Koreni mržnje u "Korenima" (1. deo): Šta leži u pozadini Aćimovog odricanja od sina Vukašina?

Politička scena Srbije u poslednjim decenijama devetnaestog veka bila je u toj meri krvava i turbulentna, da sve ono što se zbivalo u našoj zemlji tokom proteklih tridesetak godina deluje kao dečija igra

Srpsku politiku tokom većeg dela druge polovine devetnaestoga veka, obeležila je borba za vlast između tri partije koje su sve formalno obrazovane 1881. godine, nakon donošenja neophodnog zakona koji je stranački sistem uredio: u pitanju su bile Srpska napredna stranka, Liberalna stranka i Narodna radikalna stranka.

Preporučujemo

Namesničkim ustavom koji je donet 1869. godine uveden je predstavnički sistem, ali stranke još uvek nisu postojale, već su se narodni poslanici grupisali kao tokom "zlatnog doba" britanske demokratije, pola veka ranije: organskim putem, u skladu sa ličnim uverenjima izabranih narodnih predstavnika, bez stega partijske discipline. Naravno, začeci budućih stranaka već su postojali: liberali su bili okupljeni oko Jovana Ristića, konzervativci oko Ilije Garašanina, a postojala je i večna parlamentarna podela na vlast i opoziciju. 

Ipak, prva stranka bila je zapravo Radikalna, koja je za desetak dana bila brža od mladokonzervativaca Milana Piroćanca, Milutina Garašanina, Stojana Novakovića i Čedomilja Mijatovića, koji su obrazovali Naprednu stranku. Poslednji su dejstvovali liberali, iako su zapravo imali najduži predstranački život.

Interesantno je napomenuti, da su začeci radikalski bili izrazito levičarski, čak socijalistički, budući da su nastali u krugu omladine okupljene oko Svetozara Markovića; uostalom, 1876. godine predvodili su kragujevački događaj poznat kao "Crveno barjače", kojim ćemo se zasebno baviti jer nije usko povezan za današnjom temom, a i zaslužuje posebnu obradu; zapravo, srpska međupartijska mržnja seže do tog događaja i tog vremena, ali ćemo se u ovom serijalu ipak baviti samo zbivanjima koja događaje iz "Korena" stavljaju u neposredni kontekst.

Prema tome, dok su naprednjaci bili slobodoumni i moderni konzervativci te zapadnjački orijentisani liberalni reformatori, a sami liberali slovenofili i obrenovićevci koji su imali snažno uporište i podršku Crkve na čelu sa mitropolitom Mihailom, radikali su bili šampioni seljačke demokratije i socijalne pravde te zagovornici ustavnih promena koji bi od monarha napravili simboličnu figuru a svu vlast dali narodu, zbog čega ne čudi što su već na izborima 1883. osvojili trećinu mesta u skupštini.

Iste godine izbila je Timočka buna, prouzrokovana naređenjem kralja Milana i premijera Nikole Hristića da se narodu oduzme lično oružje; Milan i naprednjaci su već od početka radikale smatrali za svoje glavne neprijatelje, a ustanak im je samo poslužio kao dokaz da su sve vreme bili u pravu: naime, tekst pod naslovom "Razoružanje narodne vojske" objavljen u radikalskom organu „Samouprava“ (sam naziv tog lista dosta govori o njihovoj izvornoj ideologiji) bio je tretiran kao glavni podstrek seljacima da odbiju da predaju naoružanje.

Ustanak je u krvi ugušen kroz desetak dana, na Kraljevici kod Zaječara streljan je dvadeset i jedan ustanik, vlasti su pohapsile čitav Glavni odbor Narodne radikalne stranke i bacili u okove ukupno 734 osobe, a Nikolu Pašiću i nekoliko njegovih najbližih saradnika osudili na smrt; oni su streljanje izbegli bekstvom u susednu nam Bugarsku, sa kojom će se odnosi zbog toga krajnje zakomplikovati, jer im je pružila utočište.

Izgleda je bila pribežište i bivšeg mitropolita Mihaila, kojeg je Milan ukazom dve godine ranije uklonio sa položaja jer je zbog rusofilske politike i "rovarenja" po Bosni preko srpskih sveštenika, smetao i njemu i naprednjacima, odnosno, njihovim odnosima sa bečkim dvorom (treba imati u vidu da je nekoliko godina ranije, nakon što je Ruska imperija u San Stefanu podržala ekspanzionističke zahteve bugarskih nacionalista na uštrb Srba, generalno došlo do velikog pražnjenja „ljubavi“ prema Rusiji i nateralo Milana da se okrene ka Austriji koja je stala tom prilikom u zaštitu srpskih interesa, dakako, zbog zaštite svojih).

Na prvim narednim izborima januara 1884. godine, naprednjaci su u nemogućim okolnostima po opoziciju, odneli potpunu pobedu. Naime, vanredno stanje uvedeno nakon Timočke bune ukinuto je svega pet dana pre glasanja, a radikali i liberali u velikoj većini mesta nisu čak imali ni svoje liste, pa su skupno osvojili svega deset mandata. Pritom je kralj Milan u skladu sa ustavom imenovao trećinu poslanika, listom iz Napredne stranke, pa je ova obrazovala novu vladu na čelu sa Milutinom Garašaninom, sinom Ilijinim (službeni naziv Milutinovog nameštenja bio je "predsednik Ministarskog saveta", što je bilo zvanično zvanje predsednika srpske vlade od 1862. godine pa sve do Drugog svetskog rata).

Ona pomenuta zategnutost srpsko-bugarskih odnosa kulminirala je novembra 1885. godine kada je kralj Milan, potpuno bespotrebno, objavio rat Bugarskoj nakon što se ona ujedinila sa Istočnom Rumelijom, autonomnom etničkom bugarskom oblašću u sklopu Otomanske imperije. Istina, to jeste bilo kršenje odluka Berlinskog kongresa, ali Bugari nam nisu bili nužno neprijatelji i onaj "sanstefanski incident" je mogao biti prevaziđen; uostalom, svega dve decenije ranije naveliko se pričalo o mogućnosti stvaranja zajedničke srpsko-bugarske države; pritom smo još imali i zajedničkog dušmanina — Turke.

Bugari su tom prilikom naneli težak poraz u Bici na Slivnici, okupirali Pirot i pohrlili ka Nišu. Spasila nas je diplomatska intervencija Austrougarske, iako su Rusi zapravo bili prvi koji su predložili primirje; stvar je u tome što su oni to učinili strahujući od srpske pobede, dok je Beč dejstvovao za našu stvar tek nakon što je Milan tražio primirje, a sve zbog pomenute njegove austrofilske politike. Balkan nikada nije bio jednostavan za razumeti.

Njegovo demoralisano Veličanstvo na jedvite je jade Milutin Garašanin sprečio i ubedio da ne abdicira, ali su novonastale okolnosti komandovale nužnost organizovanja novih skupštinskih izbora, koji su bili zakazani za 26. april 1886. godine. Garašanin, koji je svojevremeno izdao dekret kojim je izričito bio zabranjivao mešanje policije u izbore, sada je poslao maltene pasivno-agresivni raspis kojim je snage bezbednosti obavestio da će "svaki izborni neuspeh smatrati kao neiskrenost i nesposobnost policijskih organa".

Izbori su održani u tako nemogućim uslovima, da se govorilo da niti jedan jedini poslanik nije izabran zakonito. A ipak, a ipak! naprednjačka vlada je na kraju uspela da dobije većinu od samo jednog glasa, mada je kraljica Natalija u jednom pismu navela da su vlast i opozicija dobili po 58 mandata te da su u pet mesta "izbori bili pokvareni".

Kojim su metodima pribegli Garašanin i naprednjaci, ne bi li prekrojili narodnu volju? Milutinov makijavelistički genije bio je tu na delu: naime, palo mu je na pamet, da spreči suparničke poslanike da uopšte i dođu do Niša gde je bila zakazana sednica Narodne skupštine, pa je policija pod najkreativnijim izgovorima stala hapsiti poslanike liberala i radikala, koji su na izbore izašli u koaliciji. Zakon je određivao da imunitet narodnih poslanika počinje pet dana pre skupštine, ali oni nisu hajali za zakon.

Opozicioni poslanici, shvativši šta se u kraljevstvu, dali su se u beg i bukvalno pred snagama reda bežali iz kuće u kuću, iz sela u selo, ne bi li se nekako dočepali Niša. Krajnje je zanimljiv slučaj jednog radikala iz Svileuve, za kojim je raspisana poternica pod izgovorom da je krenuo na put a "pasoš zaboravio kod kuće". Žandarmske zasede postavljene su duž celog druma, izdato je i naređenje da se po hapšenju odmah sprovede u Beograd, ali on ih je nadmudrio tako što nije išao putem nego stranputicom. Na opšte naprednjačko zaprepašćenje, obreo se srećno u Nišu i na skupštini.

Premda, nije ni da su tamo poslanici bili išta sigurniji nego na drumovima: policija se samopostavila za verifikacionu komisiju, a pravili su sačekuše po gradu. Jednog poslanika su uhapsili na železničkoj stanici i oduzeli mu punomoćje, dok su četvoricu priveli 6. maja dok su stajali i čekali ispred vrata zgrade u kojoj je trebalo da se Narodna skuština održi.

Sam govor Garašaninov tokom prvog skupštinskog zasedanja intrigantan je: naime, on je krivicu za poraz u ratu s Bugarskom svalio na opoziciju, tvrdeći da mobilizacija u istočnoj Srbiji nije uspela jer je Pašić proglasima narod pozivao na bunu (iako su istinski uzroci poraza bili na drugoj strani: pre svega, Bugari su branili svoje i stoga bili motivisaniji, a i znatno opremljeniji od nas); pritom je ministar-predsednik priložio i neko Pašićevo pismo u kojem ovaj tobože od bugarske vlade dva meseca pre rata, pre nego što se uopšte i znalo da će rata biti, traži puške za novi ustanak.

Istovremeno, vršen je progon činovnika koji su glasali protiv vlasti, i to tako što su prebacivani u ondašnje zabiti (čuvenu rečenicu "viđen za Ivanjicu" kasnije će Nušić staviti u usta Živki, koja svome zetu njome kao kaznom preti u "Gospođi ministarki").

Dakle, situacija u zemlji je bila takva da su naprednjaci imali apsolutnu vlast iako su uopšteno rečeno bili vrlo nepopularni. Pošto narodna volja nije mogla da se parlamentarnim putem izrazi, pošto je kipelo a nije moglo da prekipi za skupštinskom govornicom, izrazilo se i prekipelo hajdučijom, koja je ponovo poslužila kao ventil nezadovoljstva obespravljenih, hajdučijom koja među Srbima i nije bila nestala s odlaskom Turaka, samo je sada ponovo dobila politički karakter.

Jedan od najčuvenijih primeraka "radikalske hajdučije" bio je Milan Brkić, kojem će se desetak godina kasnije suditi, a koji je sa sobom nosio pečat na kojem je stajalo: "Milan Brkić, gorski Car, u Gori Zelenoj". Postojao je i slučaj jednog koji se zlokobno potpisivao kao "Predsednik suda za naprednjake", kao i neizbežna braća Soldatović iz Dragačeva koji su se odmetnuli upravo posle ovih izbora.

Bio ih je zapravo ogroman broj, a zaprepašćuje obim kolaboracije običnog stanovništva: kada se bude sudilo pomenutom Brkiću, na optuženičkoj klupi će se pored njega kao harambaše i njegove družine, naći i čak 95 jataka. Svima im je bilo zajedničko to, da su išli po Srbiji i po selima ubijali i pljačkali naprednjačke domaćine, kmetove i trgovce.

Reakcija vlasti na taj novi pokret bila je potpuno očekivana: problem sa Soldatovićima pokušali su da reše tako što su po okolini Dragačeva razvalili sve kolibe van sela, pohapsili im porodice i osumnjičene jatake. Na neki način je izraz "Soldatovićev jatak" postala deviza koja je služila za progon svih radikala. Hajduci su na te „represalije“ odgovarali daljim prosipanjem krvi, pa se govorilo: "Noć ima svoju moć".

Bilo je to istinski jezivo doba za život u Srbiji, a samo stanje jasno neodrživo. Tada je došlo do preokreta, koji se kanalisao kroz par bitnih događaja. Milutin Garašanin pokušao je da balansira između austrofilske politike kralja Milana i kraljice Natalije, koja je ili bila ili se predstavljala kao srpska nacionalistkinja i koju je narod više voleo od njenog supruga; taj pokušaj da sedi na dve stolice, između muža i žene koji se nisu voleli, Garašaninu je došao glave.

Zato je Milan u Beogradskoj tvrđavi posetio Peru Todorovića, radikalskog vođu koji je nakon sloma Timočke bune bio osuđen na smrt pa imao sreću da mu se kazna preinači u desetogodišnju robiju u teškim okovima. O čemu su tačno razgovarali nikada nećemo saznati, ali možemo da pretpostavimo šta je bila suština jer je većina osuđenih radikala potom pomilovana (ne i Pašić) dok je pak Todorović na Glavnom odboru stranke u Nišu stao da zagovara koaliciju sa naprednjacima.

To nije prošlo, i on je izbačen iz partije, ali ona potom prestaje da biva levičarska i revolucionarna, te postaje nacionalistička i oportunistička (premda njihovim glasačima to dugo neće biti očigledno, a kada shvate više neće biti ni važno). Kralj je potom ponudio liberalu Jovanu Ristiću mandat za obrazovanje nove liberalno-radikalske vlade, insistirajući samo na tome, da se liberalu Radivoju Milojkoviću dodeli resor ministra unuštrašnjih poslova i da mu za ministre ne nameće ljude koji „dolaze s robije“; jedino je Milojkovića mogao da gleda, za sve ostale ministre govorio je da mu se "smuči kada im vidi fizionomije".

Radikali su dobili resore finansija i vojske, a situacija se bukvalno okrenula naopačke, maltene preko noći. Euforija koja je među narodom zavladala tog 1. juna 1887. godine (po starom kalendaru), kada je pala Garašaninova vlada, bila je takva, da je Slobodan Jovanović dao ustvrditi da se „nikada, ni o jednom narodnom prazniku, nije igralo kao povodom ove partijske pobede“ i da je sve ličilo na "svatovske gozbe".

U prestonicu su se slili izaslanici iz svih krajeva zemlje koji su dolazili da čestitaju svojim prvacima (ljudi su govorili: „Eto, svratio sam kod ministra na kafu i rakiju“, što možda jeste bilo hvalisanje ličnim poznanstvom, ali nadasve prikaz srođenosti novih vlasti s narodom a odrođenosti onih koje su smenili), i to u tolikom broju da ministri nisu imali vremena da rade svoj posao, pa je vlada morala da izda saopštenje kojim zabranjuje dolazak novih delegacija.

Radost i veselje radikalski organ "Odjek" objasnio je kao "veličanstveni narodni odisaj", što mnogo govori o nepopularnosti naprednjaka, ali ni približno onoliko koliko hajka koja je krenula čim su se pobednici opasuljili od prvobitne opijenosti svojim trijumfom. U stvari, oni nisu ni čekali, nego je krvava hajka bila sastavni deo slavlja.

(Nastaviće se...)

(O. Š. / Izvor: Srpsko nasleđe br. 3; Male novine br. 148, 149)