Zašto je dinar slab? Kako je izvesni penzioner Đokić očitao lekciju političarima davne 1922. godine

"Mi smo ljudi za koje ne postoje ni Ustav ni zakoni, sve to mi izigravamo"

Dinar i kupovna moć - večita tema. Još 1922. godine pisalo se kako Beograđani više ne ručavaju u kafanama, već siromašnim aščinicama.

Šta zaista određuje vrednost novca - i zašto se zlatom merila vrednost?

Preporučujemo

A jedan penzioner Đokić u pismu "Pravdi" osuo je paljbu po političarima i birokratiji.

PRAVDA - 12. 9. 1922.

U "Našoj anketi" pod naslovom "Za jevtiniji hleb! Za popravku dinara" čitaoci su davali predloge kako da se otarasimo ovih problema još 1922. godine. Jedan penzioner je udario na birokratiju, nemilosrdno.

"Možemo se mi koprcati koliko god hoćemo, možemo mi upotrebiti sve moguće metode, oprobane i neoprobane, neće nam to ništa pomoći. Nismo mi u stanju ništa da provedemo. Mi se još nismo konsolidovali, mi još jedni na druge frkćemo, još nikako da se složimo. Razdor nas još jednako kolje! Pored toga mi smo ljudi za koje ne postoje ni Ustav ni zakoni, sve to mi izigravamo. Mi smo okoreli partizani i mi znamo samo za partijske i lične interese", pisala je Pravda.

A onda, sledi opis čitavog javašluka u nekadašnjoj državi, tužna slika opisana pre skoro čitav vek.

"Pogledajte samo ko sve ulazi u državnu službu. Pogledajte kako se i na koji način popunjavaju mesta najviša u državnoj službi. Pogledajte na rasulo u državnim kancelarijama. Pogledajte na mizerno nagrađene državne činovnike, kojima preti opšta korupcija i procenite da li su oni sposobni i podobni da pod tim okolnostima sprovode državnu politiku. E, pa kad to vidite, onda će vam jasno biti, zašto je nemoguće popraviti naš dinar! Prosto - nema ko da sprovodi finansijsku politiku. Na granicama se švercuje, na carinarnicama se propušta; po državnim kancelarijama se propušta (...) Železnice ne funkcionišu kao što treba. Kod pošta, telegrafa i telefona najmanje se zna za brzinu i tačnost".

Evo šta Đokić smatra da treba uraditi "za popravku dinara".

"1. Prvo i pre svega rešiti činovničko pitanje. Otpustiti nespremno, nesavesno i korumpirano a zadržati samo spremno i savesno osoblje. 2. Izbaciti partizanstvo i prijateljstvo u primenjivanju zakona i uvesti najstrože kazne za vinovnike. 3. Popraviti ličnu i imovnu bezbednost. 4. Popraviti i urediti saobraćaj u opšte. 5. Učiniti sve da se razvija što jača industrija u nas. 6. Svim silama nastojati da se zemljoradnja i stočarstvo što više uzdignu i 7. Zavesti najveću štednju u svima granama naše državne uprave".

VREME - 12. 9. 1922.

Život i skupoća - Kako se u Beogradu hrani Siromašan svet

"U vezi sa neprestanim skakanjem cena na beogradskim pijacama, pitanje ishrane stanovništva dobilo je vrlo oštru aktuelnost" piše "Vreme" iste te 1922. godine.

Bolje situirani Beograđani, piše se, za hranu daju četvrtinu ili petinu mesečnog prihoda. Ali, problem su oni bili siromašni, kojima za te potrebe odlazi i više od polovine.

"Kad poskupi neki artikal, oni nisu u stanju da ga troše u istoj količini kao i ranije, već su primorani da tu potrošnju smanje, jer su njihovi izdatci na hranu unapred izračunati do sitnica. (...) Ti jadnici su već odavna zaboravili na kafane i prešli u niske i tesne aščinice sa heliografskim slikama po zidovima i sa uvek zaspanim mališanom u šajkači, koji služi gostima pasulj sa slaninom i 'restuvan krompir'".

Kod aščija su mahom ručavali radnici, a bilo je i đaka, nižih činovnika i prodavaca novina. "A ponekad zaluta u aščinicu i neki mladić u modernom odelu i sa špicastim cipelama i zatraži za dva dinara mleka. To znači da je u krizi..." pričao je aščija novinaru "Vremena" na "starosrbijanskom dijalektu".

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)