Dokaz da nam nije nametnuta? Srbi odmah posle Albanske golgote u listu „Velika Srbija“ objavili da im je ideal — JUGOSLAVIJA

Početkom 1916. se izgnana srpska inteligencija prirodno svom mišlju i perom okomila na Bugarsku, koja nas je za sopstveni račun, u najtežem času, napala sa boka i osigurala našu propast. Lažni bugarofilski memorandum britanskog generala Hauela, koji se pojavio u jednom engleskom listu, samo je dosuo ulje na vatru i izazvao solunski list „Veliku Srbiju“ da odgovori, i da odgovor zaključi na... krajnje neočekivani način

Jedna od osnovnih preokupacija srpskih javnih radnika početkom 1916. godine, bila je, verovali ili ne — Bugarska. Njoj su se godinu dana udvarale i Centralne sile i Antanta, obe strane su joj štošta nudile u zamenu za priklon, i ona je naposletku izabrala onu koja joj je ponudila više: dok su Rusi i Englezi bili spremni da predlože da Bugarska od srpske zemlje dobije samo ono što im je pripadalo ugovorom s nama iz 1912. godine (s tim što bi onda Saveznici nama dali srpske delove Ugarske, Bosnu, Hercegovinu i Dalmaciju), dotle su Centralne sile jednodušno Bugarima dale sve što su ovi tražili.

Preporučujemo

(Francuska je još od sredine devetnaestog veka bila srbofilska, dok je bugarofilija dominirala dugo i ruskom i engleskom spoljnom politikom. Interesanto, britanski šef diplomatije Edvard Grej nakon izbijanja rata nije bio spreman da baš previše pritiska Srbiju na teritorijalne ustupke, dok je ruski poslanik u Sofiji Aleksandar Savinski od Pašića to zahtevao prilikom sastanka 29. oktobra 1914; ali on nije delovao na svoju ruku već u skladu sa politikom ruskog šefa diplomatije Sergeja Sazonova. No ta igra, kojom su i Rusi i Englezi našim tlom pokušavali da privole Bugare, druga je priča.)

Nakon sloma Kraljevine Srbije, do kojeg je došlo združenim napadom Nemačke i Austrije, te udarom Bugarske s boka (ili „s leđa“) što nam je preseklo put ka Solunu a Englezima i Francuzima iz Soluna, gde su počeli da se iskrcavaju da bi nam došli u pomoć, i nakon posledične Albanske golgote i povlačenja naše vojske, države i inteligencije iz zemlje, prirodno je bilo da se izgnani Srbi mislima i perom okome na Bugarsku. Međutim se nešto aprila meseca 1916. godine desilo, što je svemu dalo još žešći ton.

U nekom engleskom sifražetskom časopisu „Britanja“ objavljen je članak „u kome se oštro napada general Hauel, koji »svojim« memorandumom traži, da Engleska »izda svoju saveznicu Srbiju.« Pisac članka igra ulogu advocatus-a diaboli; izmišlja jedan memorandum, naperen protiv Srbije, pripisuje ga cinički generalu Hauelu, i onda uzima Srbiju u odbranu od ljudi s takvim političkim pogledima“, piše dnevnik „Velika Srbija“ 19. aprila po starom kalendaru.

Sve to se, po njima, verovatno radilo iz suprotnih pobuda: naime, da bi se progurala ideja da je bugarsko članstvo u Antanti neophodno zbog opšteg toka i povoljnog ishoda rata (da bi se onemogućila nemačka akcija u Mesopotamiji, Egiptu i prema Solunu, te bi se odvojila Turska od Nemačke), da je Bugarska mnogo važnija od Srbije, da sve Bugarskoj treba da se da ne bi li se ona umilostivila, da je Srbija bila „zavojevač i nemilostivi tiranin u Makedoniji“, da su Srbija i Crna Gora „izvršile silna zverstva u albanskim oblastima“, i tako dalje.

To sve stoji u memorandumu, a takođe i to mišljenje, da bi Albanija trebalo da dobije Peć, Đakovicu, Prištinu, a da Srbija posle bude kompenzovana „u Austriji, Bosni, Hercegovini i jednom delu dalmatinske obale“. Napada se i Grčka koja se optužuje za dvoličnost, a u zamenu za teritorije koje bi predale Bugarskoj, „mi možemo dati Srbiji i Grčkoj naknadu u novcu. Iznos troškova trodnevnog ratovanja bio bi za oboje dovoljan“, kaže se, prilično uvredljivo.

U svakom slučaju, general Hauel, utvrđeno je, nije bio autor tog memoranduma, niti taj memorandum uopšte i postoji, osim u tom listu u kojem je objavljen sa navedenom svrhom. Narednih dana „Velika Srbija“ se podrobno bavila razbucavanjem tog dokumenta, i analiziranjem, kako njega tako i bugarske spoljne politike koja je „najagilniji predstavnik vizantinizma“, kako stoji na naslovnoj strani narednog izdanja ovog lista, gde se taj pojam objašnjava kao spoljna politika koja je bazirana na obmani, samo obnovljena makijavelizmom.

20. aprila „Velika Srbija“ piše o nekadašnjoj sveprisutnoj bugarofiliji engleske elite, ali iznosi uverenje „da je i u engleskom javnom mnenju definitivno svršeno sa bugarofilstvom i da je ono ustupilo mesta nežnoj i trajnoj ljubavi prema Srbiji“, što nas je, čitajući to vek kasnije, zaista slatko nasmejalo.

List takođe donosi i izjavu neimenovanog visokog grčkog zvaničnika, „najboljeg poznavaoca Engleske“, koji kaže da „englesko javno mnenje pri oceni ljudi i naroda ne ispušta moralni kriterijum iz vida, gnuša se ciničkog držanja bugarskih vladajućih krugova i uviđa da su špekulantstvo i vizantinizam svojstveni mentalitetu bugarskog naroda. Zbog toga je englesko javno mnenje kvitiralo sa Bugarskom još pre jula 1915. godine“.

Svi potonji pokušaju obnove balkanskog bloka bili su samo praktične prirode, kaže taj Grk, kao „sredstvo u borbi protiv Nemačke. I s tim je svršeno!“

Naravno, priznaje da u Engleskoj i dalje ima nešto bugarofila, ali da ih niko ne više ne sluša i ne ferma. Naš novinar potom zaključuje: „Naravno da bi za oslabljene srpske nerve bilo mnogo prijatnije, kad bi i u Engleskoj, kao što je i u Francuskoj, vladala jednodušnost u pogledima na Srbiju, i kao što u Srbiji vlada jednodušnost u pogledu na naš odnos prema Engleskoj. Ali ni u stanju, u kome se danas nalazimo, ne treba da gubimo iz vida da u našoj velikoj bratskoj ljubljenoj Rusiji imamo istu pojavu kao i u Engleskoj.“

Konačno, 22. aprila naslovna strana „Velike Srbije“ donosi „Naš odgovor piscu lažnog memoranduma“. Nakon što se konstatuje da bugarski kralj Ferdinand čak i da hoće, ne može više da raskine sa Berlinom jer je „Nemačka dovoljno i pametna i gruba da se sačuva od ovakvih iznenađenja“, jer „mali je Ferdinand da odigra kajzeru takvu igru“; nakon što se iznosi mišljenje da Ferdinand kao „germansko čedo“ ni ne želi da raskine sa Nemačkom, pritom i da „veruje u definitivnu pobedu nemačkog oružja“; nakon što se kaže da „laže ko tvrdi da se bugarski narod za vreme ratnog i mobilnog stanja može da oslobodi svoje vrhovne komande i svoje germanizirane uprave“ te da se dopušta „da ima mnogo ljudi u Bugarskoj kojima nije pravo sve ovo što se tamo odigrava“, dolazi se do moralnog argumenta.

On se tiče mogućnosti da će Bugarska promeniti stranu u slučaju da „nemački brod počne da tone“ (što se zapravo nakon proboja Solunskog fronta i pokušalo od strane Bugara, ali general Franše d’Epere prilikom solunskih pregovara o kapitulaciji nije dozvolio da prođe njihova priča po kojoj su sada oni naši „virtuelni saveznici“).

Izdvojićemo nekoliko osnovnih teza: pružanje ruke Bugarima posle svega „bio bi akt krajnje nemoralnosti. Naši su saveznici nebrojeno puta istakli da mi ratujemo za pravo, pravdu, moral i slobodu naroda. Mi se dakle u ratu rukovodimo idealima. I mi smo, mali drugovi velikih saveznika, dali dovoljno dokaza o tome, da ratujemo za idealna dobra čovečanstva. Belgija je propala samo zbog toga što je htela da brani jedan princip međunarodnoga prava — princip neutralnosti. Njezini državnici su imali dovoljno vremena da sračunaju šta je po nju korisnije; ali oni su se odlučili na ono što je moralno i idealno“; „Srbija ovoga rata je takođe dala dva puta dokaza da su joj zajednički ideli saveznički preči od svega. Ona se sva žrtvovala za njih“.

Dalje, „kad ratujemo za »pravdu i najviše moralne principe čovečanstva«, onda ih moramo pre svega sami poštovati“, što nije moguće, kaže se, ako se materijalni interes stavi iznad tog principa. „Bugarska je nemoralna država, jer je podvalila saveznicima, mučki napala Srbiju i bratimi se sa đavolom“; „Kad se ratuje za principe, onda nema kompromisa. Ili će se odbraniti idealna dobra čovečanstva, ili ćemo svi propasti u borbi za njih“; srpsko prisustvo na savezničkim konferencijama „žulji engleske bugarofile“ jer je naše kraljevstvo tamo ravnopravan član i na njima će se srpski interes „zaštititi i sačuvati onako kako načela pravde i morala nalažu“.

Nakon toga, dolazi jedna prilično iznenadna i neočekivana deklaracija u listu koji se zove „Velika Srbija“, iako praktično ništa do tog trenutka nije ukazivalo na redove koji će uslediti. Naime, uredništvo lista engleskim bugarofilima šalje „pozdrav“ (baš ta reč je upotrebljena: pozdrav; mi automatski zamišljamo emotikon koji maše) sledećim rečima:

„Naš je ideal velika jugoslovenska država s Bugarima ili bez Bugara. Ali ako bi posle ovog rata ostalo ma i parče bugarske samostalne države, ona mora biti prema velikoj jugoslovenskoj državi toliko sićušna, da joj ni na pamet ne može padati da ponavlja izvesne epizode iz istorije Balkanskog Poluostrva. Mi stojički snosimo Bugare u Beogradu i bugarski pljačkaško-razbojnički režim u Srbiji. Ali u veliku jugoslovensku državu vodi samo jedan put, pa ma kojim se operativnim pravcem pošlo: onaj preko Sofije. To ili ništa!“

Danas vlada opšte uverenje da su regent Aleksandar i predsednik Ministarskog saveta Nikola Pašić lično odgovorni za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslavije, da su oni tu priču progurali bez da su ikoga pitali, da Srbi nisu za to ginuli, da je to bilo protivno željama naroda, i tako dalje. Svakakve se teorije zavere javljaja s tim u vezi, od masonskih uticaja do ko zna čega.

A evo, možda i najčitaniji srpski izbeglički list u Solunu i na Solunskom frontu, vrlo otvoreno kaže: „Naš je ideal velika jugoslovenska država“. I to ne u nekom tekstu posebno vezanom za ideju jugoslovenstva, u kojem bi se ona pojašljavala i razrađivala, što bi se moglo protumačiti i kao propaganda, već u tekstu koji je sa tim tek u posrednoj vezi, što sugeriše da je među srpskom inteligencijom tog vremena zamisao o ujedinjenju svih jugoslovenskih krajeva i naroda već bila, ne samo živa i sveprisutna, nego verovatno i dominanta, iako svakako ne do kraja razrađena.

VIDEO: Šta bi se sa svetom desilo da je Srbija bila uništena u Prvom svetskom ratu?

VIDEO: Skupština Crne Gore pljunula na istoriju

(P. L.)