Engleska policija marta 1939. godine vraća čehoslovačke Jevreje u ruke nacista, pravo u smrt

Ako se sa progonom Jevreja u Nemačkoj počelo čim su nacisti došli na vlast, dok im je pozicija još uvek bila rovita, možemo samo da zamislimo šta se dešavalo početkom 1939. kada su se bližili vrhuncu podrške nemačkog naroda za ono što rade. Zato su Jevreji bežali od njih glavom bez obzira, ali imali su jedan problem. Naime, niko nije hteo da ih primi

„Čini se da je svet podeljen na dva dela — na zemlje u kojima Jevreji ne mogu da žive, i one u koje ne mogu da uđu“, rekao je istaknuti cionista i jedan od otaca izraelske države Haim Vajcman tokom svog govora na Evijanskoj konferenciji održanoj 6-15. jula 1938. godine. Holokaust još uvek nije bio počeo, a nekoliko meseci je nemačke Jevreje delilo od one strahotne Kristalne noći, ali kuda se stvari kreću odavno se znalo.

Preporučujemo

Progoni u Trećem rajhu počeli već proleća-leta 1933. godine, par meseci nakon što je NSDAP osvojila vlast: dešavalo se da nasilničke grupe prekidaju suđenja da bi tukli jevrejske advokate a jevrejske sudije izbacivali napolje. 1935. doneti su tzv. Nirnberški zakoni kojima su Jevreji izgubili sva politička i građanska prava, i kojima su recimo bili zabranjeni ne samo brakovi između Nemaca i Jevreja već i vanbračni seksualni odnos među njima.

Ako se sve to dešavalo dok je nacistička vlast još uvek bila rovita, možemo samo da zamislimo kako je Jevrejima bilo kada su vlast učvrstili a zemljište Nemačkog rajha počeli da šire i da se bliže vrhuncu svoje popularnosti među običnim nemačkim življem.

Upravo je to vreme nastanka one fotografije s početka teksta: u pitanju je 31. mart 1939. godine, a na fotografiji su čehoslovački Jevreji. Njihovu je zemlju Hitler 16 dana ranije rasturio, od Slovačke stvorio satelitsku državicu a Češku u celosti okupirao i zaprotektorisao (oktobra prethodne godine je pripojio Sudete), pa su se zato dali u bežaniju, da spasu žive glave.

Ali, ovde ih engleska policija na aerodromu u Krojdonu odvodi kako bi bili deportovani natrag u Varšavu preko koje su stigli; no pošto su oni pretili da će iskočiti iz aviona a pilot odbio da leti i da ih vrati, deportovani su tek sutradan. Njihova je dalja sudbina nepoznata, ali možemo da pretpostavimo šta se desilo.

„Mogu samo da se nadam i da očekujem da će ostali svet, koji gaji tako duboke simpatije prema ovim kriminalcima [Jevrejima], biti barem toliko darežljiv da pretvori tu simpatiju u praktičnu pomoć. Mi smo, sa naše strane, spremni da stavimo sve ove kriminalce na raspolaganje ovim državama, što se mene, i putem luksuznih brodova“, rekao je Hitler nakon pomenute Evijanske konferencije.

Ali, premda je Britanija primila oko 70.000 Jevreja, veliki broj je vratila tamo odakle su došli; mnoge zemlje su činile isto: u neposrednu životnu opasnost u kojoj su se nalazili na zemljištima pod nemačkom kontrolom ili u njenom susedstvu, niko nije istinski verovao a niko nije bio ni spreman ni voljan da prima tolike izbeglice. Čak i kada je ubijanje Jevreja u logorima u Poljskoj podignuto bilo na industrijski nivo, izveštaje sa tim u vezi saveznička vrhuška je dugo u neverici odbacivala.

(O. Š.)