva koji su se natrpali u gradove, rđavih higijenskih uslova — dovela do toga do čega je dovela.

Da bi se tifusu stalo na put, u Kraljevinu Srbiju sjatio se golem broj stranih lekara i sestara, među kojima su prednjačili britanski i američki dobrovoljci. Na kraju je jedan engleski lekar, Vilijam Hanter (kasnije odlikovan Kraljevskim ordenom Svetoga Save), zapravo stao na put bolesti i spasao srpski narod od potpunog uništenja, pre svega osmišljavanjem pionirskih preventivnih mera među kojima je posebnu ulogu igralo tzv. srpsko bure, koje je služilo za efikasnu dezinfekciju garderobe.

Među Britancima koji su se sabrali na tlu naše otadžbine sa namerom da pomognu, bilo je i ljudi van medicinske struke, koji su došli zbog divljenja našom borbom, iz humanih pobuda, želeći da na licu mesta vide i pitaju šta mogu da urade za nas. U toj grupi bio je i čovek po imenu ser Tomas Lipton, multimilioner i tajkun te svetski kralj čaja koji je naša srca osvojio na prečac. Ko je, zapravo, bio gospodin Lipton?

Rodio se u siromašnoj irskoj porodici koja se zbog zloglasne Velike gladi — do koje je došlo propašću useva krompira (tada glavnog prehrambenog proizvoda u Irskoj) usled zaraze izazvane jednim sojem gljivice — krajem četrdesetih godina devetnaestog veka preselila iz Alstera u Škotsku.

Koje se godine tačno rodio i gde, svojevrsna je misterija; on sam je kasnije tvrdio da je na svet došao 1850. godine, ali je ispitivanjem popisa iz naredne utvrđeno da je tada već bio trogodišnjak, što znači da je rođen 1848. Dan i mesec su nesumnjivi, u pitanju je 10. maj, kao i to da se rodio u Glazgovu, mada je i dalje nejasno u kom delu (njegova tvrdnja da se to desilo u Ulici Kraun u Gorbalsu, gde je odrastao, nije potkrepljena matičnim knjigama te parohije). Tomas je bio najmlađe dete u porodici, i jedino koje je preživelo detinjstvo: tri brata i jedna sestra umrli su mladi.

Kada je imao trinaest godina prekinuo je školovanje sa namerom da pomogne roditeljima koji su u to vreme već imali dućan u kojem su prodavali šunku, puter i jaja. Zaposlio se kao potrčko lokalnog štampara, ali da se ne radi o običnom mladiću videlo se sredinom šezdesetih godina, odmah nakon Američkog građanskog rata. U to vreme radio je kao poslužitelj na parobrodu koji je saobraćao između Glazgova i Belfasta, pa se slušajući priče mornara strašno zagrejao za Sjedinjene Države.

Od novca koji je uštedeo kupio je kartu i otplovio preko Atlantika, pa narednih pet godina proveo putujući po Americi i baveći se raznim poslovima: bio je trgovački putnik u Nju Orleansu, računovođa na plantažama duvana i pirinča u Virdžiniji i Južnoj Karolini, poljoprivredni radnik u Nju Džersiju, konačno pomoćnik u jednoj njujorškoj bakalnici.

Kući se vratio 1870. godine. U prvo vreme radio je kod roditelja, ali je već naredne godine otvorio sopstvenu bakalnicu u Glazgovu i nazvao je „Liptonov market“. Bila je to samo prva u nizu, jer pucao je na veliko: razborito vođeno preduzeće bilo je toliko uspešno da je Tomas ubrzo posedovao lanac bakalnica širom grada, potom širom Škotske, potom širom Velike Britanije. Ušao je bio i u posao sa klanicama u SAD, ali je izašao krajem osamdesetih.

1888. godine, kada je njegova poslovna imperija obuhvatala trista dućana, odlučio je da uđe na tržište čaja čija je cena već bila počela da pada a potražnja da raste među srednjim slojem. Napravio je revolucionarni potez: zaobišao je posrednike na londonskom Minsing-Lejnu, tadašnjem središtu čajne i začinske trgovine u Britanskom carstvu, i počeo da podiže sopstvene plantaže na Cejlonu. Potom je čaj prodavao po neverovatno niskim cenama koje je mogla da priušti čak i radnička klasa, što je bilo praktično netaknuto tržište do tog trenutka.

Tako je kontrolisao čitav lanac: od proizvodnje i pakovanja čaja preko transporta do prodaje u svojim dućanima i serviranja u čajdžinicama, kojih je otvorio bezbroj. Čajna marka koju je utemeljio, „Lipton“, i dan-danas je najčuvenija na svetu, a njen tvorac je izmislio i filter-kesicu kao način pakovanja i potrošnje, što znači da on praktično i dalje živi u našim domovima.

Ser Tomas Lipton (u viteza je proizveden prilikom ustoličenja kralja Edvarda VII, nakon smrti kraljice Viktorije, kom prilikom je postao baron Osidža, po delu Londona u kojem je živeo) bio je strastveni sportista, a posebno je voleo jedriličarstvo (i postao prepoznatljiv po svojoj kapetanskoj kapi koju je uvek nosio). Čak pet puta je pokušavao da osvoji Američki kup (kao pravi Irac uvek sa jedrilicama koje su se zvale „Šamrok“, što će reći „trolisna detelina“, simbol Irske i Svetog Patrika), ali nijednom nije uspeo; dobio je međutim posebno zvanje „najboljeg od svih gubitnika“, a čaj mu je zbog tih napora postao poznat i u Americi.

Pored toga, bio je i pokrovitelj veslanja, ali nama je verovatno najzanimljivije to što je 1909. i 1911. godine u Torinu organizovao dva fudbalska turnira, prva nezvanična prvenstva sveta, čijim je pobednicima dodeljivan Trofej sera Tomasa Liptona (oba puta trijumfovao je FK Vest Okland koji se danas takmiči u Prvoj diviziji Severne lige, devetom i desetom rangu takmičenja; u prvom finalu su rezultatom 2-0 pobedili Vintertur, a u drugom Juventus, i to sa 6-1). Takođe, Argentina i Urugvaj su između 1905. i 1992. godine dvadeset devet puta igrali Kopa Lipton; trofej koji je on donirao osamnaest puta je osvojila Argentina a jedanaest puta Urugvaj.

Što se tiče njegovog privatnog života, bio je večiti neženja, „najpoželjniji na svetu“. I premda je javnosti sebe prezentovao kao ženskaroša, tvrdeći da ne stupa u brak samo zato što nije upoznao nijednu ravnu svojoj majci, po svemu sudeći je bio homoseksualnih sklonosti. Veruje se da je trideset godina živeo sa Vilijamom Lavom, trgovačkim pomoćnikom sa kojim je sarađivao tokom prvih dana gradnje svog carstva, te da je nakon raskida imao druge veze; pominje se neki kritski mladić, inače siroče, koje je upoznao na krstarenju 1900. godine.

Ali i pored svih njegovih zasluga za razvoj sveta, ako nam dopustite da se tako izrazimo, za srpski narod najznačajniji je zbog delovanja tokom Velikog rata. Kao što smo rekosmo, bio je ovde kada nam je bilo najteže, u vreme strašne epidemije tifusa. Svoje jahte tada je stavio na raspoloženje Crvenom krstu, Bolnici škotskih žena dr Elsi Inglis koja je delovala na tlu Srbije i na Solunskom frontu, Srpskom potpornog fondu, i brojnim drugim organizacijama. To za početak.

Kada je čuo šta se događa, kada nam je pretilo satiranje, kada je smrtnost među lekarskim osobljem bila ogromna, kada su svi bežali odavde, ser Tomas Lipton je došao. Zamislite samo multimilionera koji ima sve što poželi, ali dolazi u Srbiju usred rata da praktično bespotrebno rizikuje život, kao da nam je nešto dužan.

Jahtom „Erin“ je preko Sardinije, Malte, Atine i Soluna stigao na naše tlo, početkom 1915. godine, i posetio Beograd, Kragujevac (gde je prijem u njegovu čast priređen u trpezariji Miloševog konaka u kojem je bilo sedište Vrhovne komande, kom prilikom su bili prisutni regent Aleksandar, Nikola Pašić i mnogi drugi), Niš (koji ga je proglasio počasnim građaninom), Skoplje, Đevđeliju, Vrnjačku Banju, brojne bolnice i misije u kojima je razgovarao sa bolesnicima i ranjenicima.

Pomagao je na svakom koraku, gde god bi otišao, delio novac šakom i kapom. Primera radi, obezbedio je sredstva Hani Henkin Hardi da obnovi Bolnicu „Kralj Petar“ u Topoli te da se srpskom sanitetu isporuči preko dve hiljade novih postelja. Nažalost, vodiči su mu po tim tifuskim stratištima mahom bili britanski i američki lekari i bolničarke, poput gospođe Mejbel Stobart (odlikovane Kraljevskim ordenom Belog orla i Kraljevskim ordenom Svetog Save) koja je tu ulogu imala u Kragujevcu. Uzrok tome je bio hronični nedostatak domaćeg osoblja, što znači da je naš biološki opstanak zavisio praktično od drugih.

Išao je svuda, i srdačno prilazio običnim ljudima, „lišen svakog oblika snobizma“. Za sebe je tražio samo najskromniji smeštaj, i hranu koju jede običan srpski čovek u ratnim uslovima. Posećivao je retke vašare, skupljao kupine sa seljacima, lovio ribu, obilazio pojedine manastire, jahao po šumadijskim brdima, divio se srpskim ženama koje su na sebe preuzele breme života dok su muževi na frontu. Rečju — zavoleo srpski narod, koji je zbog njegove skromnosti i uljudnosti i čovekoljublja, ljudskosti, zavoleo njega. Brojne su fotografije sera Liptona sa običnim srpskim čovekom, sa običnim vojnikom.

Iz naše zemlje se Engleskoj javio rečima: „Veličanstvena mala Srbija! Kako je ona divno odigrala svoju ulogu u Velikom ratu!“ Ali mnogo važnije, on je britanskoj javnosti svojim apelom u dnevniku „Dejli Telegraf“ skrenuo pažnju na ono što se dešava u vezi sa tifusom i o potrebi da se najhitnije reaguje pre nego što bude kasno. Taj njegov apel, kao uostalom i opšta odbrana srpskih interesa koje je svuda zagovarao, mnogo je doprineo konačnoj pobedi i u ratu protiv tifusa i u ratu protiv Centralnih sila.

Tom prilikom je, između ostalog, napisao: „Pružena mi je prilika od strane srpske vlade da proputujem Srbiju. Svaki Britanac bi se uzbudio da sopstvenim očima vidi veličanstvenu borbu Srba protiv njihovog moćnog neprijatelja; svaki bi se zaprepastio strašnom epidijom tifusa koja muči život ovog malog naroda [...] Ta zemlja je napadnuta zarazom kao što, mislim, nijedna zemlja nikada nije bila [...] Srbija je vodila tri rata u viteškoj odbrani svoje rodne grude [...] jednog dana u Nišu umrlo je skoro 300 ljudi od tifusa, i groblje ne može da primi mrtve [...] Dr Rajan, šef američke misije Crvenog krsta u Srbiji, koji neguje 2.900 pacijenata, rekao mi je da ako se odmah nešto ne uradi na zaustavljanju zaraze, više od polovine stanovništva Srbije biće zbrisano.“

Tu se, kao što pomenusmo, nije završilo njegovo pomaganje srpskom narodu i on je ostao u kontaktu sa vrhuškom Kraljevine Srbije, pa su ga tako nakon Albanske golgote u njegovom domu posetili pripadnici srpskog oficirskog kora. Ser Tomas Lipton je preminuo 2. oktobra 1931. godine u svom domu u Osidžu, a većinu svog bogatstva ostavio je rodnom Glazgovu u kojem je i sahranjen. Počiva na groblju „Južna nekropola“, upravo u kraju Gorbals u kojem je odrastao, pored svojih roditelja, trojice braće i sestre. Nije zaboravljen, ali spada u red onih koji i dalje čekaju svoju ulicu u Beogradu.

(P. L.)