Na ovo se zaboravilo, o ovome se ne priča: Otkud izbeglički logor za Nemce u Beogradu 1940. godine?

Besarabijski Nemci bili su zasebna etnička grupa koje je krajem Napoleonskih ratova trbuhom za kruhom krenula put današnje Moldavije i jugozapadne Ukrajine, a na poziv ruskog imperatora Aleksandra I

Besarabijski Nemci bili su zasebna etnička grupa koja je nekada živela na prostoru Besarabije, istorijske oblasti koja se nalazi na teritoriji današnje Moldavije i jugozapadne Ukrajine.

Njihovo naseljavanje u toj oblasti, koja se tada nalazila u sklopu Ruske imperije, počelo je krajem Napoleonskih ratova, tačnije 1814. godine, kada se doselilo devet hiljada Nemaca iz Badena, Virtemberga, Bavarske, Alzasa i Lorena te pruskih krajeva današnje Poljske: radilo se o preko dve hiljade porodica. Kretali su se u kolonama, a morali su da pređu put dug oko dve hiljade kilometara, za šta im je trebalo od dva meseca do pola godine, u zavisnosti od trase kojom su išli.

Na taj su se čin odlučili nakon poziva ruskog imperatora Aleksandra I koji je u svom proglasu od 29. novembra 1813. godine nemačkim naseljenicima obećao zemlju, beskamatne kredite, izuzeće od plaćanja poreza na deset godina, autonomiju, slobodu veroispovesti i izuzeće od vojne službe.

Sve naravno sa ciljem da naseli te krajeve koji su opusteli nakon odlaska ili proterivanja nomadskih Tatara: dakle, car se vodio privrednim motivima, želeći da tu plodnu zemlju iskoristi za poljoprivredu. Svoje ruske seljake nije mogao u tu svrhu da upregne, pošto su oni većinom bili de fakto robovi, u vlasništvu plemstva koje je njima trgovalo. Dakle, čak su i ruski carevi pre par vekova pribegavali subvencionisanju „stranih investitora“.

Njihovi motivi za pokret zavisili su od mesta odakle su dolazili. Iz poljskih su se krajeva iseljavali zbog neslaganja sa tamošnjim vlastima i loše ekonomske situacije, dok su južnu Nemačku napuštali zbog obaveznog služenja vojske, kmetstva, represivnog režima, propalih useva i gladi, visokih poreza, manjka zemlje, iz verskih pobuda.

Rusi su na prostoru Besarabije do 1842. godine obrazovali dvadeset četiri glavne nemačke kolonije koje su isprva bile numerički imenovane, potom nosile imena velikih pobeda nad Napoleonom (Tarutino, Borodino, Lajpcig, Pariz), da bi nakon pomenute godine Nemci sami počeli da daju svoja imena naseljima (Fridenštal, Gnadental, Lihtental). Te dvadeset četiri kolonije kasnije su nazivane „majkama-kolonijama“, jer su nastale i manje, „kćeri-kolonije“.

Domaćini su ispunili sve što su obećali, a doseljenici su na tim su prostorima opstali 125 godina, sve do 1940, i ostali su većinom zemljoradnička populacija, verni razlogu zbog kojeg su i došli. Ne treba ih mešati drugim Nemcima na širem prostoru Crnog mora, konkretno sa Nemcima iz Dobrudže, i Crnomorskim Nemcima koji su živeli istočno od Odese.

Razlog zbog kojeg su napustili Besarabiju tiče se Adolfa Hitlera. Naime, taj kraj je bio deo Kraljevine Rumunije, ali je tajnim protokolom Pakta o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza, tzv. Sporazuma Ribentrop—Molotov, Istočna Evropa podeljena na interesne sfere između dve države, pa je Besarabija dopala sovjetskih šaka.

Nisu to više bili oni Rusi zbog kojih su Nemci tu došli, to su bili neki novi Rusi, ateistički Rusi, boljševici. Sa njima Besarabijski Nemci nisu želeli da imaju ništa, pod njihovom vlašću nisu hteli da žive, a o Trećem rajhu znali su malo van onoga što je govorila zvanična propaganda. A čak i da su znali sve, izbora nisu imali. Tako su se iselili: Hitler je posao njihovog premeštanja, dogovorenog sa Staljinom, poverio rajhsfireru SS-a Hajnrihu Himleru, a ovaj je celo zamešateljstvo sproveo u talasima.

Nisu se svi kretali istim putevima ka Nemačkoj, ali je svima određeno bilo da nasele novoosvojene poljske i baltičke krajeve. Jedna grupa išla je preko Kraljevine Jugoslavije, pa je u Beogradu obrazovan privremeni izbeglički logor za njihov smeštaj, izgleda na Starom sajmištu ili odmah tik pored njega. Fotografije u boji koje vidite u ovom tekstu, iz tog su logora, a snimljene su prilikom posete zvanične delegacije Nemačkog rajha.

Ko je snosio troškove, ne znamo, ali najverovatnije je to bila sama Nemačka preko Ribentropovog ministarstva spoljnih poslova, ili čak direktno iz riznice SS-a. Ipak, mi smo ti koji smo im pružili ruku dobrodošlice i pomogli u svemu.

Oko godinu dana kasnije, Nemačka nas je, zbog našeg istupanja iz Trojnog pakta posle samo dva dana, napala, a grad grad u kojem se ovaj izbeglički logor nalazio bombardovala. Otvoreni grad, kako volimo da naglasimo da je bio proglašen, u toj besmislenoj nadi da će biti pošteđen. A tamo gde je 1940. bio izbeglički logor, 1941. obrazovali su koncentracioni.

(P. L.)