Istorijska čitanka: Zašto pet uzastopnih rimskih papa nije kročilo van zidina Vatikana od 1870. pa do 1929. godine

Čitav milenijum u centralnoj Italiji je postojala Papska država, ali je nestala u oluji bezumnog nacionalizma koji je tokom devetnaestog veka zahvatio celu Evropu, pa tako i Apeninsko poluostrvo. Italija se ujedinila, a u centru tih zbivanja obreo se rimski episkop Pije IX

Hiljadu godina na prostoru središnje Italije postojala je i cvetala Papska država, čiji je svetovni poglavar bio duhovni poglavar Katoličke crkve — papa. Njen značaj nemoguće je prenaglasiti: iako na prvi pogled zvuči kontradiktorno da jedan verski vođa bude ujedno „knez od ovoga sveta“, Papska je država Crkvi na Zapadu pružila nezavisnost od ovozemaljskih vladara i omogućila rimskom episkopu da bude istinski neutralan u svim međusobnim sukobima i zađevicama rimokatoličkih zemalja.

Preporučujemo

Nakon kratkotrajne Rimske republike koju su francuski revolucionari uspostavili 1798, dve godine kasnije Papska država je obnovljena, da bi je Napoleon 1809. pripojio Prvom francuskom carstvu. Međutim, Bonaparta je pao i Papska država je nanovo obnovljena 1814. godine. Nedugo potom, talas nacionalizma krenuo da zahvata Apeninsko poluostrvo i glasovi koji su pozivali na ujedinjenje svih italijanskih državica bivali su sve glasniji.

Revolucija iz 1848. koja je zahvatila dobar deo Evrope prelila se i u Italiju, i uspostavljena je ponovo Rimska republika, ali je ona suzbijena zahvaljujući intervenciji Francuske na čije je čelo došao Napoleon III. Desetak godina docnije delovanjem pijemontskog kralja Vitorija Emanuela II i generala Đuzepea Garibaldija, Italija je napokon ujedinjena, a Pijemont je pripojio istočne dve trećine Papske države.

Papi Piju IX ostao je manje-više samo Rim, koji je nastavila da štiti francuska vojska, dok je Kraljevina Italija imala Torino za privremenu prestonicu. Kažemo privremenu jer je na prvom zasedanju parlamenta nove države Rim proglašen za glavni grad, iako nad njim nisu imali kontrolu. Stvari su ostale nepromenjene sve dok Kraljevina Pruska nije krajem leta 1870. godine potukla Drugo francusko carstvo a njena vojska zarobila samog Napoleona III tokom Bitke kod Sedana.

Pomenuti boj vodio se 1-2. septembra, a Vitorio Emanuel nije časio časa i momentalno je pokušao da iskoristi novonastalu situaciju. Ponudio je papi da njegove trupe uđu u Večni grad pod plaštom pružanje zaštite, ali je Pije IX — koji je Kraljevinu Italiju smatrao za masonsku tvorevinu sa kojom nije želeo da ima ništa — to odbio.

10. septembra Italija je Papskoj državi objavila rat i devet dana kasnije stavila Rim pod opsadu. Papa je znao da njegova malena vojska ne može da se odupre takvoj sili, ali je naredio da se pruži više nego simbolični otpor (takođe i da se izbegne krvoproliće) kako bi celom svetu bilo jasno da italijanska država nasilno i bez njegovog pristanka zauzima grad. Zaposednut je čitav narednih dana, sa izuzetkom Apostolske palate u Vatikanu, a građanstvo je na referendumu glasalo za pripajanje Italiji.

Pije IX je odbio da napusti Vatikan, a italijanska se država nije drznula da okupira i njega. Tako je počeo period dug 59 godina tokom kojeg nijedan papa nije napustio zidine Vatikana. Čak, nijedan se nije pojavio na balkonu Bazilike Svetog Petra koji gleda na čuveni trg posvećen istom svecu, zato što je on bio okupiran od strane italijanske vojske. Vernicima su se pape obraćale sa balkona koji gleda na dvorište, ili unutar same bazilike, dok su se ustoličenja odigravala u Sikstinskoj kapeli.

Pije IX bio je dakle papa koji je započeo ovu praksu te 1870. godine (sam je ustoličen još 1846), i sve do svoje smrti 1878. ostao je „Zatvorenik u Vatikanu“, kako su ga zvali. Tada je na tron Svetog Petra seo Lav XIII, koji je postao prvi od trojice papa koji za vreme svog mandata nijednom nisu napustili Vatikan (Pije IX ga je napuštao pre ovih događaja). Drugi je bio Pije X koji se zapapio 1903, a treći Benedikt XV koji je ustoličen 1914. godine.

Godine 1922. rimski episkop postaje Pije XI koji neće napustiti Vatikan sve do 11. februara 1929. kada su Kraljevina Italija i Sveta stolica potpisali Lateranski sporazum koji je uspostavio Vatikan kao nezavisnu državu kakvu danas znamo; sporazum je odredio da Lateranska bazilika (u kojoj je potpisan) ima ekstrateritorijalni status (što je bilo posebno važno jer upravo je to katedralna crkva Rimske episkopije i time majka-crkva Katoličke crkve), isto kao i Apostolska palata u Kastel-Gandolfu nedaleko od Rima, te još neka druga zdanja. Italija se takođe obavezala da isplati Svetoj stolici i veliku odštetu za izgubljene teritorije (750 miliona lira plus obveznice nominalne vrednosti od milijardu lira).

Interesantno je možda napomenuti i to, da je italijanska skupština pokušala da tzv. Rimsko pitanje reši već osam meseci nakon okupacije i aneksije Večnog grada, tako što je izglasala Zakon o garancijama koji je papu proglasio za podanika Kraljevine Italije ali mu garantovao izvesne počasti koje je imao kralj, kao i pravo da prima i šalje ambasadore.

Pored toga, odšteta koja je Svetoj stolici tada ponuđena bila je znatno veća od one koju su dobili 1929, ali to je papama očigledno bilo sporedno pitanje jer je Pije IX tu jednostranu odluku odbacio, kao i njegovi naslednici, insistirajući na tome da je potpuni suverenitet Vatikana neophodan kako bi se sprečilo uplitanje svetovne države u rukovođenje univerzalnom Rimskom crkvom. Na kraju je Pije IX pobedio, pedeset jednu godinu nakon svoje smrti.

VIDEO: Nemi dečak iskulirao Papu, majka ga jurila po podijumu

(P. L.)