Velika tragedija ruske crkve: Kako je mitropolit, optužen da je agent KGB, pao mrtav tokom prijema kod pape u Vatikanu

Mitropolit Lenjingradski i Novgorodski Nikodim bio je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina jedan od najistaknutijih ruskih prelata, i jedan od predvodnika svetskog ekumenskog pokreta. Mišljenja o njemu i danas su podeljena

Mitropolit Nikodim se rodio 15. oktobra 1929. godine u Frolovu, u Rjazanjskoj oblasti. Njegovo svetovno ime bilo je Boris Georgijevič Rotov. Na mesto episkopa Podoljskog pri Moskovskoj eparhiji postavljen je 1960. godine, čime je postao najmlađi episkop u čitavom hrišćanskom svetu.

Preporučujemo

Ubrzo nakon toga postao je mitropolit Jaroslavski i Rostovski, pa mitropolit Minski i Beloruski, i konačno od 1963. mitropolit Lenjingradski i Novgorodski. Paralelno sa tom poslednjom funkcijom vršio je i neke druge, od kojih treba pomenuti da je bio patrijaršijski egzarh Zapadne Evrope.

Zbog takvog prevremenog i meteorskog uspona, sumnja je svakako postojala još dok je bio živ, ali se tek nakon raspada Sovjetskog Saveza pojavila otvorena priča da je Nikodim bio agent KGB, kodnog imena „Svjatoslav“. Po toj verziji događaja, on je komunističkom režimu služio pre svega tako što je vodio dijalog sa Katoličkom crkvom, ali i kroz druge svoje ekumenske aktivnosti (ekumenizam vodi ka ravnopravnom dijalogu i konačno pomirenju te jedinstvu crkava, pre svega Istočne i Zapadne).

Kremlj je preko njega, navodno, uspevao da postigne neke svoje ciljeve. Recimo, kaže se da je dao ključni doprinos postizanju nekakvog tajnog dogovora između Kremlja i Vatikana, kojim je Ruska crkva primorana da učestvuje na Drugom vatikanskom saboru početkom šezdesetih, u zamenu za izostanak osude ateističkog komunizma u zvaničnim saborskim saopštenjima, što je vrlo tanka teorija zavere koja nema mnogo smisla; za početak, zašto bi SSSR bila uopšte važna osuda njihove ideologije od strane neke verske organizacije?

Okolnost Nikodimove smrti je neverovatna: preminuo je 5. septembra 1978. godine tokom audijencije kod pape Jovana Pavla I, koji je izabran desetak dana ranije, 26. avgusta, i koji će i sam iznenada preminuti 28. septembra iste godine, dakle, dvadesetak dana nakon Nikodima.

Evo kako je američki dnevnik „Pitsburg post-gazet“ dana 6. septembra 1978. godine preneo vest o smrti ruskog mitropolita:

„Ruski pravoslavni arhiepiskop Nikodim, zagovornik hrišćanskog jedinstva i jedan od šest predsednika Svetskog saveta crkava, umro je juče od srčanog udara tokom audijencije kod pape Jovana Pavla I. Novi pontif mu je dao oprost grehova i poslednji blagoslov.

Nikodim, bradati 49-godišnji mitropolit Lenjingrada i Novgoroda, bolovao je od srca od 1971. Samo što je čestitao papi, srušio se u njegovu stolicu u pontifovoj privatnoj biblioteci. Pomoćnik je požurio da donese pilule iz torbe atašea ruskog crkvenjaka i pozvan je doktor. Ali Nikodim, koji je preživeo pet srčanih udara, podlegao je. Papa mu je očitao poslednji obred, rekli su zvaničnici.

Telo je sklonjeno u malu obližnju crkvu Svete Ane. Položeno je na katafalk u glavnom brodu, obučeno u gracioznu crnu haljinu istočnog pravoslavlja i sa okruglom srebrnom kapom koja simboliše njegovu arhiepiskopsku službu. Papa Jovan Pavle rekao je da je ’duboko ganut’ Nikodimovom smrću i nazvao je Nikodima ’posvećenim slugom svoje crkve’.

Sovjetska novinska agencija ’Tass’ prenela je saopštenje o arhiepiskopovoj smrti i nazvala ga ’aktivnim učesnikom’ u međunarodnom mirovnom pokretu. Depeša iz Moskve kaže da će biti sahranjen u Lenjingradu. Nikodim je u prošlosti govorio da nije komunista, ali se uporno uzdržavao od bilo kakve kritike sovjetskog režima, koji reguliše i ograničava versku aktivnost.

Drugi pravoslavni prelati i holandski kardinal Johanes Vilebrands bili su prisutni tokom audijencije, dok je grupa od 20 ekumenskih predstavnika čekala da vidi papu u susednoj sobi. Nikodimova smrt „bacila je oblak nad ceo događaj“, kaže velečasni Karl Mau, generalni sekretar Svetske luteranske federacije. Papa je nakratko primio ostale, ali grupno umesto posebno kako je bilo planirano.

’Zahvaljujemo Bogu za posvećenu, neumornu i hrabru službu našeg brata i za potpunu privrženost svojoj crkvi u svom životu, svom svedočanstvu i ekumenskom pokretu’, kaže generalni sekretar Svetskog saveta dr Filip Poter. Savet, sa sedištem u Ženevi, u Švajcarskoj, telo je sastavljeno od 288 anglikanskih, protestantskih i pravoslavnih crkava iz 91 zemlje.

Nikodim je bio ključan za uvođenje ruskog pravoslavlja u Svetski savet 1961. Nakon što je 14 godina bio u izvršnom komitetu Saveta, izabran je za predsednika 1975. Nikodim je predstavljao svoju crkvu tokom Drugog vatikanskog sabora i u teološkim razgovorima između Rima i pravoslavlja od 1967. U nekoliko navrata, Nikodim je prisustvovao ekumenskim sastancima u Sjedinjenim Državama.

’Bio je veliki i poštovani lider među crkvama, i stari prijatelj’, rekao je velečasni Frenk Nortam, predstavnik Metodističkog svetskog saveta.“

Ruska crkva danas nema usaglašen stav o Nikodimu: jedni ga osporavaju, čak optužuju da je bio skriveni katolik ili samo previše oduševljen katoličanstvom, dok ga drugi smatraju veštim zaštitnikom Crkve koji je vodio bitku protiv moćne ateističke države u kojoj je živeo, i koji je omogućio da se glas Ruske pravoslavne crkve čuje širom sveta, zbog čega sovjetskim vlastima više nije bilo moguće da je tek tako ućutkavaju i ponižavaju.

Patrijarh Kiril je u Sankt-Peterburgu 12. oktobra 2009. godine služio svečanu liturgiju u čast 80. godišnjnice od rođenja mitropolita Nikodima, ali on ostaje kontroverzna figura u istoriji Ruske crkve dvadesetog veka.

(P. L.)