Због чега ћутимо о томе где је осмишљена ћирилица? Како је уопште настала и зашто носи име по Ћирилу и Методију?

Појава најлепшег и најгенијалнијег светског писма нераскидиво је повезана са Светим Ћирилом и Методијем иако они нису били његови творци, али једнако нераскидиво и са културним развојем и достигнућима Првог бугарског царства на чијем је тлу настало

Редовни читалац Телеграфа одмах ће приметити нешто необично у овом тексту: за разлику од уобичајене латинице коју користимо на нашем порталу (будући да су латиница и ћирилица историјски подједнако српска писма), ови редови исписани су ћирилицом. Разлог је очигледан: чланак о ћирилици требало би да буде написан на ћирилици, ако ни због чега другог а оно због поштовања према том лепом и најгенијалнијем од свих светских алфабета.

Али прича о ћирилици почиње трећим историјским српским писмом — глагољицом. Када за неко писмо кажемо да је „историјски српско“ никако не желимо рећи да су га Срби измислили већ да су га Срби користили довољно масовно да се може третирати као наше; које ће неко писмо негде бити коришћено зависило је од мноштва различитих фактора, а често се дешавало и да се користе паралелно.

Рецимо, глагољица је у Охридској књижевној школи (о којој ће у наставку бити много више речи) коришћена паралелно са ћирилицом све до друге половине XIII столећа, а зна се да је познавање тог првог писма од којег ова прича почиње, међу ученим српским становништвом било присутно чак и у XV веку (што се закључује из појединих сачуваних светогорских списа тог доба). У неким словенским крајевима као што су они хрватски, глагољица је у извесној мери коришћена практично до претпрошлог века.

А настала је око 863. године у Великоморавској кнежевини у коју је ромејски цар Михаило III послао солунску браћу и монахе Ћирила и Методија не би ли раширили хришћанство међу тамошњим Словенима. Они су, како би што ефикасније превели литургијске књиге на старословенски језик којим су се сви Словени тада служили, одлучили да осмисле посве ново писмо, утемељено на словенском дијалекту из околине свог родног града с којим су били упознати, пошто су проценили да ни латинични ни грчки алфабет не могу адекватно послужити тој сврси.

Тако барем каже конвенционална мудрост: има и оних који сматрају да је глагољица заправо старословенско писмо, а да су Свети Ћирило и Методије осмислили ћирилицу. Премда ово прво није немогуће, није ни у каквој узрочно-последичној вези са овим другим; односно, потенцијална истинитост прве хипотезе не значи да је друга тачна. Шта више, друга хипотеза сигурно није тачна јер њих двојица једноставно нису осмислили ћирилицу, она је настала на потпуно другачији начин, била осмишљена од стране потпуно других људи, на другом крају Европе.

Тај други крај Европе била је Великој Моравској суседна земља Бугарска, тачније Прво бугарско царство, како се у историографији данас назива та бугарска држава која је постојала између 681-1018. године а која се на свом врхунцу током IX-X века простирала на једном огромном простору од делте Дунава на североистоку и реке Тисе на северозападу па до данашњег Једрена на југоистоку те Јонског мора на југозападу.

У деценијама након што су Свети Ћирило и Методије послати у мисију покрштавања словенског живља и након што су осмислили глагољицу, буктињу ширења писмености међу Словенима преузели су њихови ученици, а најистакнути међу њима свакако су били Свети Климент и Наум, обојица родом из Македоније.

POZIVATE SE NA ISTORIJSKO PRAVO? Ovo je Bugarska iz 13. veka. Dobro razmislite šta radite! (FOTO)

Премда наша литература, како сакрална тако и секуларна, вешто избегава да ствари назове својим именом — ваљда зато што је неким Србима испод части да признају да су има великих и за нашу историју значајних људи који су били Бугари — Климент и Наум су били Бугари.

Били су Словени, у то нема сумње, али је етногенеза бугарског народа већ у њихово доба увелико била почела, и Словени су на простору Бугарске прихватили бугарски идентитет владајуће класе. Средњевековна житија их називају Бугарима, деловали су у оквиру бугарске државе и бугарске цркве, и под покровитељством бугарских владара. Бројати након хиљаду година њихова крвна зрнца не само што је нехришћански него је и бесмислено, те потпуно беспотребно јер је њихова „национална“ припадност безначајна (притом је начин на који ми доживљавамо „нацију“ био потпуно стран средњевековном човеку).

Зна се да су Свети Климент и Наум, скупа са Светим Гораздом Охридским и другима, пратили Ћирила и Методија у Велику Моравску, да су свештеници постали у Риму, и да су се неко време борили с немачким свештенством око литургијске употребе старословенског језика и глагољице у Великој Моравској. По повратку у Бугарску, Наум је по налогу кнеза Бориса Првог остао у престоници Плиски да ради на оснивању књижевне школе, док је Климент отишао у Охрид са истим циљем.

Након што су Борис Први (који је владао од 852. до 889. када је абдицирао и замонашио се) и његов син Симеон Први (који ће 913. узети титулу цара) године 893. преселили престоницу из Плиске у Преслав, преселила се и та књижевна школа чије је изворно седиште било у монументалном комплексу Велике базилике у Плиски, подигнуте свега петнаестак година раније, која је дуго по површини била највећа хришћанска катедрала ван Цариграда, што сведочи о високим културним дометима те бугарске државе која се покрстила тек пар деценија пре тога.

Према томе, чувена Преславска књижевна школа утемељена је у Плиски, и заједно са Охридском књижевном школом основаном 886. надмеће се за ласкаву титулу „првог словенског универзитета“. Обе школе су биле бугарске, јер је Охрид био један од најважнијих центара Првог бугарског царства.

Некоме ће се можда овоколики увод у причу о настанку ћириличног писма учинити излишним, али је он неопходан не само да би се разјасниле околности генезе нашег писма и да би се оно ставило у контекст, већ и због важности ове две школе за његов настанак.

Јер, Свети Климент и Наум су током владе Симеона Првог одиграли кључну улогу у развоју наше азбуке, како се каткад назива по изговору прва два слова (Аз-Буки). Директније се од своје претходнице развила из грчког алфабета (најранији облик познат као „устав“ много личи на грчка унцијална слова), са додатком лигатура (две графеме спојене у један глиф; у савременој српској ћирилици пример би био „Љ = Л + Ь“) и са модификованим глагољичним знаковима за сугласнике којих није било у грчком.

Преславска школа (чији је један од најистакнутијих чланова био и Црноризац Храбар, писац прве филолошке расправе на старословенском језику под називом „О писменех“) вероватније је извориште ћирилице, јер су најранији натписи пронађени баш у тој области, што у самом граду, што у оближњем Патлеинском манастиру, што у Равни где је чак откривено 330 зидних графита на старословенском и другим језицима, на ћирилици и другим писмима (због чега ју је Умберко Еко назвао „10-вековном језичком лабораторијом“). Поред тога, у тој области пронађен је и велики број 10-вековних ћириличних натписа на оловним привесцима који су се носили око врата.

Постоји, наравно, могућност и да је ћирилица настала у Охриду, упркос чињеници да је тамо глагољица као што рекосмо опстала све до XII века. Могуће је и да Преслав и Охрид на равне части деле заслуге за њен развој, јер је ипак постојала кореспонденција и сарадња. Алтернативна хипотеза каже да је ћирилица осмишљена од стране неког непознатог ученика Ћирила и Методија на рубним подручјима грчког прозелитизма пре него што је усвојена, кодификована и систематизована од стране Словена.

Која год хипотеза била тачна до систематизације је морало доћи, а она се највероватније одиграла током Преславског народног сабора те 893. године. То је кључни политички и културни догађај Првог бугарског царства пошто се тада Борис Први вратио из манастира јер је његов изабрани наследник Владимир покушао да обнови паганизам; Борис га је свргнуо, устоличио трећег сина Симеона и зацементирао хришћанску будућност своје земље. Том приликом је извршена и већ поменута селидба престонице из Плиске, византијско свештенство је протерано из државе и замењено бугарским, а црквенословенски језик уведен у литургијску службу уместо грчког.

Истовремено је, дакле, можда извршена и поменута систематизација ћирилице која ће потом кренути из својих бугарских културних средишта, тада најважнијих у словенском свету, да муњевитом брзином покори добар део тог словенског света, будући да је била најадекватније писмо у том тренутку, барем што се нашег ондашњег старословенског језика тиче.

Разлог због којег се назива ћирилицом иако није осмишљена од стране Светих Ћирила и Методија некима није јасан, па доводе у питање овакву њену генезу. Они се питају због чега се онда глагољица не зове ћирилицом, ако ју је већ измислио Ћирило уз помоћ брата Методија, те зашто се писмо које нема везе с њима назива тако.

Одговор је заправо једноставан: Ћирило и Методије нису били као данашњи „угледни“ људи који дају донације само да би могли да се сликају за медије, не, они су били скрушени хришћански монаси који су свом писму скромно дали генеричко словенско име: „глагољица“. Ниједног им тренутка није пало на памет да се горде и да писмо називају по себи.

Но, након њихове смрти ученици њихови пожелели су да им одају почаст због онога што су урадили на ширењу хришћанства међу Словенима, као и да им признају заслуге за настанак тог новог писма којег не би било да није било глагољице као претходнице.

Стога су писму дали име по једном од њих. Оно нема национални предзнак, али имају право Бугари којима није право када чују да неко у свету каже да је то „руско писмо“ само зато што су Руси најмногољуднија и најмоћнија нација која га сада користи. Ћирилица нема национални предзнак, понављамо, али ако неко жели да јој га додели, морала би се називати „бугарским писмом“.

ВИДЕО: Зашто свеци православне цркве нису опточени дијамантима

(О. Ш.)