BITKA ZA KALINJINGRAD: Danas je godišnjica početka Operacije "Barbarosa", danas Srbija igra u gradu koji je Staljinu bio najdraži plen posle Berlina

Nije Kenigsberška bitka u Drugom svetskom ratu bila presudna, uostalom, odigrala se na samom kraju sukoba kada je već sve bilo gotovo. Međutim, bila je značajna moralna i simbolična pobeda Crvene armije, zbog položaja tog pruskog grada u nemačkoj svesti

Kako se najveći konflikt u istoriji čovečanstva bližio kraju, tako se i veličanstvena Crvena armija sve se više bližila predratnoj teritoriji Nemačkog rajha. Prva na udaru bila je teritorija Istočne Pruske, vekovne nemačke teritorije koju su nacisti mrežom fortikacija, rovova i minskih polja pretvorili u „neprobojnu“ tvrđavu sa namerom da zaustave napredovanje sovjetske vojske.

Neprobojna nije bila, zato je pod navodnicima, iako je ofanziva koja je počela 13. januara 1945. godine isprva bila usporena. U njoj je učestvovalo milion i po pripadnika Trećeg beloruskog fronta, uz podršku nekoliko hiljada tenkova i aviona. Prvog dana, napredovali su samo kilometar i po, a nakon pet dana ukupno 20. Nemačke linije su se držale.

Međutim, snage Crvene armije su se konsolidovale i sabrale, pa udarile svom silinom: 24. januara trupe Prvog baltičkog fronta izbile su na obale Vislanskog zaliva, čime su trupe Vermahta u Istočnoj Pruskoj i Kurlandskom džepu ostale odsečene od ostatke Nemačke, pa su oružane snage Trećeg rajha bile primorane da se nadalje snabdevaju preko mora.

Sabijanje opkoljene Grupe armija „Sever“ nastavilo se, a od posebnog je značaja bilo ono što se dešavalo u Kenigsbergu koji se krajem januara našao u obruču Trećeg beloruskog fronta, skupa sa jednim džepom na tom poluostrvu i koridorom ka luci Pilau (danas Baltijsk). U gradu se nalazila nemačka 3. oklopna armija i oko 200.000 civila koji su imali tri opcije: da ostanu tu gde su i da pomru od gladi, da pređu liniju fronta i predaju se na milost i nemilost Rusima, ili da pređu preko zaleđenog zaliva i dočepaju se Pilaua u nadi da će naći mesto na nekom brodu za evakuaciju.

Nekoliko stotina građana zaista se predalo Sovjetima, ali se mnogo više njih odlučilo za treću opciju. Oko dve hiljade žena i dece svakoga je dana prelazilo ledom do luke, a prvi parobrod je pošao na put 29. januara noseći oko 1.800 civila i 1.200 ranjenika. Žestoke borbe vodile su se oko tog koridora tokom čitavog februara meseca, i Rusima pošlo za rukom da ga preseku.

Međutim, 19. februara nemačka kontraofanziva izvedena od strane 3. oklopne i 4. armije iz pravca samog Pilaua ponovo je otvorila koridor koji ih je spajao sa Kenigsbergom. Nakon toga su se nemačke linije odbrane konsolidovale, sve do aprila, pre svega zbog toga što je zauzimanje ovih džepova otpora za Sovjete postalo „zadnja rupa na svirali“, usled činjenice da se front pomerio nekoliko stotina kilometara ka zapadu.

Kada su konačno ponovo došli na dnevni red, bilo je jasno da ga se neće lako osvojiti. Kenigsberg je branilo pet divizija, ukupno oko 130.000 ljudi, koji su na raspolaganju imali vrhunsku fortifikacionu mrežu sagrađenu 1888. godine, sastavljenu od brojnih utvrđenja povezanih tunelima, u tri koncentrična kruga.

Nakon četiri dana intenzivnog bombardovanja, Crvena armija krenula je u juriš 6. aprila 1945, na četvrtu godišnjicu invazije na Kraljevinu Jugoslaviju. Napad je pokrenut iz svih pravaca, sa ciljem da se spoje u centru grada. Ipak, prvoga su dana vrlo loši vremenski uslovi sprečili sovjetske snage da preciznim bombardovanjem u potpunosti sprovedu plan, pa su čak neka utvrđenja ostavili opkoljena za sobom i nastavili dalje. No, prva linija odbrane bila je probijena.

U toku noći Nemci su pokušali da izvedu nekoliko kontraofanziva, bez uspeha, a nakon svanuća vedro nebo omogućilo je Sovjetima da napokon krenu sa satiranjem neprijateljskih položaja, posle čega su trupe na zemlji postepeno došle do poslednjeg koncentričnog kruga koji je branio centar Kenigsberga. Uvidevši da je dalji otpor uzaludan, zapovednik grada general Oto Laš poslao je depešu Adolfu Hitleru, tražeći dozvolu da se preda; ovaj mu je naredio da se bori do poslednjeg čoveka.

Krajem 8. aprila ostao je samo centar grada u obruču, ali se u njemu i dalje nalazilo 40.000 nemačkih vojnika, koji su bili pod neprestanom artiljerijskom vatrom. Krajem 9. aprila odbrana se potpuno raspala i general Laš je na svoju ruku poslao delegaciju da ispregovara predaju do koje je zvanično došlo nešto pre ponoći.

Posledice ove bitke po jedan od najlepših gradova na Baltiku, po grad Imanuela Kanta, po biser Pruske, bile su katastrofalne. 80 odsto Kenigsberga bilo je uništeno: prvo je načet bombardovanjem britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva 1944. godine (kada je dobrim delom stradao i Kenigsberški zamak), potom sovjetskim artiljerijskim bombardovanjem, konačno samom bitkom. Nemačka vojska je zbrisana, civili koji su i dalje bili u gradu proterani su, a pobeda je u Moskvi proslavljena kanonadom iz 324 topa od kojih je svaki ispalio po 24 granate, što pokazuje koliki je bio simbolični značaj Kenigsberga za Staljina, ali i za nemačku nacionalnu svest.

Kenigsberg je direktno pripojen Ruskoj Sovjetskoj Federativnoj Socijalističkoj Republici (RSFSR), što je bilo pomalo neobično rešenje, budući da je bilo jedinstveno: sve teritorije koje je Staljin pridodao SSSR-u na istoku Evrope pridodao je onim republikama koje su se sa tom teritorijom graničile, sve osim Kenigsberga, koji je postao ruska enklava, što je i dan-danas.

Kenigsberg je 1946. godine preimenovan u Kalinjingrad, u čast boljševičkog revolucionara Mihaila Kalinjina, učesnika Oktobarske revolucije i višedecenijskog predsednika Centralnog izvršnog komiteta Sveruskog kongresa sovjeta RSFSR-a pa predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a (de jure šefa ruske pa sovjetske države). Tu više Nemaca nema, u gradu žive gotovo isključivo Rusi. Čak ni arhitektonski, to više nije isti grad.

VIDEO: GOOOOOOL! Slavlje navijača na Trgu Nikole Pašića

VIDEO: Ironija istorije leži u tome da je u Kalinjingradu živeo čovek koji je definisao šta znači mir, pravda i sloboda

(O. Š.)