Misterija rođenja Svetog Save: Kako su monasi pre osam vekova opisali čudesne događaje koji su prethodili Rastkovom dolasku na svet

„Gospode“, počeli su svoju molitvu Stefan Nemanja i njegova supruga Ana, “daj nam da rodimo čedo po volji tvoga milosrđa i po tvome božastvenom samotrenju, da bezbrojnom silom tvojom ispuni svoje otačastvo, bogoljubnim tvojim dobroverijem“

Rastko Nemanjić, treći i najmlađi sin raškog velikog župana Stefana Nemanje i njegove supruge Ane, rodio se oko 1175, mada ima izvora koji njegovu godinu rođenja stavljaju u 1169. ili konkretno u 1174. Od male je to važnosti u odnosu na značaj koji će on — koji je u monaštvu uzeo ime Sava i kojeg je potomstvo proglasilo za sveca Pravoslavne crkve — imati za srpsku istoriju. Putem koji je on utabao mi i dalje koračamo, hteli ili ne hteli.

Preporučujemo

Hilandarski monah Domentijan rođen je 1210. godine, i bio je savremenik i verovatno učenik Svetoga Save. Njegovo tačno poreklo ne znamo, ali nema sumnje da je bio izdanak neke raške vlastelinske kuće. U pitanju ličnost od ogromnog značaja za našu istoriju i književnost: čovek kojeg je Srpska akademija nauka i umetnosti uvrstila na spisak 100 najznamenitijih Srba svih vremena, plodni pisac žitija, između ostalog i „Žitija Svetoga Save“, duhovnik koji je dao ogroman doprinos razvoju kulta tog svetitelja, kao i kulta njegovog oca Svetog Simeona Mirotočivog, odnosno Nemanje.

Hilandarski monah Teodosije na svet je došao 1246. godine, tačno deceniju nakon što se Sava upokojio u Velikom Trnovu, vraćajući se iz Jerusalima sa hodočašća. I on spada u red najvažnijih likova srpske istorije i književnosti srednjeg veka, i njega je Srpska akademija nauka i umetnosti uvrstila na spisak 100 najznamenitijih Srba svih vremena, i on je bio plodni pisac iza kojeg su nam ostala žitija, između ostalog, i njegovo vlastito „Žitije Svetoga Save“, i on je bio duhovnik koji je dao ogroman doprinos razvoju kulta tog svetitelja, kao i kulta njegovog oca. Domentijan i Teodosije, učitelj i učenik, dva slavna Hilandarca, neodvojivi su jedan od drugoga.

U pomenutom Teodosijevom žitiju, koje je izrađeno na osnovu Domentijanovog i čak, kako sam kaže, po njegovim usmenim uputstvima (nije od preterane važnosti, ali postoji mogućnost da to nije tačno već da je Teodosije tom tvrdnjom želeo da podupre autoritativnost svog dela, što je inače metod kojim su se služili srednjovekovni pisci širom Evrope; recimo, da bi izbegli optužbu za jeres, koja se često olako i kobno lepila na ljude koji su samo na drugačiji način izražavali istu suštinu, neki bi bogoslov gotovo uzgred među svoje redove ubacio tvrdnju da citira nekog priznatog starog bogoslova, iako zapravo to ne čini, što donekle otežava istraživanje srednjovekovne filozofije i utvrđivanje kome zapravo pripadaju originalne misli), Rastkovom rođenju pridaje se čudesan karakter božanske intervencije.

Teodosije počinje tako što govori pohvalno o Nemanji. Za njega, naš veliki župan je bio „blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan i uz to vrelinom, bezbolnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen“. Taj i takav Nemanja je uzeo, „po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“.

Kakva je mogla biti supruga takvog čoveka? Odgovor na to pitanje sam se nameće: „A i ova nije ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim“, piše Teodosije. „Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.“

Ali ljudi su ljudi, pa makar bili i carskog roda dele sa ostalima poriv za još većim potomstvom, a posebno kada zađu u godine, omekšali i sentimentalni, žele i raduju se novoj deci više nego onoj ranije.

„Pošto je prošlo mnogo vremena otkako je prestala da rađa pomenuta blagočastiva Ana“, nastavlja znameniti monah, „jer je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je pre rađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž njen (jedna od brojnih referenci na biblijske događaje, ova konkretno je Knjige Postanja 29:31—32; prim. nov), oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu:

’Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, koji si negda poslušao Avraama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo. Usliši danas i nas grešne sluge svoje što ti se mole. Daj nam, po tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počinuti. I dajemo ti zajedničke obete: Od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se, i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.’“

Domentijan nam u svom žitiju dostavlja bitno drugačiju molitvu po sadržaju, ali istovetnu po suštini: „Gospode“, obratili su se Nemanja i Ana Bogu u njegovoj verziji, “daj nam da rodimo čedo po volji tvoga milosrđa i po tvome božastvenom samotrenju, da bezbrojnom silom tvojom ispuni svoje otačastvo, bogoljubnim tvojim dobroverijem, kome mi, sluge tvoje, po zapovesti tvoga božastva i tvojih svetih apostola položismo početak, nadajući se primiti tvoju božanstvenu nagradu. I ako satvoriš milost sa slugama svojima, da se ne više ne približimo u sjedinjenje ove telesne ljubavi, no da ostanemo izvršujući svetinju u strahu tvome sve dane života našega.“

Teodosije, pak, dalje piše: „A Gospod, koji je blizu ovih što ga prizivaju vaistinu i sluša njihovu molitvu, posluša i njihova moljenja kao i ostalih pravednika. I ovo je bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najpre u rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako hoće. I plod molitve po prirodi se rodivši, od Boga dan, Bogu se i nameni, što i bi“, kaže Teodosije.

Dakle tako se dogodilo čudo, i ona kojoj možda nije bilo vreme više da rađa, spremala, ne znajući, da rodi verovatno najznačajniji izdanak srpskog naroda u proteklih hiljadu godina.

Ovaj monah nastavlja: „Kada je zatrudnela supružnica i kada se približiše dani rodi muško čedo po prošenju molitvenom. Obradovaše se dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom i Duhom, prosvetivši ga božanstvenim krštenjem (koje se u hrišćanstvu smatra za drugo, duhovno rođenje, te otuda takav izbor reči; prim. nov), i dadoše mu ime Rastko, i u Gospodu veoma dobro Bogu uzraste.“

Domentijan događaj Rastkovog rođenja ovako opisuje: „I potom zače bogoljubiva Ana u svojoj utrobi, i rodi po božjoj volji sina, dobro iznikli izdanak od dobroga korena, u kome roditelji njegovi primivši bogosvetlu radost, blagodariše dobrotvora svoga, koji ne previde moljenja njihova. I od začeća njegova više se ne sastadoše u ložnicu svoju (odnosno, više nisu vodili ljubav; prim. nov), no kao što obećaše Bogu, u tom ostadoše do kraja života svoga.

A Bogom darovanoga sina krstivši u ime Oca i Sina i svetoga Duha, narekoše mu ime Rastko, koji će vaistinu veoma uzrasti božastvenim dobrim delima, i to ne samo on nego će i svoje otačastvo privesti na veliku pobožnost, i dovršiti nedovršeno od svojih roditelja što je za pobožnost njihovu, koji su u njegovu rođenju vaistinu primili izveštenje od svetoga Duha, da im bi darovan od Boga kao dar božji. Imajući svagda veliku radost zbog njega, i svagda uzašiljući Gospodu blagodarne molitve, othraniše ga sa dobrobojažljivošću u svakoj dobroj veri i čistoti, znajući ga kao božjeg vesnika.“

O tome, pak, Teodosije kaže sledeće: „A kada je dete ojačalo, dadoše ga da se uči svetim knjigama. Roditelji, pak, njegovi, osećajući natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gledahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom. Bejaše i dete blagoobrazno i veselo dušom, i napredovaše u učenju, i izazivaše divljenje svojim razumom u detinjem uzrastu, tako da su svi govorili: ’Ovo će biti neko novo znamenje!’“

Tako je i bilo. Domentijan, nešto drugačijim izborom reči, obaveštava nas kako je već u ranom dobu primećena visoka nadarenost dečakova: „I biše načinjene palate za njegovo prebivanje, gde prebivaše veliki svetilnik božji, koji raste i svetli se božjom blagodaću, i koji će prosvetiti svoje otačastvo. Roditelji njegovi, imajući veliku ljubav prema njemu, često dolažahu k njemu, ispunjavajući se velikim divljenjem zbog njega i imajući mnoge misli i pečali zbog njega: ’Šta će biti ovo dete poslano nam od Boga?’ i predaše ga božjoj volji, i naučiše ga svetim knjigama.

A koliko dolažahu k njemu, tolike i takove nedomislene radosti ispunjavahu se dušom, blagodat božja koja je na njemu, tajno im svetim Duhom objavljivaše veselje, unapred slikajući im beskonačno veselje u Gospodu Bogu, i nađoše beskonačnu radost molitvama toga rođenoga od njih.“

Tako je počeo život Svetog Save, školske slave, velikog prosvetitelja i sveca. Onima koji danas posebno obeležavaju ovaj dan želimo srećnu krsnu slavu, a isto želimo i svim ostalim pravoslavnim vernicima, posebno đacima, a još posebnije prvacima.

VIDEO - Beograđani nisu baš briljirali sa odgovorima na osnovna pitanja o Svetom Savi:

(P. L.)