Amerikanci teraju Nemce da šetaju pored tela Jevrejki koje su umrle od gladi nakon što su ih nacisti primorali na marš dug 500 kilometara

„Ko među nama ima ikakvu predstavu o dimenzijama sramote koja će pasti na nas i na našu decu kada jednoga dana spadne veo s naših očiju i najstrašniji zločini — zločini koji beskrajno premašuju svaku ljudsku meru — izađu na svetlost dana?“

Postoji jedna stara moralna dilema, koja se može formulisati na ovaj način: ako neko čini nasilje ili zločin, ako neko nekome čini nepravdu, a ti stojiš sa strane i ćutiš, ne puštaš glas protiv zlikovca, da li si odgovoran koliko i on, da li si odgovoran manje od njega, i da li si uopšte odgovoran?

Preporučujemo

Nakon Drugog svetskog rata, kada je čitav svet saznao za zločine nacističkog režima Trećeg rajha, kada je sve isplivalo na površinu, Nemci su govorili da ništa o tome nisu znali i da u tome nisu učestvovali. Zbilja, istina je da najveći deo nemačkog naroda nije niti je mogao u tome direktno učestvovati, te da, koliko god veliki broj ubica bio u redovima njihove oružane sile, proporcionalno to nije veliki udeo u opštoj populaciji.

Ali, da nisu znali baš ništa, malo je verovatno; uostalom, iz letaka koje je u Minhenu tokom druge polovine 1942. i početkom 1943. godine štampala i delila grupa „Bela ruža“, koja je pokušavala da probudi Nemce i da ih navede na ustanak protiv Hitlerovog režima, vidimo da su glasine o masovnim ubistvima poljske inteligencije i Jevreja bile raširene, da se za te priče znalo, i da je mnoge ljude nervirala umrtvljenost nemačkog naroda koji nije dizao glas protiv.

Ti leci ozbiljno kritikuju Nemce kao narod, pa u jednom trenutku čak postavljaju sledeće pitanje: „Ko među nama ima ikakvu predstavu o dimenzijama sramote koja će pasti na nas i na našu decu kada jednoga dana spadne veo s naših očiju i najstrašniji zločini — zločini koji beskrajno premašuju svaku ljudsku meru — izađu na svetlost dana?“ Ne samo što je nemački narod ćutao tada, ćutao je i kada su autori ovih letaka (omladinci, brat i sestra, Hans i Sofi Šol) uhapšeni, kada im je suđeno i kada su pogubljeni.

Sa druge strane, lako je nama da iz ove perspektive kritikujemo Nemce što su ćutali, mi nismo ti koji smo morali da živimo pod tim jezivim režimom. To, ipak, nije logika kojom su se pobednici vodili nakon rata; ovaj prizor na slici, na kojem Amerikanci teraju nemačke civile da šetaju pored leševa 30 Jevrejki koje su umrle od gladi nakon što su ih nacisti primorali na marš preko Čehoslovačke dug 500 kilometara, uopšte nije bio jedinstven. Zapravo je bio čest.

(Telegraf.rs)