Pokolj jugoslovenskih partizana u Norveškoj: Dobro skrivana javna tajna najbogatije zemlje u Evropi

Nemci su leta 1942. godine u Norvešku dovukli oko pet hiljada jugoslovenskih političkih zatvorenika i ratnih zarobljenika, sa namerom da ih iskoriste u izgradnji odbrambene infrastrukture za slučaj savezničke invazije. Pola ih se nikada nije vratilo u domovinu

Treći rajh je proleća 1940. godine okupirao Norvešku iz dva razloga koja se svode na činjenicu da je nemačka industrija potpuno bila zavisna od uvoza rude gvožđa iz Švedske: postojala je, naime, bojazan u Berlinu ili da bi Norveška svoje luke mogla prepustiti Britancima koji bi ih onda iskoristili za blokiranje pomorskog transporta, ili da bi Britanci mogli okupirati Norvešku i tako direktno ugroziti švedske rudnike.

Preporučujemo

Plan britanske invazije na Norvešku zapravo je bio izrađen, a podrazumevao je miniranje norveških teritorijalnih voda, uništavanje švedskog rudnika u Elivareu i otvaranje protivnemačkog fronta na jugu Švedske kako bi se sprečio ili barem odložio napad na Francusku, ali je polaganje mina bilo kobno odloženo za 8. april; vodila se trka za koju izgleda nijedna strana nije znala, ali su Nemci imali sreće: Hitler je prethodno 1. aprila odredio 9. za početak napada, tako da Britanci nisu bili spremni.

Nemci su stoga naposletku uspešno zaposeli Norvešku, nakon što su skršili neprijatelja i pronašli izdajice u norveškom narodu; pored otpora koji su Nemcima pružale jedinice norveške vojske verne kralju i vladi, tu su bile i anglo-francuske snage koje su se iskrcale u Narviku, ali su do početka juna i jedni i drugi pobeđeni.

Kada je okupacija uspostavljena, Norveška je morala biti osigurana od nove moguće invazije, inače cela operacija ne bi imala smisla: pored 300 hiljada vojnika koji će u toj zemlji biti stacionirani tokom čitavog trajanja rata, valjalo je izgraditi i odbrambenu infrastrukturu.

U tu svrhu, Nemci su leta 1942. godine u Norvešku dovukli oko pet hiljada jugoslovenskih političkih zatvorenika i ratnih zarobljenika, uglavnom iz tzv. Nezavisne Države Hrvatske; pored njih, bilo je tu utamničenih i iz redova drugih evropskih nacija. Među Jugoslovenima bilo je i Srba i Hrvata i Muslimana; Muslimana je bilo nekoliko stotina, ali im se gubi svaki trag nakon što su transportovani za Berlin, i verovatno nisu preživeli rat. Što se Srba i Hrvata tiče, mahom su to bili zarobljeni partizani i komunisti, ali među Srbima je bilo i mnoštvo apolitičnih koji su izabrani po čisto etničkoj liniji (tako barem tvrde norveški istraživači).

24. juna u Narvik je stigao kontigent sa oko 900 Jugoslovena koji su potom naterani na deset kilometara dugi marš do Bejsfjorda gde se nalazio logor. Petorica su već tokom hoda nasmrt pretučena, dok je jedan upucan iz vatrenog oružja. 12. jula nekoliko nemačkih oficira i noverških lekara došli su u inspekciju logora; ustanovljeno je prisustvo tifusa, a zatim je proizvoljno, na osnovu fizičkog izgleda, izdvojeno 85 logoraša koji su delovali slabo. Njima su naknadno pridodata još 203 čoveka.

Tri dana kasnije čitav logor je stavljen u karantin, da bi u večernjim satima 17. jula na marš bilo primorano 588 logoraša za koje je procenjeno da su zdravi. Straža koja im je dodeljena bila je sastavljena od norveških kolaboracionista (njihov vođa Vidkun Kvisling dao je ime svima kvislinzima), sa nekoliko nemačkih nadređenih.

Oni koji su ostali u logoru sami su sebi morali da iskopaju jamu, da stanu na njenu ivicu i da čekaju metak u potiljak. Metak je uvek dolazio, a ubijani su u grupama od po dvadeset. Međutim je bilo i onih koji zbog bolesti nisu bili u stanju da stoje na dve noge a kamoli da kopaju; navodno je bilo i onih koji su odbili da napuste baraku u kojoj je bila ambulanta, ali je sudbina svima bila ista: straža je baraku benzinom ispolivala i zapalila, a oni koji su pokušali da pobegnu kroz prozore košeni su mitraljeskom vatrom.

Za to vreme, zdravi logoraši marširali su ka tridesetak kilometara udaljenom Bjornfjelu gde su stavljeni u karantin. 22. jula svi su primorani da trče šest krugova oko logora, a ko bi posustao likvidiran je na licu mesta. Istoga dana, deset logoraša streljano je pored obale obližnjeg jezera.

Ovo se ponavljalo u redovnim intervalima, i broj mrtvih se povećao: nakon pet sedmica, među živima više nije bilo 242 jugoslovenska zarobljenika. Ova serija povezanih događaja predstavlja najveći pojedinačni masakr jugoslovenskih logoraša u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je 1949. žrtvama na tom mestu podignut spomenik.

Pomenimo i ovo: jula 1943. godine, u logor u Karasjoku prebačena su 374 logoraša, mahom Jugoslovena, koji je trebalo da rade na proširenju nekog puta ka Finskoj. Posle četiri-pet meseci, samo ih je 111 bilo živo, a neposredno pre likvidacije logora i prebacivanja zatvorenika drugde (posao je bio obavljen), dodatnih 45 je streljano (moguće zato što su bili „višak“ ili za transport ili za naknadni smeštaj). Ovakvih primera ima mnogo, jer je u norveškim logorima tokom rata stradalo ukupno 2.368 Jugoslovena.

Treba, međutim, naglasiti i da većina norveškog stanovništva nije aktivno učestvovala u saradnji sa okupatorom, da ogromna većina okupaciju nije odobravala (sam Kvisling je i pre i tokom rata uživao beznačajnu podršku stanovništva, baš kao i naš Ljotić koji je pošao istim kvislinškim putem), da je postojao dobro organizovani pokret otpora čije su akcije protiv postrojenja za proizvodnju teške vode i njenog prebacivanja u Nemačku onemogućili nacistima razvoj nuklearnog programa, što je kasnije ocenjeno kao najvažniji akt sabotaže u celom ratu.

Treba, takođe, naglasiti i da su mnogi doturali pomoć logorašima i da se u tom periodima između njih i naših ljudi razvilo prijateljstvo. Manijaci su uvek u manjini i samo svojom glasnošću stvaraju utisak brojnosti, koji je pojačan onesposobljavajućom zastrašenošću većine (hrabrost je na ceni baš zato što nije česta).

U proleće 1946. godine dvadesetak nemačkih oficira i stražara iz logora Bejsfjord izručeno je Jugoslaviji. Suđeno im je u Beogradu od strane novih vlasti, i svi su redom osuđeni na smrt streljanjem. Norvežani su sami sudili zlikovcima iz svojih redova, ali nam nisu poznate presude (samo četrdeset kolaboracionista osudili su nakon rata na smrt); a oni sami ukazuju na vlastitu nesposobnost da prihvate činjenicu da su i sami davali zločince, da zlo nije činio samo okupator.

Da li vam to zvuči poznato? Nešto slično se u današnje doba dešava i kod nas, sa ovim nesrećnim talasom pokušaja rehabilitacija dokazanih zločinaca i kvislinga, jer pobogu, oni su „naši“ pa kako mogu da budu zločinci.

(P. L.)