Istorijska čitanka: Ko su bili ruski kulaci i zašto su ih komunisti masakrirali i trebili kao vaške

Ruska istorija ne poznaje krvaviji i turbulentniji period svoje istorije od onoga koji je došao nakon Oktobarske revolucije — posle, naravno, Drugog svetskog rata koji je bez premca. Ruski građanski rat samo je žalosni vrhunac tih zbivanja, ali daleko od jedine strahote. Raskulačivanje, odnosno „likvidacija kulaka kao klase“, odnela je takođe mnogo života jer je kulak mogao da bude svaki seljak koji ne umire od gladi

Čitav vek je prošao otkako su boljševici o jeseni 1917. godine izvršili svoju čuvenu Oktobarsku revoluciju, ili bolje reći prevrat, kada su tokom petrogradske noći 25. oktobra (7. novembra po novom kalendaru) naoružani pripadnici Crvene garde zaposeli najvažnije ustanove i strateška mesta te time točak istorije pokrenuli u potpuno drugom smeru, za koji verovatno niko nije iskreno verovao da je moguć.

Preporučujemo

Nakon što su prigrabili vlast izbio je krvavi Ruski građanski rat u kojem su se „crveni“ tukli sa „belima“, jednom raznorodnom vojnom i političkom koalicijom sastavljenom od grupa koje su se borile za potpuno različite ciljeve i ideologije, u kojoj su možda dominirali monarhisti a možda i ne, i koja je izgubila zbog toga što ih je vezivala samo želja da sruše komuniste, koji su sa svoje strane znali tačno šta konkretno žele.

Jedna od stvari koje su komunisti želeli, što su počeli da sprovode i pre izbijanja građanskog rata, bilo je raskulačivanje, odnosno dekulakizacija: to je pojam koji se najbolje može razumeti kao istrebljivanje kulaka, koji su proglašeni za najvećeg narodnog neprijatelja. Kulaci nisu bili neki strani parazit na telu ruskog naroda, već deo ruskog naroda. Nisu bili ni omražena vlastela, izdvojena vekovima od naroda, već grupa koja je sa narodom delila dobro i zlo. Ko su bili, onda, kulaci, o kojima se stalno sluša kada se govori o revoluciji i decenijama koje su usledile?

Ruska reč „kulak“ zapravo po svemu sudeći vodi porekla iz poljskog jezika na kome znači „pesnica“, a korišćena je za imenovanje bogatog seljaka tokom poslednje faze Ruske imperije (veći deo Poljske bio je tada delom Rusije). Pojava ljudi koji će postati kulaci posledica je oslobađanja seljaštva 1861. godine, kada je imperator Aleksandar II ukinuo kmetstvo, sistem koji je najveći broj seljaka vekovima unazad držao kao robove vlastele, po svemu osim po imenu.

(Ako se njima trgovalo, i neposredno i posredno preko hartija od vrednosti, što Gogolj opisuje u „Mrtvim dušama“, onda reč „rob“ zaista nije preterana. Vlastelin je, recimo, mogao svog kmeta da založi zarad dobijanja nekog zajma, a naziv Gogoljevog romana dolazi od merne jedinice za seljaka: „duša“. Radi se o dehumanizaciji tih ljudskih bića, uprkos hrišćanskom prizvuku pojma.

Inače, „mrtve duše“ su bili seljaci koji više nisu među živima, ali pošto njihova smrt nije bila konstatovana u državnom registru zbog neredovnih popisa, vlastela je morala da plaća porez na njih kao da su živi. To su koristili spekulanti i prevaranti koji su ih otkupljivali od vlastelina za male pare, a onda zalagali po punoj ceni. Divna država, kao stvorena da se o njoj priča sa nostalgijom.)

To je postavilo temelje kulaštva jer se pojavila klasa seljaka koja je bila znatno bogatija od ostalih, usled svojih veština i sposobnosti, pa i snalažljivosti u novonastalim okolnostima, a posebno ambicije da dosegne i prestigne svoje nekadašnje gospodare, koji se uprkos svom bogatstvu uglavnom nisu snašli i većina njih, posebno u provinciji, bila je počela da zaostaje.

Nakon agrarnih reformi Petra Stolipina, predsednika vlade Ruske imperije, kojima su 1906. godine ukinuta sva preostala ograničenja koja su seljaci imali, kulaci su se zabogatili više nego što su prethodno smeli sebi da dopuste i da maštaju. Kulak je postao pravi mali zemljoposednik (koji se uzevši kredit ili koristivši već akumulirano bogatstvo, nakupovao zemlje), posednik mašinerije, ponekad čak i manji fabrikant, zatim prekupac, i tako dalje.

Njihov broj 1917. nije mogao biti veći od dvadeset odsto, ali je verovatno i to preterano. Dve godine pre izbijanja Velikog rata, šesnaest odsto seoskih domaćinstava posedovalo je više od osam hektara zemlje po članu porodice (to je bila statistička granica između srednje klase seljaka i kulaka), dok je deset godina ranije takvih ljudi bilo jedanaest odsto; ako uzmemo u obzir da je prosečna porodica imala od šestoro do desetoro dece, dobijamo bolju sliku o veličini tih imanja.

Kada su stigli boljševici, oni su seljaštvo podelili u tri kategorije: bednjake kao najsiromašniju, serednjake kao srednju, i kulake kao bogatu klasu. Serednjaci nisu tretirani kao klasni neprijatelj, ali ni kao neki veliki prijatelj, jer su držani za nepouzdana oklevala koja bi volela da budu kulaci i koja bi radila na tome ako bi im se pružaila prilika. Samo su bednjaci, „bednici“, bili smatrani za saveznike boljševika, kao i batraci, potklasa niža čak i od bednjaka jer je batrak bio bezemljaš i sezonski nadničar.

Međutim, bilo je potrebno definisati šta je tačno kulak, da bi se sistematski moglo boriti protiv njih, a definicija se menjala u skladu sa napredovanjem ka socijalizmu. Često je ta reč korišćena za svakoga ko je imao više zemlje od onoga što je konkretna nadležna osoba na datom području u datom trenutku smatrala za „normalno“; barem je na početku bilo tako, tokom prvog talasa raskulačivanja koji je trajao do 1923. godine kada je obustavljen zbog novog ekonomskog programa koji je uvek Lenjin da bi spasio privredu koja je prethodnim delovanjem boljševika praktično uništena; tada je uvedena liberalizacija i praktično vraćen u izvesnoj meri kapitalizam.

Obični seljaci su već tokom 1917—1918. godine spontano bili zaposeli velika imanja, dok je boljševička vlast konfiskovala zemlju svih kulaka koji su imali više od pedeset ari. „Nakon toga je marksistička koncepcija klasne borbe dovela do gotovo potpuno imaginarne klasne kategorizacije po selima, gde su seljaci sa nekoliko krava ili pet-šest ari više od svojih suseda, bili žigosani kao kulaci“, piše britanski istoričar Robert Konkvest.

Već tokom leta 1918. poslati su vojni odredi da po selima počnu plenidbu žita, što je izazvalo pobunu u mnogim delovima zemlje, što kulaka što serednjaka. Lenjin 11. avgusta „drugovima i drugaricama“ Vasiliju Kurajevu, Jevgeniji Boš i Aleksandru Minkinu, rukovodiocima u Penzenskoj oblasti na Volgi, šalje telegram sa sledećim naređenjima: „1. Obesiti (bez greške obesiti, da narod vidi) ne manje od stotinu poznatih kulaka, bogataša, krvopija; 2. Objaviti njihova imena; 3. Zapleniti im svo žito [...] Učiniti to tako, da na stotinu vrsta (stara ruska jedinica za dužinu jednaka 1066,7 metara; prim. nov) unaokolo narod vidi, zadrhti, zna, viče: ’Guše se i ugušiće se krvopijski kulaci’“.

Kao što rekosmo, raskulačivanje je obustavljeno 1923, ali je obnovljeno 27. decembra 1929. godine kada je Staljin objavio početak „likvidacije kulaka kao klase“. U periodu između dva procesa, stari kulaci (ako ih je ostalo) malo su se oporavili, ili su nastali novi kulaci od nekadašnjih serednjaka koji su iskoristili priliku i vakuum.

Međutim, sada je sve otišlo dovraga, a počelo je člankom u „Pravdi“ još februara 1928. godine u kojem je izneta tvrdnja da kulaci vladaju seoskim predelima i da su se infiltrirali u partijske ćelije. „Desna“ struja u partiji koja je zagovarala ne njihovo terorisanje već uključivanje u kolhoze (gazdinstva u zadružnom, zajedničkom vlasništvu seljaka; državna su se zvala sovhozi), izgubila je bitku. Staljin je rekao: „Sada imamo priliku da sprovedemo odlučnu ofanzivu protiv kulaka, slomimo njihov otpor, likvidiramo ih kao klasu i zamenimo njihovu proizvodnju proizvodnjom kolhoza i sovhoza.“ To im je bila smrtna presuda.

Siromašniji seljaci su ovo zdušno podržali jer su patološki mrzeli svoje bogatije susede. Recimo, prilikom upada u njihove kuće decu su nazivali „kulačkom kopiladi“ i odbijali da sednu za „parazitski sto“. Nije to bilo samo zato što su vlasti svaku glad prišivali na dušu kulaka, već je bio u pitanju uzajamni uticaj: partija je donekle i bila podstaknuta da krene u konačni obračun baš zbog raspoloženja siromašnih koji su činili ogromnu većinu ruralne populacije. To, i činjenica da je partija bila uverena da kulaci šire svoju ideologiju, što je bio ultimativni no-no.

Međutim se pojavila nova zvanična definicija kulaka. Sada je to bio čovek koji uzima radnu snagu u najam, poseduje mlin ili pogon za proizvodnju masla ili pilanu ili bilo kakvo industrijsko postojenje, ima složene mašine ili mehaničke motore, sistematski iznajmljuje svoju mehanizaciju ili infrastukturu, daje u najam zemljište za obradu, konačno trguje ili deluje kao prekupac, ili lihvari, odnosno se bavi zelenašenjem. Ali to je značilo da svaki seljak koji iznese svoju robu na pijacu i proda je, ma koliko mala ta roba bila, može biti tretiran kao kulak. Što je najgore, izvršni komiteti lokalnih sovjeta primili su instrukciju da po slobodnom nahođenju dodaju nove kriterijume u skladu sa lokalnim uslovima i iskustvom.

Tako se obračun sa kulacima pretvorio zapravo u obračun sa seljacima, jer su kulaci postali i svi oni koji skrivaju svoje žito od zaplene. Ako seljaci nisu bili otekli od gladi, a tvrdili su da nemaju žito, bili su kulaci jer su skrivali prinose. Kvote koje su morale da ispune, bile su nestvarno visoke i nemoguće, zbog čega i jeste dolazilo početkom tridesetih do velikih gladi, posebno u Ukrajini gde se veruje da je na taj način umrlo možda i pet miliona ljudi.

Na kraju su svi seljaci primorani na kolektivizaciju, na ulazak u kolhoze (oni su počeli da se javljaju stihijski odmah nakon revolucije, ali sistematski tek od 1928. godine; proces je okončan 1940). Pošto im je bilo naređeno da svu svoju stoku uvedu u vlasništvo kolhoza i predaju u ruke njihovih upravnika, postavljenima od strane sovjetskog rukovodstva, seljaci su odlučili da ih pokolju a meso pojedu ili trampe. Na patrijskom kongresu iznesen je podatak da je do 1934. godine zaklano zbog toga 26,6 miliona grla stoke i 63,4 miliona ovaca; pokušaji da se tome stane na put uglavnom nisu urodili plodom.

Prema tome se usled sve nižih standarda pojma „kulak“, i činjenice da je svako ko nije bio baš totalni bednik sada mogao da postane kulak, kulaci su se ipak pojavili i u kolhozima. Sad, da li su to bili „pravi“ kulaci (uvedeni u onih godinu dana kolektivizacije pre Staljinove najave da će biti „likvidirani kao klasa“) ili pak imaginarni, drugo je pitanje. Zna se da su Sovjeti na sve načine pokušavali da spreče taj proces „infiltracije“. „Kulaci su žestoki neprijatelji socijalizma. Moramo ih uništiti, ne primajte ih u kolhoze, već im oduzmite njihovu imovinu, njihov inventar“, pisao je neki crvenoarmejac u pismo upućenom svom selu. Pretpostavka je da su mnogi od tih izmišljenih kulaka ipak opstali.

Sudbina istinskih kulaka bila je mnogo gora. Oni koji su sistematski bili klasifikovani kao takvi, rezolucijom pod nazivom „O merama za eliminaciju kulačkih domaćinstava u oblastima sveopšte kolektivizacije“ koju je Politbiro Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR izglasao 30. januara 1930. godine — podeljeni su na tri dela i određeno je sledeće: jedne da OGPU (Objedinjena državna politička uprava, tajna policija i naslednica zloglasne Čeke a jedna od prethodnica čuvenog KGB) na licu mesta strelja, druge da pošalje u sibirske i uralske te kazahstanske gulage, a treće da internira u radne logore u njihovim oblastima. Svima da se prethodno zapleni imovina.

Tako je tokom 1930—1931. godine u logore deportovano 1,8 miliona kulaka i njihovih porodica, ali je na odredište stiglo samo 1,3 miliona; sudbina bezmalo pola miliona ljudi koji nedostaju nije poznata: oni su jednostavno isparili u transportu. Zvanična sovjetska procena kaže da je tokom čitavog procesa raskulačivanja ubijeno oko 700 hiljada ljudi, ali neke procene idu i do šest miliona (tako tvrdi Aleksandar Solženjicin). No, to je verovatno preterano.

(P. L.)