Srbin i Srpkinja kleče pred franjevcem dok ih pokatoličava: Puno izgubljenih i beznadežnih pogleda

Nakon što je Mile Budak proleća 1941. godine objavio da će trećinu Srba pobiti, trećinu proterati a trećinu pokatoličiti, veliki broj pravoslavnih izabrao je treći put. Mnogi, među njima i ljudi na ovoj fotografiji, nadali su se da će tako spasiti žive glave pred podivljalim ustašama

Mile Budak je proleća 1941. godine, nedugo nakon što je uspostavljena tzv. Nezavisna Država Hrvatska, govoreći pred jednim ustaškim skupom u Gospiću izneo nacrt programa etničkog čišćenja te fašističke tvorevine od Srba: trećinu pobiti, trećinu proterati, trećinu pokatoličiti.

Preporučujemo

Prirodno, veliki broj pravoslavnih ponadao se da će puko primanje katoličke vere biti dovoljno da spasu žive glave pred podivljalim hrvatskim nacionalistima, ali to se ispostavilo kao zabluda, jer su mnogi koji su krenuli tim putem bez obzira bili ubijeni. Ne svi, mnogi se zaista jesu spasili, ali nekima to nije bila nikakva garancija opstanka.

Pokatoličavanje bilo je uzelo maha, i vršilo se uz odobrenje vrha Katoličke crkve u Hrvatskoj, pod njihovim nadzorom, i zahvaljujući saradnji dela nižeg katoličkog sveštenstva. Nisu svi u tome učestvovali, razume se, i ne treba generalizovati, ali znatan broj jeste, ako ni po čemu drugom a ono po službenoj dužnosti.

Niko ne zna šta je na srcu ovog sveštenika koji na prvopriloženoj fotografiji katoliči Srbe; taj mladi čovek — za koga bismo po odeždi rekli da je franjevac — deluje pristojno i ozbiljno, ne izgleda kao zver kakvih je bilo među njegovim kolegama tih godina, ali sa druge strane često se dešava da zveri deluju potpuno normalno (on može biti zver, a možda ovo radi uveren da tako spasava živote ovih ljudi).

A ne znamo ni šta se krije u srcima Srba koji su okupljeni oko njega. Vidi se tu poneki osmeh, nesumnjivo izraz olakšanja i nade da će ostati u životu, ali mahom su to tmurne i poražene grimase, tužne, beznadežne, obeščašćene.

Opravdanje pokatoličavanja što se Stepinca tiče, bilo je upravo u spasavanju života, uz obrazloženje da će se, kada ludilo prođe, ljudi vratiti svojoj veri ako to žele. Ne postoje podaci o tome koliko se pokatoličenih Srba nakon ratnog ludila vratilo pravoslavlju.

Inače, genocidni talas najstrašniji je bio u proleće i leto 1941. godine: ustaše su posle toga zbog izbijanja opšteg ustanka malo promenile taktiku, pa su Srbi koji su odbili da se pokatoliče od 1942. morali da se uhvate u koštac i sa tzv. Hrvatskom pravoslavnom crkvom, na čije je čelo Pavelić postavio jednog ruskog arhiepiskopa kojem smo mi, dve decenije unazad, ukazivali gostoprimstvo u Sremskim Karlovcima, o čemu smo opširnije pisali.

(P. L.)