Nama su antički kipovi bezbojni i jednolični, ali nisu takvi bili onima koji su ih pravili. Njima su bili ovakvi

Skulpturna umetnost tokom poslednjih pet stoleća bila je i jeste pod snažnijem uticajem klasične plastike koja je ponovo otkrivena u doba renesanse, ali je njena današnja jednobojnost zapravo posledica zablude

Polihromija je reč kojom se označava bojenje plastike (ne onoga što mi danas uobičajeno nazivamo plastikom, već plastike kao umetničke forme koja se tiče skulpturnog i keramičkog oblikovanja materijala kao što su drvo, staklo, metal, kamen, itd) i dekorativnih arhitektonskih elemenata.

Preporučujemo

U pitanju je praksa koja postoji još od antičkih vremena; mesopotamijske kulture koristile su je, a i arheološka iskopavanja lokaliteta iz perioda Minojske civilizacije na Kritu otkrila su vrlo rane primere bojene grnčarije: dakle, pričamo o običaju koji vodi poreklo iz bronzanog doba.

Klasična grčka civilizacija nasledila je ovu praksu pa su njihovi kipovi i grnčarija bojeni u vrlo žive i snažne boje, mada je mahom bila ograničena na kolorizovanje odeće, kose i drugih elementara, dok je koža ostavljana u prirodnoj nijansi materijala od kojeg je umetničko delo izrađeno. Ako bi recimo skulptura bila od belog mermera, delovi tela kao što su lice i ruke ili noge, bili su beli.

Dešavalo se, međutim, da se od toga odstupi i da se čitav kip oboji, uključujući i „kožu“ koja bi onda poprimila nijansu prirodne ljudske boje. Ali do doba kada je antička umetnost nanovo otkrivena tokom perioda humanizma i renesanse, boja na iskopanim kipovima bila se sprala zbog dugog niza vekova pod zemljom, što je za posledicu imalo obnovu klasične plastike u njenoj bezbojnoj i „dostojanstvenoj“ varijanti kakvu danas poznajemo.

Ljudi su, naime, pre pet i više vekova verovali da je plastika u antici bila upravo takva kakvu su oni videli, smatrajući da je antička lepota bila izražena samo kroz oblik i kompoziciju (iako polihromija tokom srednjeg veka nikada nije prestala biti korišćena, tek danas znamo da je nasleđena iz ranijeg doba); zbog toga nam je danas, primera radi, nezamislivo da spomenik knezu Mihailu na Trgu republike bude šaren kao detlić, i da je takav — držali bi to za kič.

I tek su savremena ispitivanja starih kipova nepobitno ustanovila postojanje mikroskopskih tragova boja kojih odavno više nema i koje nisu vidljive golim okom. Ono što je nama danas kič, antičkom je čoveku bila lepota, a bojenje plastike nije bilo samo puko pojačavanje utiska koji je skulptura nekog boga ili heroja ili vladara ostavljala na posmatrača, već i maltene umetnost sama po sebi, u dobroj meri posebna od samog vajarstva.

Da tragovi boja postoje na građevinama zapravo je primetio još nemačko-francuski arhitekta Žak Injas Hitorf (1792—1867), ali je trebalo mnogo vremena da prođe da bi se to u naučnoj zajednici primilo. One mikroskopske obzervacije samo su ubrzale to prihvatanje, mada ogromna većina običnih ljudi (čitaj: ne-stručnjaka) i dalje za to uopšte ne zna, većini je antička polihromija potpuna nepoznanica.

Da bi to promenili i da bi prosvetili ljude, da bi udahnuli novi život drevnim umetninama, danas se često dešava da eksperti izrađuju replike kipova iz tih vremena, i da ih potom boje, te da, služeći se materijalnim dokazima o njihovom prvobitnom izgledu, pokušaju da savremenom čoveku verno prikažu poznatu skulpturu kakvom ju je video antički čovek. Ovde su samo neki takvi primeri.

(P. L.)