Da nije bilo Španskog građanskog rata komunisti možda nikada ne bi osvojili vlast u Jugoslaviji

Kada pričamo o partizanima i njihovoj pobedi u građanskom ratu na prostoru Jugoslavije, retko uzimamo u obzir iskustva koja su doneli iz Španskog građanskog rata, koja su možda bila presudna za tok sukoba na našem tlu. O tome najbolje svedoči jedna beleška Alesandra Pircija Birolija, fašističkog guvernera Crne Gore

Dve najčešće predrasude vezane za komuniste i partizanski pokret u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji, kažu da pre i tokom rata „crveni“ nisu imali snažno uporište u narodu, da su bili beznačajna, marginalna grupa, te da su (pomalo tome kontradiktorno) partizani skoro listom bili Srbi sve do potkraj 1943. godine kada su „ustaše shvatile da je rat izgubljen pa su počeli da prelaze kod Tita“.

Preporučujemo

O tome koliko je prva predrasuda, da su komunisti imali slabu podršku u narodu, netačna, pisali smo već jednom prilikom, kada smo se pozabavili lokalnim i parlamentarnim izborima koji su se u našoj zemlji održali leta 1920. godine.

Tada su avgusta meseca građani Beograda, Niša, Valjeva i Užica izabrali komunističku većinu u lokalnim skupštinama a za gradonačelnike komuniste (Filip Filipović je u Beogradu fizički sprečen da preuzme dužnost, a u drugim gradovima su smenjeni juna 1921. godine kada je KPJ zabranjena). Novembra meseca na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS treće mesto 58 mandata osvojila je upravo Komunistička partija Jugoslavije (Jugoslovenska demokratska dobila je 92, a Narodna radikalna — 91).

O tome koliko je druga predrasuda netačna, a koja se zasniva na besmislenom uverenju da su „svi Hrvati bili ustaše“ i da među Hrvatima nije bilo pravih komunista, najbolje pokazuje etnička pripadnost Jugoslovena koji su ratovali u Internacionalnim brigadama na prostoru Španske Republike tokom tamošnjeg građanskog rata koji se vodio u periodu 1936-1939. godine.

Naime, među 1.775 Jugoslovena bilo je 48 odsto Hrvata, 23 odsto Slovenaca, 21,2 odsto Srba (uključujući 3,2 odsto Crnogoraca) i 1,5 odsto Makedonaca. Bilo je i naših Nemaca i Jevreja. Svi oni nisu dolazili samo direktno iz svoje zemlje već i iz dijaspore, ali je glavni organizor, ako ne i jedini, uvek bila Komunistička partija.

Takođe, nisu svi „španci“ bili komunisti, ali ogromna većina jeste bila ili članom KPJ ili simpatizerom. Odlazili su uvek ilegalno, i to najčešće brodovima koji su isplovljavali iz Dalmacije, a kraljevske vlasti su ih često u tome osujećivale, pa bi broj bio daleko veći da nisu.

Vatreno krštenje naši interbrigadisti imali su na barikadama tokom Bitke za Madrid novembra meseca 1936. kada je pokrenuta pobunjenička ofanziva pod palicom generala Emilija Mole; generalno, tokom rata su se tukli i na mnogim drugim frontovima: u Aragonu, Karobanji, Marbelji, kod Saragose, Brunete, San Matea i drugde.

Komunista nije bilo u Srbiji pre '45? Kako je onda Beograd 1920. izabrao komunistu za GRADONAČELNIKA?! (FOTO)

Poginulo je 595 naših „španskih boraca“. Oni koji su preživeli odigrali su ključnu ulogu u Narodnooslobodilačkom ratu, i najčešće su bili na komandujućim ili komesarskim položajima u Narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije; tokom NOR-a život je izgubilo 116 „španaca“. Kada je početkom 1945. godine NOVJ pretvorena u Jugoslovensku armiju, sva četvorica komandanata posebnih armija od kojih je bila sastavljena, bili su „španci“: Koča Popović, Peko Dapčević, Kosta Nađ i Petar Drapšin.

Koliko su iskustva Španskog građanskog rata bila presudna za uspeh partizanskog pokreta u građanskom ratu koji se vodio u našoj zemlji, možda najbolje svedoči beleška Alesandra Pircija Birolija, fašističkog guvernera Crne Gore, koji je tokom prve polovine 1943. godine, u vreme kada su se vodile odsudne bitke na Neretvi i Sutjesci, zapisao: „Partizani se skoro dve godine nalaze u neprestanoj borbi. U njihovim redovima se bore iskusni borci provereni u španskom ratu i, na žalost, veoma inteligentni“.

Kada pričamo o partizanima retko uzimamo u obzir ono što se dešavalo u Španiji, u kojoj se nalazila praktično celokupna ratna vrhuška KPJ. Na umu nam bude to, da oni nisu bili „školovani oficiri“, da nisu bili vojnici po zanatu, i tako dalje, dok su eto četnici bili baš takvi, pa se onda svi ili čudom čude kako su takvi amateri mogli da pobede profesionalce ili pak omalovažavaju partizansku borbe i njihovu pobedu pripisuju intervenciji sa strane (čitaj: Čerčilu).

Retko nam padne na um, da su svi oni praktično iz jednog rata na stranom tlu uskočili u drugi rat na svom, da su već bili prekaljeni i iskusni, visokomotivisani ratnici, a da istovremeno kod četnika najveći deo (ne svi) oficirskog kadra nikada nije video pravi rat, jer su učesnici Velikog rata većinom bili ili mrtvi ili prestari ili dopali ratnog zarobljeništva tokom aprila 1941. godine.

Ipak, koliku je to tačno igralo ulogu, iz ove perspektive teško je reći (maločas rekosmo presudnu, ali možda preterujemo), no sigurno je bilo važno za sam tok sukoba, za opstanak i žilavost partizana, za višestruko spasavanje iz nebrojenih obruča i nedaća, konačno, za niz pobeda koje su se ređale jedna za drugom, te za sposobnost da se i iz velikog poraza izađe tako, da čak i neprijatelj misli da ste pobedili jer nije ispunio nameru da „likvidira Vrhovni štab na čelu sa Titom i Glavnu operativnu grupu“.

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru

(O. Š.)