Podsetimo se kako su i zašto su Rusi i Englezi 1941. bez objave rata napali i okupirali Iran, a u svetlu novih američkih pretnji ratom toj zemlji

Kada pričamo o Drugom svetskom ratu, obično govorimo o tome koje su sve neutralne zemlje bile napadnute i okupirane od strane Trećeg rajha, koji je to činio uvek iz obesti i želje da ovlada čitavim svetom. Gotovo se nikada ne govori o državama koje su istu sudbinu doživele od Saveznika, a ako se to i pomene sledi objašnjenje da je postojala neka preka potreba od koje je zavisio ishod sukoba

Persija je početkom XX veka bila u potpunom haosu. Ova država, kojom je od 1789. godine vladala dinastija Kadžar, raspadala se po svim šavovima, korupcija je bila rasprostranjena na svim nivoima vlasti, a vojska je bila nesposobna da se suprotstavi stranim zavojevačima, što se pokazalo tokom Prvog svetskog rata kada su Ruse iz Teherana proterale neregularne plemenske trupe, a ne sama armija.

Preporučujemo

Iz tog haosa, nakon državnog udara koji su orkestrirali Britanci 1921. godine, izašao je kao pobednik Reza-kan Pahlavi, prvo tako što je zaposeo stolicu ministra rata, potom dve godine kasnije stolicu premijera, i konačno 1925. godine presto, budući da ga je za šaha umesto Ahmeda Kadžara izabrala ustavotvorna skupština.

Reza-šah, čovek prostor seljačkog porekla, počeo je da sprovodi sekularne reforme, što ga je kod šiitskog sveštenstva učinilo vrlo nepopularnim, ali vrlo popularnim kod više i srednje klase u zemlji kojoj je 1935. godine dekretom promenio ime u Iran, što je takođe izazvalo negodovanje etničkih Persijanaca koji su činili polovinu stanovništva, iako je zapravo Iran kolokvijalno oduvek korišćen kao naziv za državu. Šah je gradio infrastrukturu, otvarao fabrike, bolnice i škole, što je za posledicu imalo veliko širenje gradova.

Ali, istovremeno, šah je posebne veze razvijao sa Trećim rajhom, na temelju izvrsnih odnosa koje su dve zemlje imale još za vreme Nemačkog carstva, a sve zbog toga što Nemci na tom podneblju, za razliku od Rusa i Engleza, nisu imali imperijalističke pretenzije, i zbog toga što, za razliku od Rusa i Engleza, nisu bili stari neprijatelji Iranaca. Uprkos deklarisanoj neutralnosti Irana, ovo je postalo veliki problem nakon što je Nemačka pokrenula Operaciju „Barbarosa“ i napala Sovjetski Savez dana 22. juna 1941. godine.

A postalo je problem zato, što je Rusima bio neophodan kopneni koridor kojim će im biti dostavljana engleska i američka vojna, materijalna i svaka druga pomoć, budući da su zbog nemačke podmorničke aktivnosti, kao i zbog skorog zimskog leda, konvoji ka Arhangeljsku postali krajnje neefikasni.

Pored toga, postojalo je i strahovanje da će britanske bušotine i rafinerije u toj zemlji pasti u nemačke ruke, da će biti prekinute britanske linije komunikacija između Sredozemlja i Indije, da ne pričamo o potencijalnoj opasnosti po sovjetsku pozadinu (drugim rečima: opasnost od osovinskog napada s leđa) i njihova kavkaska naftna polja.

Sve u svemu, Iran je — iz sovjetski i britanske perspektive — morao biti od neutralne zemlje pretvoren u pro-savezničku. Počelo se anglo-sovjetskim zahtevima da se proteraju svi nemački državljani kojih je 1940. godine, po proceni britanske ambasade u Teheranu, bilo oko hiljadu, dosta manje nego Britanaca ali na daleko uticajnijim savetničkim položajima. Reza-šah je to odbio, premda jeste donekle smanjio trgovinsku razmenu sa Trećim rajhom. No, to nije bilo dovoljno, i invazija je počela 25. avgusta 1941. godine.

Dakle, u trenutku kada Rusi i Englezi kreću na neutralni i nezavisni Iran, Crvena armija se na Istočnom frontu raspada po svim šavovima, ruši se kao kula od karata, puca kao tanki led. Napominjemo to, kako bi ova najezda bila stavljena u kontekst, a i zato što to taj vojni poduhvat, s ruske strane, čini utoliko čudesnijim.

Invazija je počela bez objave rata, a odigrala se munjevito i sa velikom lakoćom, uprkos tome što su Iranci znali šta se sprema, ili su barem toga bili svesni; premijer Ali Mansur drugu diplomatsku notu vezanu za nemačke državljane opisao je kao „prerušeni ultimatum“. Reza-šah Pahlavi protestovao je kod američkog predsednika Frenklina Delana Ruzvelta, pozivajući se na principe Atlantske povelje objavljene svega desetak dana ranije, ali ga je ovaj „oduvao“, objasnivši takav svoj stav važnošću sagledavanja šire slike, odnosno opšte borbe protiv Sila Osovine.

Između ostalog, Ruzvelt je u svom odgovoru šahu napisao: „Vidno je da je ova stvar u celini zasnovana ne samo na vitalnim pitanjima koje poteže Vaše Imperijalno Veličanstvo, već i na drugim temeljnim razmatranjima proizašlim iz globalnih ambicija Hitlerovih osvajanja. Sigurno je da će se osvajački pokret Nemačke nastaviti i proširiti iz Evrope u Aziju, Afriku pa možda i u [dve] Amerike, ako ne bude zaustavljen vojnom silom. Jasno je da zemlje koje žele da ostanu nezavisne moraju biti udružene u velikom zajedničkom naporu ako neće da budu progutane jedna po jedna, kao što se desilo mnogim zemljama u Evropi“.

Elem, Sovjeti su napali sa severa, uglavnom iz pravca Zakavkazja, a Britanci iz pravca Iraka (kojeg su nakon Anglo-iračkog rata maja meseca, posle devet godina iračke nezavisnosti, ponovo okupirali); britanska i australijska ratna mornarica takođe su delovale u Persijskom zalivu.

Iranska vojska nije bila još uvek dovršila proces svoje modernizacije, i premda je brojala između 120-200.000 ljudi, nije bila kadra da se odupre savezničkoj sili, budući da se prethodnih decenija više bavila gušenjem unutrašnjih civilnih pobuna nego pripremama za moguću invaziju spolja. Da su stvaru bude gora po njih, tenkovi koje su kupovali tokom tridesetih godina već su bili prevaziđeni, usled brzih promena u prirodi tenkovskog ratovanja koje je u to vreme tek bilo u povoju.

Nije Irancima pomoglo ni to što je šah odbio zahteve svojih generala da se poruše infrastrukturni objekti, na čijoj je izgradnji tako mukotrpno radio. Pritom je, kao što rekosmo, kod većeg dela stanovništva bio nepopularan zbog sekularizacije društva, što objašnjava efikasnost letaka koji su bacani iz aviona Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, kojima se običnim vojnicima i civilima govorilo da ne treba da se bore jer im zemlja „nije ugrožena“, jer su oni, Saveznici, tu samo da bi ih „oslobodili“ od potencijalnog uništenja koje im kuvaju nemački nacisti.

Da ne pričamo o tome da su mnogi generali, potajno prosaveznički orijentisani, izdali šaha sabotiranjem sopstvenih oružanih snaga. Nekolicina njih se čak tajno bila sastala da bi prodiskutovala o uslovima predaje Rusima i Englezima. Kada je Reza-šah saznao za to, generala Ahmeda Nahdžavana je istukao štapom po glavi i fizički mu rukama skinuo činove sa ramena, te ga umalo nije ubio na licu mesta. Spasila ga je intervencija prestolonaslednika Mohameda, i umesto toga je zatvoren. Tako je kolaps armije u čiju je modernizaciju Reza-šah uložio toliko napora, bio ponižavajući.

Uglavnom, engleske i sovjetske snage su se spojile na dve odvojene lokacije, kod Sanandadža i Kazvina na severozapadu Irana. 29. avgusta, svega četiri dana nakon što je invazija počela, šah je naredio vojsci da obustavi dalja neprijateljstva. Potom je smenio probritanskog premijera Alija Mansura i postavio Mohamed-Alija Forugija, koji je već služio u tom svojstvu ali bio smenjen sa položaja i praktično pretvoren u političkog protivnika.

Forugi je sa Britancima ispregovarao najgore moguće uslove, koji su podrazumevali predaju nemačkih državljana i čitavih njihovih porodica u ruke Engleza i Rusa. Shvatajući da to znači vrlo verovatnu smrt onih koji budu dopali sovjetskog zarobljeništva, šah je odugovlačio sa stavljanjem potpisa što je izazvalo Crvenu armiju da krene ka Teheranu 16. septembra. Reza-šah je tada abdicirao, a Rusi su okupirali prestonicu narednog dana.

Britanci su imali nameru da na tron vrate Kadžare, jer su oni njihovim interesima ranije dobro služili, ali krunski princ Hamid Hasan Mirza reč jednu farsija nije znao, zbog čega je premijer Forugi uspeo da ustoliči Mohameda Rezu Pahlavija, koji je tako postao šah umesto oca. 17. oktobra Saveznici su se povukli iz Teherana, ali je Iran ostao okupiran do kraja rata, i to podeljen u dve zone: sovjetsku na severu i britansku na jugu.

Formalnim sporazum iz januara meseca naredne godine, uspostavljen je Persijski koridor kojim će preko Irana u sovjetski Azerbejdžan, železnicom i drumovima, biti narednih godina prebačeno između 5-10 miliona tona materijala američke i britanske pomoći SSSR-u, pomoći bez koje Rusi možda ne bi uspeli da se odbrane od Nemačke, premda to nije popularno reći zato što živimo u svetu u kojem vlada snažno antiameričko raspoloženje, i zato što je neophodno očuvati mit o Sovjetima koji su potpuno sami pobedili Hitlera.

Ipak, brojke su jasne. Količina anglo-američke pomoći upućene Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata bila je zastrašujuća: samo su Amerikanci dostavili preko 16,3 miliona tona materijala (i to ne računajući avione), što preko Persijskog koridora što putem arktičkih konvoja do Murmanska i Arhangeljska, što preko Vladivostoka i drugih ruta.

A Iran je postao toliko sigurno mesto za savezničke ratne napore, da je ključna konferencija tokom rata održana upravo u Teheranu, u kojem su se koncem 1943. godine sastali Staljin, Čerčil i Ruzvelt, da odluče o sudbini Evrope i sveta (između ostalog, i o sudbini Jugoslavije).

Međutim, po sporazumu iz januara 1942. godine kojim je formalno uspostavljen Persijski koridor, Saveznici su imali tačno određeni rok do kog su morali da povuku sa iranske teritorije. Rok je bio određen na tačno šest meseci nakon obustave svih neprijateljstva na svim frontovima.

Pošto je rat službeno okončan bezuslovnom kapitulacijom Japanskog carstva, koja je potpisana 2. septembra 1945. na američkom ratnom brodu USS „Misuri“, rok je bio 2. mart 1946. Tog dana Britanci su se zbilja povukli, ali su Rusi odugovlačili. Iran se žalio novouspostavljenom Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, što je bila prva primljena žalba u istoriji tog tela, ali reakcije nije bilo. Ipak, Rusi su se povukli, ali tek u maju.

(O. Š.)