1. maj u srpskim novinama 1934. godine: Udarna vest bila proslava Praznika rada u Trećem rajhu, sukobi u Parizu u drugom planu

„Kroz Berlin je proneto jutros desetine hiljada zastava sa kukastim krstom, od mnogih stegova iz dečijih vodova do teških brojnih jurišnih četa. Ni jedna jedina zastava nije prošla bez pozdrava. Berlin je sav bio u senci dignutih ruku koje su se juče hiljadu puta podizale u vis. Samo onde gde je visio prazni desni rukav, gde je desnica ostala na bojištu, u operacionoj sali ili pod točkom u fabrici, tu nije bilo ove senke“, pisao je Stanislav Krakov svoj izveštaj iz Berlina početkom maja 1934. godine

Štampani mediji se danas posprdno nazivaju prenosiocima jučerašnjih vesti, pa možete da zamislite kakva je situacija bila pre kompjuterizacije i pojave interneta. Neretko se dešavalo, da novine na svojim stranicama donose ne jučerašnje, nego prekjučerašnje vesti.

Preporučujemo

Primer je beogradski dnevnik „Vreme“ koji je izlazio u međuratnom periodu a koji je tek 3. maja 1934. godine uspeo da svoje čitaoce obavesti o prvomajskim sukobima između komunista i policije na pariskim ulicama, pre svega u „XIII gradskom srezu“ (danas bismo, nažalost, rekli u „arondismanu“) gde je došlo do „prave bune“, kako je te događaje opisavala ondašnja francuska štampa. „Izgleda da se najviše pucalo iz hotela ‘Bretanj’ u ulici Nasional. Policija je čak morala da upotrebi i plin koji izaziva suze“, piše „Vreme“ a mi zaključujemo: suzavac je bio tolika novina da još ni reč za njega nije postojala.

Do sukoba je došlo kasno uveče napadom na taksiste kojima komunisti zbog Praznika rada nisu hteli da dozvole da odu na posao, a sve u znak protesta protiv hapšenja komunističkog poslanika Lisjena Moželija. Izgrednici su bili podigli barikade, iskopali rovove po ulicama, pucali na policiju i sa prozora bacali šta im padne pod ruku, „pa čak i peći“ (!). Demonstranata je bilo izgleda nekoliko hiljada, imali su simpatije meštana, a uhapšeno ih je 138-oro. Dve hiljade žandarma „bunu“ su uspeli da uguše tek u jutarnjim časovima 2. maja, što objašnjava činjenicu da „Vreme“ nije dan ranije o tome pisalo.

Odmah ispod te vesti na naslovnoj strani, bio je tekst pod naslovom „Kroz berlinske ulice prodefilovalo je dva miliona ljudi“. No, taj tekst je štur, posebno kada se uporedi sa opširnim i ilustrovanim člankom koji je objavljen sutradan 4. maja na udarnom mestu naslovnice „Vremena“.

Posebno smo se iznenadili videvši ko je potpisan kao autor članka, i to izvesno kao dopisnik s lica mesta: glavom i bradom direktor i glavni urednik Stanislav Krakov, naš heroj iz Balkanskih ratova (kao maloletnik bio četnik kod vojvode Vuka) i Prvog svetskog, nosilac Albanske spomenice, junak sa Kajmakčalana, sedamnaest puta ranjavani nosilac devet odlikovanja, reditelj, pisac, bibliofil, ekslibrist, numizmatičar, i nažalost — zboraš i saradnik okupatora tokom Drugog svetskog rata, pošto mu je general Milan Nedić bio ujak (što Gestapo nije sprečilo da ga, budući da mu je otac bio Poljak, privede par puta pod „sumnjom“ da je Jevrejin).

Da ne dužimo, pred vama je taj celoviti tekst koji je štampan pod naslovom „Dve stotine hiljada dečaka i devojčica u uniformama Hitlerove omladine otvorilo je praznik rada u Berlinu“, te podnaslovom „Na dan 1. maja četrdeset miliona Nemaca marširalo je u kolonama na zapovest Vođe“:

Berlin, 1 maja — „Vođa zapoveda, mi sledujemo“, piše od juče na ogromnim plakatima zategnutim više svih većih berlinskih ulica i aleja. I od jutros na zapovest vođe cela Nemačka maršira, 40 miliona Nemaca, dve trećine nemačkog naroda od jutros je u stroju, u koloni, u maršu. Svi od devojčica i dečaka do starijih čija kolena drhte, ali u čija je srca vođa uneo mladićsko oduševljenje. Prvi maj, simbol marksizma, pretvoren je u Nemačkoj za noć u najveći narodni praznik, „praznik nacionalnoga rada“.

Nema danas u Berlinu ni jedne kuće na kojoj se ne vide desetine zastava crvenih sa crnim kukastim krstom, dok se državne crno-belo-crvene ređe viđaju. Od zore Berlin je danas ceo na nogama. Muzike, zastave, pesme, kolone. I ne samo Berlin već čitava Nemačka danas je u pokretu i slavlju. Dok se od zore već otpočela da vrši koncentracija kolona za odlazak na Tempelhof, gde je po podne dva miliona ljudi imalo da se stekne, u isto vreme oko Lustgartena vršilo se koncentrično maršovanje drugih kolona „Hitlerove omladine“.

Dve stotine hiljada dečaka i devojčica, svi u vojničkim odredima, svi poravnati po četvoro, svi u uniformama sa svojim muzikama i zastavama na čelu, marširali su ka Lustgartenu na smotru omladine. Hitlerova omladina je otvorila praznik rada. I ceo Berlin se jutros razleže od pesme ovih najmlađih Hitlerovih bataljona. Svi su dečaci u crnim kratkim čakširama sa golim kolenima i u mrkoj košulji. Svi nose oko ruke crvenu traku sa kukastim krstom, preko ramena vojničku torbicu, o ramenu vojničku čuturicu. Svi od onih najmanjih od 7 godina pa do mladića od 18 godina.

U senci pruženih ruku

Dok su sredinom ulice tekle mrke reke mladeži, svi su trotoari od jutra bili puni sveta. Sve ono što nije bilo u koloni izašlo je da te kolone pozdravi. Kroz Berlin je proneto jutros desetine hiljada zastava sa kukastim krstom, od mnogih stegova iz dečijih vodova do teških brojnih jurišnih četa. Ni jedna jedina zastava nije prošla bez pozdrava. Berlin je sav bio u senci dignutih ruku koje su se juče hiljadu puta podizale u vis. Samo onde gde je visio prazni desni rukav, gde je desnica ostala na bojištu, u operacionoj sali ili pod točkom u fabrici, tu nije bilo ove senke.

Treba doći u Nemačku pa videti šta je nacionalna disciplina. Treba doći u Nemačku pa videti šta znači ta parola „Vođa zapoveda, mi sledujemo“. U srž poslednjeg maloga nemačkog čoveka ušlo je saznanje da se vođa bez pogovora mora slušati (Krakov tada nije znao, ali mi danas znamo šta će im to doneti — uništenje i propast; prim. nov).

Jedna svečanost starih Germana

Oko 8 i po časova sve kolone Hitlerove omladine bile su koncentrisane u Lustgartenu i u svima ulicama oko njega. Jedan mali Cepelin za celo vreme kretanja kolona kružio je nad Berlinom. Na njemu je bio jedan član vođstva organizacije proslave i radiom je izveštavao vođstvo na Tempelhofu, i iz vazduha rukovodio kretanjem kolona da bi se izbeglo zakrčavanje i pometnja.

Na sred Lustgartena pobijeno je ogromno stablo od jele, 40 metara visoko, doneto iz Švarcvalda. To je majsko drvo koje su još stari Germani pobijali da proslave rad i plodnost zemlje. Cela jedna železnička kompozicija bila je potrebna da se ovo drvo prenese u Berlin. Drvoseče koje su drvo odsekle došle su sa njime, i podigle tu u Lustgartenu svoj logor provevši noćas pravu Valpurgisku noć. Na čitavoj fasadi negdašnjeg dvorca Kajzerovog, prema ovom podignutom majskom drvetu bilo je spušteno ogromno mrko platno, uokvireno u nacionalističku zastavu sa natpisom: „Omladina pozdravlja radenike i vođu“.

Od Brandenburške kapije pa sve do Lustgartena duž cele „Unten den Linde“ ogromne mase sveta ispunile su trotoare zagrađena debelim konopcima. Na samom Lustgartenu SS-trupe u crnim uniformama, noseći kao naši četnici na crnoj kapi lobanju sa ukrštenim kostima, održavali su poredak. U sred mrkih uniformi 200.000 dečaka i devojčica, ovi SS-ljudi bili su crna reka.

NEMAČKI CAR U ČETNIČKOJ ŠUBARI: U kakvoj su to vezi kajzer Vilhelm II i srpski četnici (FOTO)

Kraj crnog špalira stajali su sanitetski odredi, lekari i bolničarke, i svaki čas su provodili blede devojčice koje pošavši još u zoru od kuća nisu mogle da izdrže ovaj napor. Ali su zato dečaci, očekujući početak proslave, uzimali na svoja pleća manje drugove da bi i oni mogli da osmotre ovo mrko more mladosti. U 9 časova pojavio se dr Gebels i sa govornice podignute na terasi ispred dvorca pozdravio je hitlerovsku omladinu.

Vođa dolazi

Kada je dr Gebels završio govor, dve muzike, jedna iz SS a druga iz SA trupa, zasvirale su pesmu Horst Vesela, himnu nacionalsocijalističku. Dvesta hiljada dečaka i devojčica prihvatilo je pesmu i dvesta hiljada ručica diglo se u vis. Jedan strašan fanatizam lebdeo je iznad ovih najmlađih nemačkih vojnika. Tek je pesma Horst Vesela bila završena, a iz dalje čuo se šum masa i pokliči. Zvuci muzike i pokliči dolazili su sve bliže. Videlo se daleko kako se sve ruke dižu. Kancelar Adolf Hitler dolazio je.

Stojeći u automobilu dignute ruke u vis on je prolazio kao idol između stotine hiljada. Za njime su dolazila dva automobila puna njegovih ličnih SS gardista. Deca su urlala kličući dok je prolazio kroz njihovu sredinu između crnog špalira. Tek kada se „Firer“ pojavio na govornici sa koje je čas ranije dr Gebels govorio nastala je tišina. Kancelar je otpočeo govor svojoj omladini, deci u čije je slabe ruke stavljao budućnost nemačke nacionalsocijalističe države.

Karneval rada

Kada je kancelar završio govor muzike su zasvirale nemačku himnu, a dečaci opet dignutih ruku zapevali su: „Dojčland, Dojčland iber ales“. Praznik nacionalnog rada otpočeo je ovim zborom Hitlerove omladine. Kada se „Firer“ odvezao, preko Lustgartena, dolazeći iz „Unten den Linde“ otpočelo je defilovanje pretstavnika rada, majski karneval ljudskog stvaranja.

Regruti radne službe u zelenim uniformama sa lovačkim kapama na glavi defilovali su noseći na ramenima mesto pušaka lopate. Među ovim vojničkim radnicima nije bilo samo seljaka, zanatlija, već tu služe i svi studenti obavezno 6 meseci na logorskome radu. Za četama ovih regruta, nosili su majske vence koji predstavljaju plodnost ove godine. Drugi su išli sa snopovima žita, kao što su nekada stari Germani proslavljali 1. maj kao dan plodnosti. Delegacije seljaka iz svih krajeva Nemačke išle su u svojim narodnim odelima. Bavarci su pucali bičevima kao iz puške. Na jednim kolima bio je ogroman plug, simbol zemljoradnje.

Potom su se nizale delegacije, okićena kola, marširali su poštari za kojima je išao stari berlinski omnibus sa postiljonom, za železničarima konji su vukli malu lokomotivu koja se pušila, mornari su išli sa ogromnom lađom koju je šest konja vuklo. Potom je prolazilo stotinu avijatičara noseći na jednom kamionu mali avion i veliki natpis: „Nemački narod mora da postane narod avijatičara“. Na kolima kolonija, koje Nemačka više nema, bio je tropski šator okružen kolonijalnim vojnicima i natpis: „Svaki Nemac čuje svoju otadžbinu“.

Potom je sa hukom išla cela kolona traktora, za njima odžačari u cilindrima. Sve vrste zanimanja, svi oblici rada bili su u ovoj procesiji, koja se čudno mešala sa jurišnim bataljonima koji su kraj njih maršovali. Danas je bio praznik rada i svudge su visila platna sa natpisima: „Poštuj žuljevite ruke“, „Misao i snaga, rad i volja idu zajedno“, „Umni i fizički radnici isto su“.

U negdašnjoj komunističkoj tvrđavi

Posle ovog jutrošnjeg početka svečanosti pozvali su nas u negdašnje crvene krajeve Berlina, Veding i Nojkeln, dve tvrđave komunizma koje su se još pre dve godine crvenele od zastava sa srpom i čekićem. Srp i čekić postali su danas u Nemačkoj nacionalni i nije bilo u Berlinu čoveka, Nemca ili stranca, koji danas nije nosio prikačenu medalju današnje proslave na kojoj su sem kukastog krsta bili još i srp i čekić.

Veding je danas ceo bio pod „hakenkrojcom“, ceo u zelenilu. Ne samo na svakoj klupi, već na svakom prozoru visile su sada hitlerovske zastave. Najviše ih je bilo u nekada zloglasnoj Akerštrase, gde su se svakog Prvog maja dizale barikade, gde ovaj dan nije prolazio bez puščane paljbe, desetak mrtvih i stotinu ranjenih. Danas je kukasti krst i ovde udario moćan žig, i pod njim i zelenilom majke su izvezle svoje bebe u kolima na ulice, male devojčice igrale se školica i terale obruče.

Veding i Nojkeln i danas su crveni, ali od nacionalsocijalističkih barjaka. Negdašnja komunistička centrala ne samo za Nemačku već za celu Centralnu Evropu, „Karl-Libkneht-Haus“, sa svojim podzemnim hodnicima, tajnim štamparijama, skloništima za eksploziv i mitraljeze, danas se zove „Horst-Vesel-Haus“ i sva je pod zastavama sa kukastim krstom. Nacionalsocijaliste su umele da svome heroju i mučeniku odadu najveću počast.

S. KRAKOV

Dakle, to je taj tekst. Prvo što je vrlo primetno jeste oduševljenje gospodina Stanislava Krakova, koji definitivno nije ostao ravnodušan na ovu masovnu manifestaciju u izvedbi Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. To nije iznenađenje, jer ogroman broj ondašnjih antilevičarski nastrojenih Evropljana dozvolio je sebi da bude zaveden poput onih „najmlađih nemačkih vojnika“ nad kojima je „jedan strašan fanatizam lebdeo“, kako je pisao Krakov.

Pored toga što je ovaj izveštaj sa sociološke strane interesantan pregled jednog događaja iz vremena koje je prethodilo paklu do kojeg je dovelo, ne možete a da ne osetite olakšanje što danas nije tako, što je u Drugom svetskom ratu nacionalsocijalizam poražen. Ovakav militarizam, u ovolikom obimu, nezdrav je i guši, i premda zna da čak i pametnoga čoveka zavede u prvi mah — brzo zasiti, dovede do intelektualne implozije i ostavi pustoš u duši.

Slobodarski prvomajski uranak sa roštiljem (i hladnim pivom), uprkos svim svojim manama i graničenju sa besmišljem, na duži rok mnogo je bolji nego ovaj fašistički u Berlinu 1934. godine.

Zašto se slavi Prvi maj?

(O. Š.)