Kako smo pokvarili Ameriku: Bilo je to vreme kada smo im izvozili najkvalitetniji opijum, rakiju i vino

Naša zemlja je postala toliko poznata po izvozu opijuma, da je jedan savremenik izjavio kako je za njega "Južna Srbija bez opijuma isto što i Francuska bez vinograda"

Začeci komercijalne razmene Srbije i SAD bili su trgovinski sporazumi s kraja 19. veka, a svakako je najinteresantniji deo o izvozu opijuma iz Kraljevine Jugoslavije u SAD, a zatim alkohola na američko tržište

Trgovina između dve udaljene i saobraćajno prilično nepovezane zemlje bila je na relativno niskom nivou tokom narednih decenija. Primera radi, počasni konzul u Pitsburgu Kosta Unković, 1933. godine piše kako se "trgovina između Amerike i Jugoslavije zapravo ne opaža niti ima uticaja na ekonomski život jedne i druge strane". Unković smatra kako bi Jugoslavija u Ameriku mogla uspešno da izvozi boksit, hmelj i duvan, a da bi u suprotnom pravcu moglo da se nađe tržište za američko staklo, pamuk, automobile, mašine i benzin; ali izražava žaljenje što se razmena u tim oblastima još uvek ne razvija.

Preporučujemo

Uprkos konzulovim kritikama, postojala je jedna oblast proizvodnje u kojoj je trgovina cvetala – u bukvalnom smislu te reči. Čitaoci ovih redova su sigurno bar jednom u životu, naročito od pripadnika srednje ili starije generacije, mogli da čuju konvencionalnu mudrost o tome kako "Amerika kvari našu decu" – bilo nasilnim video igricama, netipičnim životnim stilovima ili proliferacijom gaziranih pića sa visokim sadržajem šećera.

U ovom tekstu, prikazan je jedan intrigantan aspekto jugoslovensko-američkih odnosa, koji služi kao svedačanstvo vremenu kada je naša zemlja "kvarila" Amerikance. Govorimo svakako o masovnom izvozu opijuma iz Kraljevine Jugoslavije u SAD; a deo teksta će biti posvećen i načinima na koji je Kraljevina tj. njena industrija alkohola dočekala završetak prohibicije u SAD, piše nasa-prica.rs.

ŠTA JE TO OPIJUM?

Pre svega, treba naglasiti da se opijum u to vreme nije koristio isključivo kao narkotik. Njegova primarna upotreba nalazila se u farmaceutskoj industriji, najpre zbog snažnog analgetičkog dejstva. Jedan od najpoznatijih medicinskih derivata opijuma je morfijum, tj. morfin, efikasno sredstvo za "ubijanje" bolova.

Lekari su međutim rano primetili da je morfin izuzetno zavisan, te je krajem 19. veka sintetisan novi proizvod, navodno kao neadiktivna supstitucija morfina, a ujedno i kao lek protiv dečjeg kašlja: heroin.

I pored raširene medicinske upotrebe, jedna procena s početka 20. veka kaže da se tek nešto više od polovine opijuma legalno prerađuje – a ostatak se direktno konzumira od strane rekreativnih uživalaca i zavisnika, pre svega na Dalekom Istoku i u Severnoj Americi.

Adiktivna svojstva opijuma su bila poznata od najstarijih vremena, naročito u Kini, gde je pušenje ove supstance bilo veoma rasprostranjeno. Tradicija tzv. "opijumskih jazbina" se uskoro proširila i u SAD, najviše zahvaljujući kineskim emigrantima.

Opijum, supstanca koja se dobija iz čaura maka, proizvodio se masovno na području Stare Srbije, odnosno današnje Makedonije, pre svega zbog povoljnih klimatskih uslova i pogodnog tla. Osmanski zemljoposednici su u zasadima maka videli priliku da uvećaju prihode od svoje zemlje, tako su prva polja maka zasađena 1835. godine u okolini Štipa.

Do kraja veka, ova kultura se proširila na područje Velesa, Strumice, Kočana, Tikveša, pa i do Skoplja; nisu je uzgajali samo posednici, već i obični seljaci. Lokalno stanovništvo je nastavilo da se bavi istom delatnošću i nakon oslobođenja u Balkanskim ratovima, a svoj interes u ovom unosnom biznisu je ubrzo prepoznala poslovna i politička elita Kraljevine. U to vreme, oko 14 hiljada hektara je bilo zasađeno makovim poljima, a makedonski opijum se ubrzo pročuo po svom kvalitetu, što je uslovilo visoku tražnju na svetskom tržištu.

Stalna komisija za opojne droge je procenila da se u slivu Vardara proizvodi oko 70 tona sirovog opijuma godišnje, što u tom trenutku čini gotovo 30% svetske proizvodnje. Naša zemlja je postala toliko poznata po izvozu opijuma, da je jedan savremenik izjavio kako je za njega "Južna Srbija bez opijuma isto što i Francuska bez vinograda", piše nasa-prica.rs.

ZAČETAK TRGOVINE

Američke firme su još 1922. godine poslale upite diplomatskim predstavništvima Kraljevine SHS o mogućnosti uvoza, nakon što je konzul iz Njujorka poslao brošuru o uzgoju opijuma u Južnoj Srbiji fabrikama iz domena hemijske i farmaceutske industrije.

Nekoliko godina kasnije, preko Trgovačko-industrijske komore u Skoplju dolazi do povezivanja četiri najveća trgovca iz Makedonije sa tri zainteresovane američke fabrike. Makedonski opijum ulazi na američko tržište 1929. godine, a izvoz već u prvoj godini dostiže vrednost od 21 miliona dinara. Arhivska građa beleži pismo iz 1933. kompanija Merk i Malinkrodt, i danas jednih od najvećih farmaceutskih kompanija na svetu, koje se žale Poslanstvu Kraljevine zbog kašnjenja u isporukama opijuma iz Jugoslavije; kao i odgovor Ministarstva trgovine i industrije o nešto slabijoj berbi i problemima sa pakovanjem opijumske mase koji su uslovili kašnjenje.

I pored ovih problema, pomenute kompanije nastavljaju trgovinu sa Jugoslavijom, očigledno poštujući visok kvalitet ovdašnjeg proizvoda: Malinkrodt je iste godine poručio novu pošiljku; a zabeleženo je i da su 1936. godine najveći kupci i dalje bili Merk sa 300 sanduka (gotovo 22 tone) i Malinkrodt sa 200 sanduka (14.5 tona). Preko 90 procenata legalnog jugoslovenskog izvoza je odlazilo u Ameriku, a manje količine su izvožene u Nemačku i Japan.

Ogroman i lukrativan biznis proizvodnje opijuma nije prolazio bez trzavica. Procenjeno je da je od 1920. do 1932. u berbama dobijeno oko hiljadu tona sirovog opijuma, a da je u istom periodu izvezeno tek nešto više od 800 tona. Razlika u proizvodnji je, kako se pretpostavlja, završila na crnom tržištu usmerenom ka zavisnicima.

Kako su u ovu granu naročito investirale banke, u martu 1933. zbog manjka rezervi opijuma i lažiranja dokumentacije uhapšeno je celokupno rukovodstvo Privredne banke za Južnu Srbiju, ali i čelnici Veleške i Viničke banke. Postoje indicije da su viškovi opijuma ilegalnim kanalima odlazili preko Soluna ka Turskoj i dalje na Daleki Istok – jugoslovenski graničari su ga neretko nalazili skrivenog u poljoprivrednim proizvodima iz Makedonije: u pasulju, siru, pa čak i u ribi.

Međunarodna zajednica je u više navrata pokušala da se izbori sa rastućim globalnim problemom zavisnosti. Društvo naroda je iniciralo potpisivanje međunarodnih konvencija o opijumu (1925); o ograničenju proizvodnje opojnih droga (1931); kao i o suzbijanju nedozvoljene trgovine opojnim drogama (1936). Iako je Jugoslavija bila među potpisnicama, odredbe nisu strogo poštovane, piše nasa-prica.rs.

Treba pomenuti i da je pristupanje ovim konvencijama izazvalo veliko negodovanje u Kraljevini i brojne proteste, naročito od strane privrednika i političara iz Južne Srbije, odnosno Makedonije. Zbog više afera, nestanka zaliha, sumnjivih interesa u proizvodnji, bezbednosnih implikacija (finansiranje terorističke organizacije VMRO velikim delom je dolazilo iz krijumčarenja makedonskog opijuma ka Bugarskoj, gde je isti prerađivan u nekoliko ilegalnih fabrika), kao i rastućih pokušaja međunarodne regulacije, Kraljevina odlučuje da stavi proizvodnju i promet opijuma pod državnu kontrolu.

Tako je 1933. osnovan Jugoslovenski zavod za izvoz opijuma, a Privilegovano izvozno akcionarsko društvo (PRIZAD) je takođe formiralo Opijumsko odeljenje, jedino ovlašćeno za otkup i izvoz ove sirovine. Sredinom tridesetih godina je bio aktuelan i tursko-jugoslovenski opijumski kartel sa sedištem u Istanbulu, zvanična međudržavna saradnja koja je imala za cilj međunarodno diktiranje cena ove sirovine, i koja je u jednom trenutku pokrivala oko četiri petine svetske proizvodnje.

Čak je 1936. godine Ministarstvo trgovine i industrije podržalo izgradnju fabrike za preradu opijuma u Skoplju, u vlasništvu braće Ognjanović – rad fabrike je osveštao skopski mitropolit Josif. Ta fabrika je posle Drugog svetskog rata nacionalizovana, a danas postoji pod imenom Alkaloid Skoplje.

OPADANJE UTICAJA

Krajem tridesetih godina polako počinje da opada uticaj Kraljevine na tržištu opijuma. Zbog brojnih nesuglasica u radu, tursko-jugoslovenski kartel je propao. Konkurencija iz Irana i Turske zbog toga počinje agresivnije da nastupa na američkom tržištu i da potiskuje jugoslovenski proizvod.

Tokom 1936. godine SAD kratkotrajno zabranjuje uvoz jugoslovenskog opijuma, zbog spora oko jedne pošiljke kompaniji Merk. Sumnja se da je ovoj zabrani "kumovao" turski uticaj. Pored toga, najveću prepreku za američko-jugoslovenske trgovačke odnose po ovom pitanju predstavljao je i rastući obim krijumčarenja ilegalnih derivata opijuma preko Atlantika.

Problem zavisnosti u SAD postaje akutan početkom tridesetih godina, a procene broja korisnika opijuma u ovoj zemlji idu i do milion osoba. To pojačava politički pritisak SAD, ali i Društva naroda, na Jugoslaviju. Pri američkoj ambasadi u Parizu deluje posebno odeljenje za praćenje i suzbijanje krijumčarenja, koje je često ukazivalo na ilegalne aktivnosti u vezi sa trgovinom opijumom, u čemu su neretko saučestvovale i jugoslovenske vlasti.

Početkom 1938. iz Pariza u Beograd dolaze dva agenta, koji tokom i nakon posete snažno kritikuju Kraljevinu zbog mlakih reakcija policijskih i pravosudnih organa na polju suzbijanja ilegalne trgovine narkoticima. Pariski ured procenjuje da je između 8 i 10 tona jugoslovenskog opijuma godišnje završavalo na crnom tržištu.

Najzad, 1939. godine na snagu konačno stupa i Ženevska konvencija o suzbijanju nedozvoljene trgovine opojnim trogama. Sjedinjene Države su pokušale da u konvenciju unesu odredbe koje u potpunosti kriminalizuju uzgoj, proizvodnju i distribuciju ilegalnog opijuma, ali se krajnji tekst ipak ograničio samo na krijumčarenje.

Ipak, odredbe su bile dovoljno stroge da dodatno suzbiju jugoslovensku proizvodnju. Poslednji udarac izvozu makedonskog opijuma u Ameriku zadaje izbijanje Drugog svetskog rata, koje prekida transatlantsku trgovinu – a novi izvori što legalnog, što ilegalnog opijuma tada postaju Iran, Indija i Meksiko. U međuvremenu, razvojem tehnologije krajem tridesetih godina 20. veka otkriveni su i brojni sintetički opioidi, koji uskoro ulaze u masovnu proizvodnju i uspešno zamenjuju do tada dragoceni derivat maka.

ALKOHOL ZA AMERIČKO TRŽIŠTE

U zenitu trgovine opijumom, Jugoslavija je videla svoju šansu i u izvozu alkohola na američko tržište. Prilika se ukazala sa završetkom prohibicije: najavljenim ukidanjem 18. amandmana na Ustav SAD, kojim je prvobitno 1920. godine zabranjena proizvodnja, transport i prodaja alkoholnih pića.

Nakon decenije prohibicije, američkoj administraciji postaje jasno da je ova politika u praksi nesprovodiva i da njeno dalje forsiranje samo doprinosi porastu kriminala povezanog sa ilegalnom trgovinom alkoholom, pa je zabrana opovrgnuta usvajanjem 21. ustavnog amandmana, koji je stupio na snagu u decembru 1933. godine.

Već 26. oktobra iste godine, kada je bilo izvesno da proces ratifikacije ustavnog amandmana od strane američkih saveznih država teče glatko, Jugoslovensko Poslanstvo iz Vašingtona obaveštava Ministarstvo inostranih dela kako će od decembra prodaja alkohola u SAD biti slobodna, te upozorava da veliki izvoznici iz evropskih zemalja već rade na plasmanu vina, rakije i likera u ovu zemlju.

Poslanstvo apeluje Ministarstvo da uputi stručnjake koji bi ispitali mogućnost izvoza jugoslovenskog alkohola u SAD. Apel je ponovljen početkom decembra, kada je naglašena i hitnoća budući da je postojeća količina alkoholnih pića na američkom tržištu "nedovoljna da zadovolji potrebe jednog velikog naroda koji je mnogo godina živeo pod restrikcijama prohibicionih zakona".

U depeši se naglašava kako će carina na početku uvoza sigurno biti mala, kako nastavak krijumčarskih delatnosti iz vremena prohibicije ne bi bio dalje podstican. Depeša završava zaključkom da Jugoslavija, osim vina i alkohola, nema mogućnosti da "forsira izvoz bilo kojeg drugog našeg produkta u Ameriku", podvlačeći kako se radi o velikoj prilici za našu industriju i trgovce, piše nasa-prica.rs.

Konzulat iz Čikaga do kraja godine šalje još nekoliko depeša, što pokazuje veliki interes koji su predstavništva Kraljevine dala ovom pitanju i šansi koju su diplomate videle u otvaranju američkog tržišta. Konzulat obaveštava o pojedinačnim kompanijama zainteresovanim za uvoz jugoslovenskog pića, navodeći da je kompanija Arthur Rose zatražila dozvolu za 350 hiljada galona (1.3 miliona litara).

U depeši se međutim iznosi sumnja u traženu brojku, koja se smatra preteranom i neodgovarajućom trgovinskom potencijalu navedene firme, te se ponuda konkurentske firme Palmer označava kao mnogo realnija. Ova kompanija je već stupila u vezi sa proizvođačima iz Jugoslavije (Vlastelinstvo Turković Kutjevo, Smederevska vinogradarska zadruga, Vlastelinstvo grofa Elca Vukovar, Tvornica Clotar Bouvier Gornja Radgona itd.) i tražila dozvolu za uvoz 43 hiljade galona destilata i 65 hiljada galona vina.

Konzulat naglašava da je oko trideset čikaških firmi dobilo dozvole za uvoz stranih vina, pa predlaže održavanje izložbe kako bi se popularisala jugoslovenska proizvodnja alkohola, posebno jer za vinom iz Kraljevine trenutno ne postoji potražnja u SAD. U arhivima je sačuvana i lista američkih kompanija sa kojima su diplomatska predstavništva stupila u kontakt u vezi sa uvozom vina, rakija i likera u SAD – radi se o dvadesetak firmi, uglavnom sa područja Njujorka i Čikaga. Pored toga, naveden je i spisak jugoslovenskih proizvođača zainteresovanih za izvoz u SAD.

Među njima se nalazi već pomenuto Privilegovano izvozno akcionarsko društvo PRIZAD, tj. njegovo Vinsko odeljenje; zatim Udruženje trgovaca i industrijalaca iz Subotice; nekoliko vršačkih i slovenačkih vinara; proizvođač bermeta Petar Kostić iz Sremskih Karlovaca (Arhiv Vojvodine čuva fakture za bermet Kostićevog podruma, naslovljene na ime jedne firme iz Njujorka); proizvođač vina i rakija iz Novog Sada akcionarsko društvo Braće Kenigštedler; Radoslav Zutkić iz Škaljara u Boki Kotorskoj; kao i Kraljevsko povlašćena zagrebačka dionička tvornica likera Pokorny, preteča današnjeg Badela.

Na samom kraju 1933. godine, Poslanstvo Kraljevine iz Vašingtona predlaže Zavodu za unapređenje spoljne trgovine izradu brošure na engleskom jeziku, namenjene predstavljanju jugoslovenskih vina, kao i slanje uzoraka pića, te određivanje finansijskih sredstava namenjenih za reklamu i promociju.

Diplomate su naglašavale da Jugoslavija u Americi još uvek nije previše poznata ni kao država, a "kamo li kao proizvođač vina, rakija i likera", tako da se pre svega sa kvalitetom jugoslovenskog alkohola moraju upoznati potrošači. Posebnu šansu Poslanstvo vidi u šljivovici, koja je kao piće poznata na američkom tržištu, iako se još uvek ne zna da je Jugoslavija veliki proizvođač ovog artikla.

Uprkos ovom trudu diplomatskih predstavnika da upoznaju proizvođače i trgovce sa potencijalima američkog tržišta, kao i da povežu američke potrošače i vinsku industriju Jugoslavije, obim izvoza alkohola nikada nije dosegao visine koje je, bar do pred Drugi svetski rat, držao jugoslovenski opijum – izvozni artikal po kome smo, kako se čini, tih godina bili najpoznatiji.

VIDEO: Obeleženo sto godina prijateljstva Srbije i Amerike

(Telegraf.rs/nasa-prica.rs)