Potresne slike i zapisi o pogromu bukureštanskih Jevreja zbog kojih nećete moći da spavate

Jevreji su izvlačeni iz svojih domova i odvođeni u legionarske štabove gde su mučeni dok ne bi priznali gde skrivaju vrednine. Kuće i sinagoge su im pljačkane dok u njima više ničega ne bi bilo, a potom paljene. Žene su silovane. Ubijani su čas nasumično, čas planski. Bacani su sa gornjih spratova policijske stanice. Skidani su do gole kože. Legionarke su jevrejske muškarce tukle po genitalijama

Nakon niza ponižavajućih gubitaka velikih teritorija bez ijednog ispaljenog metka (oko 100.000 kvadratnih kilometara tla koje je morala da preda SSSR-u, Mađarskoj i Bugarskoj), Kraljevina Rumunija se o jeseni 1940. godine suočila sa najvećom krizom u svojoj istoriji.

Preporučujemo

Kriza je prevaziđena abdikacijom kralja Karola II i vraćanjem na presto kralja Mihaja, te uspostavom tzv. Nacionalne legionarske države na čijem je čelu bio „kondukator“, general Jon Antonesku, ali u koaliciji sa Gvozdenom gardom (rum. Garda de fier), tzv. legionarima, rumunskom fašističkom organizacijom koja je tri godine ranije na izborima osvojila 15 odsto glasova i bila treća po snazi u zemlji. Ova vlada je postojala svega nekoliko meseci, ali je u tom kratkom vremenskom periodu uspela da izglasa dvadeset antisemitskih zakona, koliko zbog pritiska Nemačke spolja toliko i zbog legionarskog pritiska iznutra.

Ova organizacija — poznata i kao Legija Arhangela Mihaila (rum. Legiunea Arhanghelului Mihail) te Legionarski pokret (rum. Mișcarea Legionară) — još od svog začetka krajem druge decenije XX veka, kada je njen osnivač Kornelije Zelea Kodreanu (zadavljen 1938. godine po nalogu kralja Karola, u zatvoru od strane žandarmerije) počeo politički da deluje, preko formalnog utemeljenja 1927. godine pa sve do vremena o kome sada govorimo, imala je kao jednu od svojih osnovnih crta (ali daleko od toga da je to bila jedina) upravo žestoko antijevrejstvo, u obliku koji je u izvesnim aspektima prevazilazio čak i pozicije nemačkih nacista (svako ko je pročitao Kodreanuovu knjigu „Mojim legionarima“ verovatno zna o čemu govorimo).

Zbog čega je tačno došlo do sukoba između Antoneskua i legionara, da li se zaista sve svodilo na njihovu pohlepnu želju da prisvoje sebi jevrejsku imovinu, kao što kaže „zvanična istorija“, ili su pak porivi bili daleko dublji i, kako bismo, pošteniji (uslovno rečeno), u to nećemo da ulazimo.

Tek, legionarska pobuna je izbila nakon što je kondukator Antonesku dobio 14. januara 1941. godine zeleno svetlo od Adolfa Hitlera, da se obračuna sa unutrašnjim protivnicima, a u zamenu za punu podršku u budućem toku rata; no, malo je verovatno da je nemački „firer“ svom rumunskom vazalu najavio šta se sprema za proleće-leto (Operacija „Barbarosa“) i šta će ta podrška zapravo značiti.

Odmah potom Antonesku je 19. januara počeo da uklanja legionare sa bitnih položaja. Ukinut je komesarijat za rumunizaciju, a ministar unutrašnjih poslova te komandanti Državne bezbednosti i policije Bukurešta su otpušteni. Usledila su i brzopotezna hapšenja te vojno zaposedanje strateških tačaka poput telefonskih centrala i bolnica.

Dan kasnije, jedan državljanin Grčke ubio je u Bukureštu nekog nemačkog oficira. Pretpostavlja se da je žrtva bio šef Abvera za Balkan, major Dering, ali počinilac zapravo nikada nije identifikovan, tako da je ovaj zločin do dana današnjeg ostao nerasvetljen, ali je bez obzira na to bio varnica koja je izazvala pobunu.

Antonesku je možda smenio policijske komandante ali su njihovi podređeni nastavili da primaju samo naređenja Horije Sime, vođe Gvozdene garde; naoružani legionari su zauzeli zgradu ministarstva unutrašnjih poslova, sve policijske stanice i mnoge druge vladine i opštinske ustanove, te pucali na vojsku koja je pokušala da ih povrati. Radio-stanice su bile pod njihovom kontrolom, tako da glas Antoneusku nije mogao da dođe do Rumuna.

Seljaci iz okolnih sela (višedecenijske žrtve lihvara i prodavaca alkohola koje su oni uglavnom poistovećivali sa Jevrejima) slili su se u prestonicu da na poziv legionara „odbrane zemlju od masona i Jevreja“. Tokom naredna dva dana vojska nije pokušavala da napada, već se branila, a samo je petnaest odanih oficira ostalo sa kondukatorom u palati. Sva štampa, legionarska, svoje je članke završavala rečima: „Znate u koga da pucate“. Misleći, naravno, na Jevreje.

Bukureški pogrom, koji je izbio odmah nakon izbijanja pobune, odvijao se paralelno sa njom, pa čak bio i njen integralni deo, jer je to antisemitsko nasilje trebalo da pruži legitimitet ustanku. U tome je učestvovao ogroman broj ljudi: seljaci, policajci, radnički sindikati, srednjoškolci, Romi, studenti, brojne legionarske podorganizacije, čak i kriminalci.

Jevreji su izvlačeni iz svojih domova i odvođeni u legionarske štabove gde su mučeni dok ne bi priznali gde skrivaju vrednine. Kuće i sinagoge su im pljačkane dok u njima više ničega ne bi bilo, a potom paljene. Žene su silovane. Ubijani su čas nasumično, čas planski. Bacani su sa gornjih spratova policijske stanice. Skidani su do gole kože. Legionarke su jevrejske muškarce tukle po genitalijama. Vojnici i policajci koji su ostali verni Antoneskuu i koji nisu želeli u tom divljaštvu da učestvuju, hapšeni su.

23. januara, samo nekoliko sati pre nego što će pobuna biti ugušena, petnaest nasumično izabranih Jevreja legionari su odveli u mesnu klanicu gde je prvih petoro živo obešeno o kasapske kuke: među njima je bila i petogodišnja devojčica (kako ljudsko biće može tako nešto da uradi, prevazilazi moć razuma). Ostale su mučili i ubili, klanica nije radila nedelju dana dok nije temeljno očišćena, Antonesku je posle naložio vojnom tužiocu da istraži ovaj zločin, a rumunski pisac Virgil Georgiju je kasnije svedočio, da je na nekim od tih leševa stajao natpis „košer“, pa dodao: „Stideo sam se samog sebe. Stideo sam se toga što sam Rumun, poput kriminalaca iz Gvozdene garde“.

Sveukupno je 125 Jevreja ubijeno u ta dva dana, a stradala su 1.274 objekta: radnje, kuće, stanovi, sinagoge, radionice. Rumunskoj vojsci je, nakon gušenja pobune, bilo potrebno dve stotine kamiona da odnesu plen koji su legionari napljačkali od Jevreja u ta dva dana, i to ne uzimajući u obzir novac i nakit. A pobunu je vojska ugušila nakon što su legionari bukvalno toliko podivljali da su čak i obični zarobljeni vojnici postali meta napada, zbog čega je u njihovim redovima rastao bes protiv Gvozdene garde.

Kada je osetio da je kucnuo čas, Antonesku je izdao naređenje i vojska je krenula u juriš. Legionari su se razbežali, poginulo ih je oko 200, a Horija Sima je pobegao u Nemačku gde je interniran u logor Buhenvald (posle rata je preko Pariza i Italije završio u Frankovoj Španiji, gde je živeo do smrti 1993; Rumunija ga je osudila na smrt 1946. godine).

Oko devet hiljada legionara je osuđeno na zatvorske kazne, i Gvozdena garda je prestala da postoji, ali ne i antisemitizam, koji je samo privremeno splasnuo u rumunskoj javnosti zbog stravičnih prizora pogroma. Već nekoliko meseci kasnije odigrao se pogrom u Jašiju, daleko gori od ovog, budući da je odneo sa sobom živote 13.266 pripadnika jevrejskog naroda.

A ona slika koju smo rekli da smo sakrili u tekstu, nalazi se ispod. Upozoreni ste — jeziva je.

(O. Š.)