Pisalo se na današnji dan: Ženska gimnazija nam je nepotrebna, domaćica zna samo za kuću - muž da prinese, žena da uredi
"Spremaju li naše škole žensko dete za buduću srpsku domaćicu ili mu pune glavu nekim slobodama, emancipaciji, i. t. d. koja ne ume u kući ništa da radi, a ume o svačem da priča!"
Šta će Ženska gimnazija načiniti od "ženskinja"? Hoće li se one šetati ulicom kao njihove drugarice sa zapada: ošišane i sa kratkim suknjama? Ovo pitanje očito je bilo goruće još davne 1905. godine, a i danas o idejama koje su tada iznete u "Politici" može naširoko da se diskutuje.
"Pravda" je 1930. pisala o čudu u Turskoj - diktatura Kemal paše, ali levičarska. Tada se u Turskoj osnivaju prve opozicione partije i to sa blagoslovom diktatura. Da li su zatvoreske ćelije novinara koji su se protivili diktaturi najednom zaista bile pretvarane u male redakcije? Jedno je sigurno "Izgleda da je Kemal paša jedan od onih ljudi, koji su najbolje i najpraktičnije shvatili duh današnjeg doba...".
U jednoj maloj romskoj porodici iz Subotice ponikla je igračica Marija Boroš, kojoj se osmehnula i filmska karijera. Kada je jedan francuski režiser u Beogradu upoznao ovu "dražesnu Ciganku", ponudio joj je pozamašni honorar za ulogu u filmu. Jedina dilema za Mariju je bila - da li će joj to i muž dopustiti, pisala je "Vreme" 1938.
POLITIKA, 5. 9. 1905. - Ženska gimnazija
"Mi stojimo pred jednim veoma važnim i malo proučenim problemom u Srbiji a to je: srpsko žensko pitanje. Naš članak: ženska gimnazija naišao je na oštru i oporu kritiku ni više ni manje, no baš od jedne gospođice, potpuno emancipovane ženske, čeda zapadnih pogleda i zapadne kulture. U pomenutom članku smo izneli mnenja da u pogledu ženskog obrazovanja treba biti veoma obazriv, ženskoj treba dati stvarno obrazovanje koje će joj vrediti svakog trenutka u praktičnom životu".
Ovako je Politika 5. septembra 1905. pisala o, očito velikoj prašini, koja se digla u vezi sa obrazovanjem žena. Neke stvari za koje se žene i danas bore, pa čak i ideje koje su radikalne i danas, predstavljene su srpskim čitaocima pre čak 113 godina. Ali ne kao pozitivne za Srbiju.
"Dakle, ni više ni manje nego ako hoćemo da govorimo o ženskoj gimnaziji, mi moramo sada bar letimično da se dotaknemo ženskog pitanja. Na zapadu ženskinje hoće da se potpuno emancipuju i izjednače sa muškima. U nauci, umetnosti, pravu, u pogledu svojine, produkcije i.t.d. ženskinje hoće da bude potpuno samostalno. Ono hoće slobodu, apsolutnu slobodu, nikakvog ograničenja, ni od koje strane ne trpi i ne podnosi. I onu granicu što je priroda postavila između polova, zapadno ženskinje teži da uništi, ono hoće čak i slobodnu ljubav, bez bračnih obaveza, pa ako bude ploda od takve ljubavi onda tu novorođenčad upućuju javnim dojkinjama, ili u zavode da se oni o njima brinu. Amerika, Francuska i dr. zemlje imaju toga, možda to još nije opšte pravilo, ali tek na putu je da to i bude".
Nasuprot ovakvim "ženskinjama", "Politika" piše o našima, koje se nalaze pod drugim kulturnim uslovima, "protivnim zapadnim". Piše se o tradiciji, zajednici, religioznoj svetinji bračnog života."
Ono ne zna za samostalnu prirodu i zaradu, ono zna za kuću: muž da prinese, a žena da spremi i uredi (...) Spremaju li naše škole žensko dete za buduću srpsku domaćicu ili mu pune glavu nekim slobodama, emancipaciji, i. t. d. koja ne ume u kući ništa da radi, a ume o svačem da priča! (...) Sa praktične strane država će produkovati jedan veliki broj ženskinja, koja nije za domaćicu, za kuću, koja će možda po primeru zapadnih drugarica sa ošišanim kosama i kratkim suknjama trčati na zborove 'da tamo zaštiti ugrožena prava u niženog ženskinja.' Ovo ženskinje nema rada u Srbiji i posao će mu biti da potiskuje muškinje".
A i teret obrazovanja je, napominje autor, težak i za mušku decu, a "nasuprot dakle slaboj prirodi ženskog pola, mi hoćemo da ga uvedemou oblast čisto spekulativnih nauka...".
Ženska gimnazija je, zaključuje autor, apsolutno nepotrebna. Ako, pak, ima talentovanih devojaka, one mogu i u mušku školu "Ma da od celokupnog ženskinja našeg što je prošlo kroz gimnaziju i Veliku Školu nismo videli još ništa fenomenalno."
PRAVDA, 5. 9. 1930. - Turska pred novom epohom
"U istoriji poratnih evropskih diktatura, nesumnjivo, usamljeno mesto zauzima današnja Turska koja je za poslednjih dvanaest godina prošla kroz ogromne promene, kroz kakve ni jedna država na svetu nije do sada prošla za tako kratko vreme. "Demokratski diktator" Turske pokazao je celom svetu da je državnik gvozdene ruke, ali, u isto vreme, da baš on ne beži od liberalnih reformi, u korist otadžbine".
"Sada se u Turskoj republici, jedna za drugom, osnivaju opozicione stranke što je odista veliko čudo u zemlji, u kojoj još postoji sistem diktature. Nema primera u svetskoj istoriji da su se sa odobrenjem, štaviše na predlog samog diktatora, počele obrazovati opozicione stranke u zemlji. Demokratski diktator Turske, Mustafa Kemal paša, učinio je to čudo".
Ono što je "Pravda" pisala, to je da je za razliku od skoro svih evropskih, turska diktatura levičarskog karaktera.
"Ovaj genialni vojnik i državnik zaveo je diktaturu samo zato, da bi se što uspešnije i što efikasnije borio protiv tiranskih tradicija prošlosti, koje su se baš Turskoj toliko svetile".
"Protiv novinara koji su pisali protiv Kemal pašinog režima, do sada su preduzimane najstrože mere: oni su deportirani, osuđivani na dugogodišnju robiju, sa veoma strogim izdržavanjem kazne. Sve to sada nestaje. Veliki deo osuđenih i prognanih novinara je amnestiran, a oni koji su još ostali u zatvoru, uživaju sva prava političkih krivaca u Zapadnoj Evropi: njihove ćelije pretvorene su u udobne redakciske sobe; oni mogu da čitaju i pišu za svoje listove do mile volje..."
"Izgleda da je Kemal paša jedan od onih ljudi, koji su najbolje i najpraktičnije shvatili duh današnjeg doba..."
VREME, 5. 9. 1938 - Iz čerge u filmski studio
"Dražesna subotička Ciganka i bivša varietska igračica angažovana je, kao što je "Vreme" juče javilo, za filmsku glumicu. Pan Film u Parizu ponudio joj je 15.000 franaka nedeljno da igra ulogu Marije Večere, tragično preminule ljubavi austriskog prestolonaslednika Rudolfa. Gđa Marija Boroš, udata nedavno za danskog inženjera g. Jorgena Ulidža, koji se momentalno nalazi u Kopenhagenu, živi stalno u Beogradu, a u Subotici je došla da obiđe svoju majku i sestru".
"Vreme" piše da je otac ove Subotičanke bio "poznati ciganski muzičar". Zbog teškog materijalnog stanja došla je u Beograd, studirala igre, a potom kao igračica obišla skoro sve veće gradove Jugoslavije. Ona je, tako, bila igračica noćnih lokala.
"Daske me zovu - govorila je svojim prijateljicama, kada su je pitali zašto ne bira drugo zanimanje".
Kada ju je tokom posete režiser Pan filma upoznao u jednoj kafani, ona je "već na privi pogled postala - glumica".
"Srećna sam, neizmerno srećna. Ali šta će mi kazati muž? Ako mi on ne dozvoli da nastupim u filmu, ja neću. Boleće me; nema sumnje, ali ja volim svoga muža i ne bih ništa činila ni preduzela što on ne bi odobravao (...) Nedavno je otputovao u Kopenhagen. Sad ne znam kako da mu saopštim ove vesti... Telegrafisaću mu... Možda će mi dozvoliti" pričala je Marija novinaru "Vremena" u maloj kući u Subotici.
U jednoj sobi kuće njene majke, opisao je reporter, u Gabrićevoj 8, stanuje sedam ljudi.
"Buduća filmska zvezda, kojoj je tek 21 godina, pušeći nervozno cigaretu za cigaretom očekuje vesti od muža. Od toga zavisi ne samo slava, već i bogatstvo i jedno lično zadovoljstvo: ispunjenje ženske sujete. Marija je tipična "evropska Ciganka". Ima divan stas i neverovatno duge trepavice. Na rastanku uz prijateljski stisak ruku: - Doviđenja - na platnu..."
(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)