Ludi mehanizam državnih sporazuma koji je, korak po korak, za nedelju dana doveo do Velikog rata

23. jula 1914. počela je takozvana Crna nedelja, kada je Austrougarska monarhija Kraljevini Srbiji uputila ultimatum, onaj sramni dokument koji je šokirao čitavu Evropu svojom drskošću i bezobrazluk. Julska kriza koja je počela Sarajevskim atentatom time je dobila dramatični zaplet čiji će rasplet biti Veliki rat, ali sticajem okolnosti u pozadini svega leži nešto što desilo još 1839. godine

Julska kriza počela je Sarajevskim atentatom 28. juna 1914. godine, a okončala se mesec dana kasnije, kada je izbio Prvi svetski rat. Glavni akteri te krize koja je svoju kulminaciju imala na bojnom polju, bila su dva vojno-politička bloka sastavljena od jednakog broja velikih evropskih sila: sa jedne strane je stajao Trojni savez, a sa druge Trojna antanta.

Preporučujemo

Prvo, o našim saveznicama — Francuskoj, Rusiji i Ujedinjenom Kraljevstvu. Trojna antanta nije bila odbrambeni sporazum sam po sebi, već više neformalno razumevanje da su zemlje-potpisnice na istoj strani, ili da će biti na istoj strani; zapravo, reč „potpisnice“ može da zavara jer nije bilo jedinstvenog dokumenta koji su potpisale sve strane već nekoliko dokumenata, što je u skladu sa značenjem francuske reči „antanta“: „prijateljstvo, razumevanje, dogovor“.

Počelo je 1894. godine kada su Ruska imperija i Francuska Republika potpisale sporazum o vojnoj saradnji i međusobnoj odbrani; deset godina kasnije London i Pariz su potpisali „Srdačnu antantu“, ali to nije bio odbrambeni savez već „stanje uma, pogled na opštu politiku koji dele vlade dve države“, ugovor koji bi se u trenutku neke velike opasnosti mogao ispostaviti kao beznačajan. Međutim, kada su London i Sankt Peterburg potpisali 1907. godine Anglo-rusku konvenciju, kojom se rešilo goruće pitanje njihovog rivalstva na tlu Azije, nastala je ipak nekakva dublja veza između tri sile — mada je ostala više psihološka nego fizička.

Sa druge strane, Nemačka, Austrougarska i Italija obrazovale su još 1882. godine Trojni savez; inače su se dve germanske sile već tri godine bile zbližile. Italija, gde je ova alijansa bila vrlo nepopularna zbog toga što su Austrijanci držali neke teritorije na koje su italijanski nacionalisti polagali pravo (recimo Istru i Dalmaciju), želela je da im se pridruži da bi našla podršku protiv Francuske, zbog situacije u Severnoj Africi.

I to je bila prava alijansa. Svaka članica obavezala se da će pružiti podršku drugoj u slučaju napada neke velike sile: Nemačko carstvo i Austrougarska monarhija braniće Kraljevinu Italiju u slučaju neisprovociranog napada od strane Francuske Republike, Italija će Nemačkoj pomoći u istom slučaju a ostati neutralna ako zarate Austougarska i Rusija. Sporazum je redovno obnavljan, ali se nedugo nakon obnove 1902. godine Italija sa Francuskom tajno dogovorila da će obe sile ostati neutralne u slučaju napada na neku od njih.

Poslednji put je Trojni savez obnovljen 1912. godine, ali je nevolja za Nemačku i Austrougarsku bila u tome, što je Rim odmah po izbijanju Velikog rata proglasio neutralnost. Tako je krenula trka za Italiju: Centralne sile (kako će se prozvati savez Nemačke, Austrougarske i Turske, posle i Bugarske) su htele da ona ostane po strani, dok je Antanta želela da je uvuče u rat. Trka je završena 26. aprila 1915. godine kada je Kraljevina Italija potpisala Londonski sporazum sa Trojnom antantom, čije su tajne odredbe o obećanim teritorijalnim proširenjima otkrili tek boljševici kada su prigrabili vlast oktobra, odnosno novembra, 1917. godine.

No, da ne trčimo pred rudu, pre toga se desila pomenuta Julska kriza za čije je razumevanje neophodno bilo znati, koji su sve ugovori ležali u pozadini događaja, samo da bi pokrenuli taj čudesni ali strašni mehanizam koji je doveo do Prvog svetskog rata.

Zapravo, jednu stvar, onu najstariju i možda najvažniju, ostavili smo za kraj uvoda: Londonski sporazum iz 1839. godine potpisan između Kraljevine ujedinjene Nizozemske (prethodnice današnje Holandije, Belgije i Luksemburga) i Kraljevine Belgije koja se od nje otcepila, kao i velikih evropskih sila (koje su bile okupljene u tzv. Koncertu Evrope, sistemu za rešavanje sporova koji je uspostavljen nakon Napoleonskih ratova da bi onemogućio buduće konflikte, i koji je vrlo lepo funkcionisao skoro pola veka).

Sporazum je ustanovio belgijsku i luksemburšku nezavisnost, a članom 7 tog sporazuma zahtevala se od Belgije večita neutralnost, dok su se zemlje-potpisnice implikacijom obavezale da će tu njenu neutralnost čuvati u slučaju strane invazije. Londonski ugovor je potpisan i „poslat na spavanje“. „Spavao“ je sve do leta 1914. godine, kada se iznenada „probudio“.

Mehanizam koji je stoga doveo do Velikog rata pokrenut je pomenutim Sarajevskim atentatom 28. juna 1914. godine. Petog jula Austrougarska je zatražila od Nemačkog carstva podršku za rat protiv Srbije, u slučaju ruske vojne intervencije. Nemačka uverava svoju saveznicu da podršku ima.

23. jula počela je takozvana Crna nedelja. Austrougarska je Kraljevini Srbiji uputila ultimatum, onaj sramni dokument koji je šokirao čitavu Evropu svojom drskošću i bezobrazluk. Srbija je odgovorila i pristala na skoro sve zahteve; neki kažu: Srbija je pristala na sve zahteve. Nastalo je širom Starog kontinenta divljenje prema diplomatskoj veštini kojom je sročen taj odgovor, i premda su ga svi našli zadovoljavajućim, Beč nije bio zadovoljan.

Zbog toga 28. jula Austrougarska objavljuje rat Srbiji. Ruska imperija proglašava delimičnu mobilizaciju, Holandija proglašava neutralnost. Te večeri nemački kajzer Vilhelm II i sveruski imperator Nikolaj II, inače rođaci (obojica su takođe bili u rodu i sa britanskim kraljem Džordžom V), započinju svoje legendarno telegrafsko dopisivanje koje će se protegnuti u naredni dan, o kojem je Telegraf ranije već opširno pisao.

„Radujem se što si se vratio u Nemačku u ovom ozbiljnom trenutku. Molim Te živo da mi pomogneš. Jedan sraman rat objavljen je jednom slabom narodu. Gnušanje je veliko u Rusiji, i ja učestvujem u njemu. Ja predviđam da uskoro neću više moći odolevati pritiscima koji se na mene vrše, i da ću biti prinuđen da preduzmem mere koje će dovesti do rata. Da bi se izbegla nesreća evropskog rata, ja Te molim, u ime našeg starog prijateljstva, da učiniš sve što Ti bude moguće, da zadržiš saveznika, da ne ide suviše daleko“, kaže Nikolaj u odgovoru Vilhelmu na njegov prvi telegram, u kojem je ovaj izrazio zabrinutost zbog utiska koji je austrougarska objava rata Srbiji imala u Rusiji.

Kajzer potom odgovara: „Primio sam tvoj telegram, i sam želim da se održi mir. Međutim, ja ne mogu — kao što Ti rekoh u prvom telegramu — da smatram austrougarski rat kao sraman rat, jer Austrougarska iz iskustva zna da obećanja Srbije, kad postoje samo na hartiji, ne vrede ništa. Po mom mišljenju, austrougarska akcija ima se smatrati kao pokušaj da se dobije jamstvo da će se srpska obećanja stvarno i održati... Mislim stoga da je Rusiji sasvim moguće da u austrougarskom ratu ostane u ulozi gledaoca, ne uvlačeći Evropu u jedan od najstrašnijih ratova što ih je svet video...“

Zatim slede poruke u kojima se govori: „Srdačno ti zahvaljujem“, „svim srcem i potpuno odani tvoj“, „povodom Tvoga apela na moje prijateljstvo“, „imam vere u milost Božju“, „Ti snosiš odgovornost za rat ili mir“.

30. jula Ruska imperija proglašava opštu mobilizaciju. Dan kasnije Nemačka proglašava „stanje ratne opasnosti“. Vilhelm moli Nikolaja da suspenduje mobilizaciju. Ovaj dobija. Nemačka nakon toga zvanično upućuje ultimatum Rusiji, da obustavi mobilizaciju i da se obaveže da neće pomoći Srbiji, i ultimatum Francuskoj da se obaveže da neće pomoći Rusiji ako ova pritekne Srbiji u pomoć.

Prvog avgusta Francuska naređuje svojim pograničnim trupama da se udalje deset kilometara od granice da bi izbegli incidente, ali proglašava mobilizaciju rezerve. Nemačka uzvraća mobilizacijom, i počinje implementaciju modifikovanog protivfrancuskog Šlifenovog plana koji je pretpostavljao kršenje belgijske i luksemburške neutralnosti, i nakon što je stigao negativni ruski odgovor, objavljuje rat Rusiji. Italija proglašava neutralnost, što isto zajednički čine Danska, Švedska i Norveška. Nemačka i Osmansko carstvo potpisuju tajni sporazum o savezništvu.

Sve to se dešava prvog avgusta, ali ne samo to. Jednom pokrenuta vojna operacija ne može da se vrati unazad, čak i ako je samo minut prošao, jer je vojska jedan čudesan živi organizam, što nije bilo u potpunosti jasno Vilhelmu. On je generalu Moltkeu, načelniku Generalštaba, nakon što je usred žive diplomatske aktivnosti sa Londonom stekao utisak da će Velika Britanija ostati neutralna ako Nemačka ne napadne Francusku, naredio da sve obustavi i da pošalje vojsku na istok. Moltke mu je odgovorio da je to nezamislivo.

Zapravo, prve nemačke jedinice već su bile ušle na teritoriju Luksemburga, zauzele su pograničnu železničku stanicu, ali je ipak sve nekako zaustavljeno. Međutim, od tih mirovnih napora nije bilo ništa i nemačka vojska je drugog avgusta pokrenula punu invaziju, okupirala Luksemburg i stigla do francuske granice. Trećeg avgusta Nemačka je objavila rat Francuskoj, i istoga dana uputila Belgiji ultimatum, zahtevajući neometano pravo prolaza nemačkih snaga; Belgija je odbila; Švajcarska je proglasila neutralnost i mobilizaciju radi zaštite sopstvenih granica.

Nemačka je četvrtog avgusta rano ujutru napala Belgiju sa namerom da zaobiđe i natrili francusku vojsku, što će početkom septembra dovesti do sudbonosne Prve bitke na Marni; kralj Albert je naredio vojsci da pruži otpor i zvanično aktivirao odredbe Londonskog sporazuma iz 1839. godine. Velika Britanija — koja je do tog trenutka na zaprepašćenje Pariza pokušavala da iskoristi neformalnost Antante da uopšte ne uđe u rat (jedna od odredbi njihovog dogovora je bila ta, da britanska mornarica čuva francuske obale u Lamanšu, pa bi bilo interesantno videti kako bi to izveli bez rata s Nemačkom) — sada je bila primorana da deluje. 

London tada upućuje protest Berlinu zbog kršenja belgijske neutralnosti, i zahteva povlačenje nemačke vojske sa tla Belgije, pozivajući se na pomenuti sporazum. Nakon „nezadovoljavajućeg odgovora“ — nemački je kancelar Teobald fon Betman Holveg poručio da je taj sporazum samo parče papira (franc. chiffon de papier) — Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske te večeri objavljuje rat Nemačkoj. Tako je taj sporazum ispao najvažniji od svih, jer je pitanje da li bi bez belgijskog faktora Engleska uopšte i ušla u rat; a bez Engleske u ratu, pitanje je da li bi postao svetski ili bi ostao lokalan, i pitanje je kakav bi mu ishod bio.

Narednog dana Kraljevina Crna Gora objavljuje rat Austrougarskoj, a tek šestog avgusta Austrougarska objavljuje rat Rusiji, iako je zapravo čitav mehanizam pokrenut zbog te dve zemlje (mi smo bili više nulti korak u celoj priči, puki povod). Istoga dana Srbija objavljuje rat Nemačkoj, što Crna Gora čini osmog avgusta. 11. avgusta Austrougarskoj rat objavljuje Francuska, a narednog dana Velika Britanija. Već nekoliko bitaka do tada je bilo počelo — pre svih Bitka na granicama — neke su se poput Opsade Liježa i završile, ali zaključno sa 20. avgustom samo je jedna okončana savezničkom pobedom. Cerska bitka. Srpskom pobedom.

VIDEO: Da li će vojska EU biti reinkarnacija armije Austrougarske?

(P. L.)