Kako se Britaniji ovih dana kao bumerang vraća 15 miliona indijskih mrtvih i raseljenih od pre sedam decenija

Britanci su prvobitno planirali da do juna 1948. napuste Indiju i daju joj nezavisnost, ali je vicekralj Mauntbaten ubrzao proces i objavio da će se to desiti već 15. avgusta 1947. godine. Nove granice je za pet sedmica morao da nacrta čovek koji tamo u životu nije bio. Posledica svega bila je ljudska tragedija, a sličnost sa Bregzitom nije slučajna

Opisujući katastrofalno britansko povlačenje iz Indije 1947. godine, engleski pisac Pol Skot je rekao da su u tom trenutku Britanci „došli do kraja samih sebe kakvi su bili“, to jest, do kraja svoje uzvišene predstave o sebi. Mnogi su tada bili šokirani načinom na koji su Britanci izašli iz te zemlje i ostavili je podeljenom i u stanju totalne anarhije, i šokirani time kako je Luis Mauntbaten u svojstvu poslednjeg vicekralja Indije osudio na pakao oko četiri stotine miliona svojih podanika, piše „Njujork Tajms“.

Ali sada se „razvod“ Ujedinjenog Kraljevstva od Evropske unije javlja kao još jedan dokaz moralnog bankrotstva britanske vladajuće klase koja sledi „fantaziju o imperijalnoj snazi i samodovoljnosti“, „razvod“ obeležen arogancijom, ohološću, nesposobnošću i tvrdoglavošću čiji je vrhunac parlamentarno odbacivanje sporazuma koji je premijerka Tereza Mej postigla sa evropskim partnerima.

Vlada opšta zaprepašćenost onim što britanski političari čine poslednjih godina, ali dobri poznavaoci tamošnjih prilika ukazuju na neverovatnu sličnost sa zbivanjima od pre sedam decenija. Mauntbaten, koga su u mornaričkim krugovima nazivali „gospodar propasti“ (eng. Master of Disaster), bio je predstavnik one više i srednje klase iz čijih su redova dolazili službenici koji su vladali Azijom i Afrikom, narodima i zemljama koje uopšte nisu poznavali niti razumevali.

To su oni isti koji dominiraju Konzervativnom partijom i danas, piše „Njujork Tajms“ — od Dejvida Kamerona koji je neodgovorno raspisao kobni referendum u nameri da izoluje ekstremiste u sopstvenoj stranci, preko Borisa Džonsona koji je oportunistički zagovarao Bregzit nadajući se premijerskoj stolici, do Džejkoba Riz-Moga čiji investicioni fond ima sedište u EU iako je on jedan od najglasnijih zagovornika izlaska.

U Britaniji to danas nazivaju „ortakokratijom“, vladavinom oksfordskih ortaka (eng. Chumocracy, od „chum“ što znači „ortak, drugar“), visokoobrazovanih i rođenjem privilegovanih mediokriteta koji su međusobno dobro umreženi i uvezani.

Međutim se može kazati da se britanska izlazna strategija iz kolonija nakon Drugog svetskog rata napokon vratila kući: srpski rečeno, „došla maca na vratanca“. A zbog toga što je Bregzit prevashodno englesko zamešateljstvo, zbog toga što su i Škotska i Vels i Severna Irska većinski glasali za ostanak u Evropskoj uniji, postoji mogućnost da će se Ujedinjeno Kraljevstvo — razjediniti, raspasti u paramparčad.

Kao posebna ironija ističe se činjenica da je glavni kamen spoticanja u vezi sa Bregzitom zapravo granica između Republike Irske i Severne Irske, granica — uspostavljena 1921. godine — kojom je protestantska većina u Alsteru ostala u okvirima UK dok su većinski katolički delovi Irske dobili nezavisnost.

Simptomatično je to što zagovornici Bregzita pojma nisu imali da će to uopšte predstavljati neki poseban problem, što su čak podsmešljivo odmahivali rukom kada bi se to pitanje postavilo, iako Severna Irska jedina ima kopnenu granicu sa EU, iako u njoj već dvadeset godina vlada roviti mir koji je upravo uslovljen poroznošću granice sa Republikom Irskom: vaspostavljanje graničkih prelaza neće izaći na dobro, a to postaje sve izvesniji kako vreme odmiče.

Isti stepen nemara Britanci su pokazali i prilikom crtanja granica po Africi i Aziji tokom dekolonijalizacije, zbog čega ovo savremeno olako pristupanje ekonomskim i političkim posledicama svog delovanja ne bi trebalo nikoga da iznenadi: Britanska imperija je, primera radi, iz Indije izašla praktično bez ikakve pripreme.

Naime, vlada je najavila da će Indija dobiti nezavisnost najkasnije do juna 1948, ali je onda početkom 1947. novopostavljeni vicekralj Mauntbaten objavio da će se prenos ovlašćena odigrati već 15. avgusta te godine. Nakon što su se indijski lideri juna meseca (suprotno željama Gandija) složili da podele zemlju po verskoj liniji, zadatak crtanja novih granica poveren je advokatu Sirilu Redklifu, čoveku koji u životu nije kročio na tlo Indije i „nikad nije bio istočnije od Pariza“, a koji je za to dobio pet nedelja. Potpuno neverovatno!

A trebalo je podelili hinduse od muslimana, sa hinduskom Indijom u centru i muslimanskim Pakistanom na njenim krilima (Bangladeš, koji je sedamdesetih godina stekao nezavisnost, prvobitno je bio Istočni Pakistan); bez da je posetio sela, gradove, reke i šume kroz koje je vukao liniju razgraničenja, Redklif je poljoprivredno zemljište odvojio od luka, a verske većine pretvorio u manjine, u zavisnosti od toga na koju stranu granice ih je smestio.

Rezultat takvog imbecilnog pristupa bio je katastrofalan: 14 miliona nesrećnika je iseljeno iz svojih domova na drugu stranu granice, u nemirima i sukobima stradalo je do dva miliona ljudi, žene su silovane, trudnice čerečene, deca otimana, bebama glave razbijane o zidove, dok je sam Radklif nagrađen viteškom titulom (naravno da Britanci nisu direktno krivi za ovo divljaštvo, krivi su divljaci koji su ta zverstva vršili, ali indirektno su doveli do ovog nasilja svojom neodgovornom politikom).

Samo dva meseca kasnije počeo je Prvi indijsko-pakistanski rat oko Kašmira, iako ni hindusi ni muslimani nisu prethodno tražili od Mauntbatena da se žuri sa povlačenjem; šta više, oni su se vodili idejom — „što je brzo, to je i kuso“.

A sada se nešto slično dešava samim Britancima. Niko Terezu Mej nije terao da prevremeno pokrene onaj čuveni Član 50, čije je aktiviranje značilo da Ujedinjeno Kraljevstvo mora da izađe iz EU u roku od dve godine; sve je moglo i moralo drugačije i strpljivije (ako je uopšte i moralo), ali pošto su u to ušli tako nespremni, pre temeljne razrade čitavog procesa napuštanja zajednice evropskih nacija, sada se nalaze pred ambisom.

Ako nikakav sporazum sa EU ne bude prošao kroz Parlament (svaki novi tekst mora biti odobren od parlamenata svih članica EU), ili ako unilateralno ne suspenduju Član 50 (Evropski sud pravde decembra je meseca presudio da London na to ima pravo), ili ako ne dođe do odlaganja datuma izlaska (i oko toga moraju da se slože sve druge članice), ili novog referencuma, može se desiti da Velika Britanija u petak 29. marta napusti Evropsku uniju bez ikakvog dogovora, i u potpunom haosu.

To je takozvani „čvrsti Bregzit“: kao kada bi problem sa slepim crevom rešili, ne hiruškim putem, već ručnim čupanjem iz utrobe. Do čega će on dovesti teško je reći jer analogija nije savršena, ali mogao bi dovesti do smrti Velike Britanije, njenog raspada i obnove „male“ Engleske.

(Telegraf.rs)